ХАЏИ НЕМАЊА ЈОВАНОВИЋ

Átírás

1 Данас на Позорју часова / Новосадско позориште ОФ превазилажење граница по текстовима Каталин Ладик и ансамбла Редитељ: Золтан Пушкаш часова / СНП, Сцена Пера Добриновић Проглашење и уручење Стеријиних награда Представа у част награђених Љубиша Вићановић НЕЧИСТЕ СИЛЕ Народно позориште Ужице и Стеријино позорје Нови Сад Редитељ: БОГДАН ЈАНКОВИЋ Сценографија и костимографија: ТАМАРА БУШКОВИЋ Композитор: МИРОЉУБ АРАНЂЕЛОВИЋ РАСИНСКИ Сценски покрет: ИВИЦА КЛЕМЕНЦ Дизајн светла: РАДЕ СТАМЕНКОВИЋ Представа траје 1 сат и 15 минута, без паузе Улоге Михаил Афанасјевич Булгаков, књижевник: ВАХИДИН ПРЕЛИЋ Јелена Сергејевна Булгаков, Булгаковљева жена: ТАЊА ЈОВАНОВИЋ Викентије Викентјевич Вересајев, књижевник: ХАЏИ НЕМАЊА ЈОВАНОВИЋ Славкин, иследник ОГПУ-а Уједињене Државне политичке управе: ИГОР БОРОЈЕВИЋ Мљечин, службеник Главреперткома комитета за репертоарску политику: ВЛАДИМИР КУРЋУБИЋ Крупије, касније Келнер, Антиквар: ТИЈАНА КАРАИЧИЋ Глас Турсанова, секретара Јосипа Висарионовича Стаљина: СЛОБОДАН ЉУБИЧИЋ четвртак, 2. јун

2 СТЕРИЈИНЕ НАГРАДЕ Селекција националне драме и позоришта Извештај Жирија Жири 61. Стеријиног позорја Милош ЛАТИНОВИЋ, књижевник и директор Битефа, председник Жирија, Ана ТАСИЋ, театролошкиња и позоришна критичарка, Саша ТОРЛАКОВИЋ, глумац, Радивоје ДИНУ- ЛОВИЋ, професор сценске архитектуре и дизајна на Факултету техничких наука у Новом Саду и Жељко ЈОВАНОВИЋ, уметнички директор Позоришта на Теразијама видео је од 26. маја до 1. јуна седам представа у Селекцији националне драме и позоришта. На завршној седници, одржаној 1. јуна 2016, Жири је донео ОДЛУКУ Стеријина награда за најбољу представу ПИЈАНИ Ивана Александровича Вирипајева, режија Борис Лијешевић, Позориште Атеље 212 Београд. Одлука је донета једногласно. Стеријина награда за текст савремене драме ТАЊА ШЉИВАР за текст МИ СМО ОНИ НА КОЈЕ СУ НАС РОДИТЕЉИ УПОЗОРАВАЛИ, режија Мирјана Карановић, Босанско народно позориште Зеница (Босна и Херцеговина). Одлука је донета једногласно. Стеријина награда за режију АНДРАШ УРБАН за представу РОДОЉУПЦИ Јована Стерије Поповића, Народно позориште Београд. Одлука је донета једногласно. Стеријина награда за глумачко остварење: АРОН БАЛАЖ за улогу Тејвјеа млекаџије у представи/мјузиклу ВИОЛИНИСТА НА КРОВУ Џозефа Стајна и Џерија Бока, режија Атила Береш, Српско народно позориште Нови Сад и Новосадско позориште/újvidéki Színház. Одлука је донета једногласно. БОЈАН ЖИРОВИЋ за улогу Лоренса у представи ПИЈАНИ Ивана Александровича Вирипајева, режија Борис Лијешевић, Позориште Атеље 212 Београд. Одлука је донета једногласно. БРАНИСЛАВ ТРИФУНОВИЋ за улогу Матијаса у представи ПИЈАНИ Ивана Александровича Вирипајева, режија Борис Лијешевић, Позориште Атеље 212 Београд. Одлука је донета једногласно. ХЕРМИНА Г. ЕРДЕЉИ за улогу Ане Едеш у представи АНА ЕДЕШ по мотивима истоименог романа Дежеа Костолањија, режија Јожеф Цајлик, драматизација Ката Ђармати, Народно позориште Narodno kazalište Népszínház Суботица, Драма на мађарском језику. Одлука је донета једногласно. Стеријина награда за сценографско остварење АНДРАШ УРБАН за представу РОДОЉУПЦИ Јована Стерије Поповића, режија Андраш Урбан, Народно позориште Београд. Одлука је донета једногласно. Стеријина награда за костимографско остварење МИРЈАНА СТОЈАНОВИЋ МАУРИЧ за костиме у представи ВИОЛИНИСТА НА КРОВУ Џозефа Стајна и Џерија Бока, режија Атила Береш, Српско народно позориште Нови Сад и Новосадско позориште/újvidéki Színház. Одлука је донета једногласно. Стеријина награда за оригиналну сценску музику ИРЕНА ПОПОВИЋ ДРАГОВИЋ за представу РО- ДОЉУПЦИ Јована Стерије Поповића, режија Андраш Урбан, Народно позориште Београд. Одлука је донета једногласно. Стеријина награда за кореографију ЂЕРЂ КРАМЕР за представу ВИОЛИНИСТА НА КРОВУ Џозефа Стајна и Џерија Бока, режија Атила Береш, Српско народно позориште Нови Сад и Новосадско позориште/újvidéki Színház. Одлука је донета једногласно. 2 Билтен бр. 8

3 Специјална Стеријина награда НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ УЖИЦЕ за репертоарско опредељење, изузетан третман домаће књижевности, посвећену игру ансамбла и захтевну продукцију представе ХРОМИ ИДЕАЛИ по мотивима романа Чедомир Илић Милутина Ускоковића, режија Златко Свибен, драматизација Олга Димитријевић. Одлука је донета једногласно. Награда из Фонда «Дара Чаленић» за најбољу младу глумицу МАРТА БЈЕЛИЦА за улогу Марте у представи ПИЈАНИ Ивана Александровича Вирипајева, режија Борис Лијешевић, Позориште Атеље 212 Београд. Одлука је донета једногласно. Награда из Фонда «Дара Чаленић» за најбољег младог глумца ЕНЕС САЛКОВИЋ за улогу Милана у представи МИ СМО ОНИ НА КОЈЕ СУ НАС РОДИТЕЉИ УПОЗОРАВАЛИ Тање Шљивар, режија Мирјана Карановић, Босанско народно позориште Зеница (Босна и Херцеговина). Одлука је донета једногласно. ОСТАЛЕ СТЕРИЈИНЕ НАГРАДЕ Жири Удружења позоришних критичара и театролога Србије у саставу: Даринка Николић (председница), Дејан Пенчић Пољански и Миливоје Млађеновић, већином гласова донео је одлуку да Стеријину награду Округлог стола 61. Стеријиног позорја за најбољу представу додели остварењу РОДОЉУПЦИ Јована Стерије Поповића, режија Андраш Урбан, Народно позориште Београд. НАГРАДА СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА Награда публике 61. Стеријиног позорја за најбољу представу (просечна оцена 4,93) припала је представи ВИОЛИНИСТА НА КРОВУ Џозефа Стајна и Џерија Бока, режија Атила Береш, Српско народно позориште Нови Сад и Новосадско позориште/újvidéki Színház. Гласање публике за најбољу представу Виолиниста на крову 4,93 Брашно у венама 4,44 Фазанов плес 4,19 Пијани 4,13 Туђе срце или Позоришни трактат о граници 4,09 Родољупци 3,87 Хроми идеали 3,73 Ана Едеш 3,67 Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали 3,23 НАГРАДА «ДНЕВНИКА» Једногласном одлуком Жирија у саставу Драган Миливојевић, председник, Ангелина Арбутовић и Радмила Лотина, Награда редакције новосадског листа «Дневник» за уметничко остварење додељује се АРОНУ БАЛАЖУ за улогу Тејвјеа млекаџије у представи ВИОЛИНИСТА НА КРОВУ Џозефа Стајна и Џерија Бока, режија Атила Береш, Српско народно позориште Нови Сад и Новосадско позориште/újvidéki Színház. четвртак, 2. јун

4 ВИКЕНТИЈЕ: Данашња наука непобитно доказује како је то са нечистим силама просто смешно. МИХАИЛ: А ја мислим обрнуто да наука доказује да су нечисте силе присутније него икада; јер ко то човека нагони да из тих истих авиона, којима се ви тако бескрајно дивите, баца смртоносно оружје на друге људе? Нечисте силе су те које слуђују човеков ум да чини тако опака и ружна дела по свету. ВИКЕНТИЈЕ: Михаило Афанасјевичу, забога! МИХАИЛ: Не, не... Ми живимо у свету који је изгубио веру у Бога, а кад се Бог не може назрети, срце постаје испуњено страхом; у таквом стању људска душа, стешњена бригом, постаје лак плен за нечисте силе. Тако човек постаје оруђе којим управљају нечисте силе и чини ствари које ни најдивљије звери не би чиниле. Зар би човек да није нечистих сила, кидисао на другог човека са таквом страшћу за убијањем...! Не, Викентије, нечисте силе постоје и нико их никад неће уништити. (Љубиша Вићановић, Нечисте силе) Писац Љубиша Вићановић Ex libris Рођен је Професионално се бави књижевношћу: пише драме, приповетке, кратке приче и текстове везане за историју књижевности. Радио као сарадник на Првом програму Радио Београда. У Драмском програму Радио Београда изведено му је тридесетак оригиналних радио драма са историјском тематиком: Волтер, Штефан Цвајг, Сервантес, Томас Мур, Молијер, Ђордано Бруно; комедије: Грофица Валоа, Руж за усне, Ружичасти акт, Пројекат итд; дечје радио игре: У утроби брода Тринидад (Магеланов пут око света), Тата је ли данас сутра, Коштице од маслина... Трећи програм Радио Београда емитовао је више од тридесет његових прича. Објавио збирку прича Тефтер Јефте Савића (1990). Награде на конкурсима Радио Београда: Прва награда, радио игра за децу Тата је ли данас сутра (2003), за оригиналну радио драму Мајор Гоља (2004), за дечју драму Мама на крају света и оригиналну радио драму Филозоф из Ноле Ђордано Бруно (2007), прва награда за драмску минијатуру Како премостити реку (2009), друга награда за оригиналну радио драму Галски петао Дидро (2011). Драма Нечисте силе награђена је на конкурсу Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст Учествовао на Grand Prix Италије са драмом Пројекат, а са драмом Сервантес на Међународном фестивалу драме у Барселони. Редитељ Богдан Јанковић Рођен је у Новом Саду. Дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду на групи за мултимедијалну режију у класи професора Боре Драшковића (2009). Након студија режије, у Новом Саду оснива нову позоришну сцену за одрасле Театар 34. Иако се у свом професионалном раду поједнако бави режијом у сва четири медија, посебан акценат ставља на позоришну режију. До сада је поставио бројне представе како у позориштима у земљи тако и у иностранству (Српско народно позориште, КЦ Нови Сад, Позориште младих Нови Сад, Народно позориште Стерија Вршац, Народно позориште Кикинда, Новосадско позориште /Újvidéki színház, Театар 34, Народно позориште Сомбор, Народно позориште Ужице, Театар Позитив, Љубљана). За свој рад више пута је награђиван на међународним фестивалима. 4 Билтен бр. 8

5 Драматуршка белешка Интервју Писац у мрежи нечистих сила Михаел Булгаков је у књизи Писма врховној власти истакао да је о његовом делу у Русији написано више од двеста критика а да су се само три аутора према његовом раду одредили позитивно. То га, међутим, није спречило да настави рад, нити је утицало на његову књижевну славу у Русији и свету. Кроз његова писма уочљиво је да писац Булгаков збиља јесте био омиљени писац Јосипа Висарионовича Џугашвилија Кобе Стаљина, али аутору Мајстора и Маргарите, Беле Гарде и других дела то није олакшало живот јер су њихови разговори завршавали Стаљиновим треба наћи времена и срести се. Само ове две чињенице из биографије великог светског писца Булгакова довољне су вештом драматичару да запази потентност материјала за настанак драме, које уз ту појединачну карактеристику: Булгаков, писац, миљеник а отпадник, наркоман, лекар и слично, има и онај важан општи оквир у који се стално пакује однос политике и уметности утицај, негативности, неразумевање... Љубиша Вићановић је аутор драме Нечисте силе, а њен главни актер управо је Михаил Булгаков и то у последњој/крајњој фази стваралаштва и живота који је већ толико мучан да је помишљао и на самоубиство. Текст Нечисте силе је на плану структуре, али и идејног опредељења целовит, оријентисан ка јасним тачкама индивидуалног ангажмана и пишчеве патње, а отворен за расправу о смислу и нивоима уметничког отпора, прилагођавања, чак и колаборације са моћницима/власницима светог беса. Драмска поставка комада је за похвалу, језик солидан и позоришно коректан. Ликови драме су утемељени на тачним историјским наводима, односно карактерним стереотипима (полицајци, иследници), али није изостало ауторско обликовање актера у духу драме које доприноси пропознатљивој и за инсценацију корисној пригушеној напетости, која надомешћује у појединим деловима недостатак драмског набоја. Овај комад промишљено говори о нашем времену, о актуелној ситуацију коју карактеришу судари и додири на сваки начин пригушене индивидуалности и челичне моћи симболичких ауторитета. Ако је темељ сваке ваљане представе и у (светом) тројству које чини одличан текст, виртуозност глумаца и редитељска инвенција, онда Нечисте силе имају све услове да ускоро добију и своје театарско извођење. Милош Латиновић Златко Свибен, редитељ представе Хроми идеали Трговина уверењима и хромим идеалима Позиција интелектуалца данас je несигурнија него икад. За то је данашњи интелектуалац, прилично млитав, пречесто бескичмењак, сам крив... А времена су и некад била смутна и тешка, можда и тежа но данас... Зашто је данас тешко бити човек од речи, мисли, од држања речи, од става, минимално храбар? Златко Свибен права је особа за ова питања, јер управо о свему томе говори његова представа Хроми идеали: У Ускоковићево доба интелектуалац је значио много више него данас, ипак је био нека вертикала, значајна и цењена фигура. Данас то више не постоји као вреднота која би мењала свет, друштво, политику, културу, уметност. Ускоковић је био интелектуалац, када гледамо о чему је све промишљао, из угла свих тих тема: мушко/женско, село/град, депресија, љубав. Он је све то прошао, од сиротиње која је седам дана пешачила до Београда, преко политике и рата, прошао је пут интелектуалца, а на крају скончао скоком у реку. Поднасловио сам ову представу као кобна мелодрама. У неком тренутку у представи једна јунакиња држи паролу на којој пише Наша политика је наше уверење. Код нас је данас другачије, јер политика је једино уверење Да, данас је то трговина, све је трговина, све је мање уверења, и њима се тргује. Људи су некад због свог уверења ишли у смрт, данас то никако не би урадили, нити се борили за њега. Али ипак се многе ствари у ових сто година нису промениле. Из ког сте ви уверења дошли у Ужице да радите овај текст? четвртак, 2. јун

6 Ја сам ускочио у Ускоковића. Било је пребрзо, нисам знао текст, прочитао сам драматизацију Олге Димитријевић, па роман, разговарао сам са Ужицем о могућем раду, били смо већ у разговорима о неком мјузиклу, и онда се поклопила ова прича, пробали смо два и по месеца, упознао сам ансамбл и резултат је оваква представа. Наслов комада Хроми идеали сугерише некако да нам је то дијагноза менталитета, дијагноза која кочи померање граница... И сами сте рекли да се није много тога променило за ових стотину година. То је Ускоковићев наслов. Идеали буду, па нестану, имаш их па их немаш, схватио је то Ускоковић веома добро, истопе се. Али границе се свакако померају, социјалне, рат, љубав, све то што смо видели на сцени, село, град, политика, интерес, то су све Ивана Павићевић Лазић, Вишња Лазаревић у представи ''Хроми идеали'' Велика глумачка кондиција за рад са Свибеном О сарадњи са познатим редитељем и лику који тумачи у историјској представи ''Хроми идеали'' по одиграној представи за Билтен говори глумица Ивана Павићевић-Лазић. границе које је сам Ускоковић прелазио а има у том роману доста аутобиографског и занимљивог. Није то само љубавна прича иако је љубав важна и темељна. То је врло комплексна сага, сведочанство о једном времену. Лик који тумачите растрзан је између љубави, посла и изазова који пружа велики град. Проблеми и недоумице са којима се суочавају и многе савремене девојке. Колико је Вишња актуелан и Вама близак лик? Више ми није близак јер нисам млада жена. Немам никаквих недоумица. Љубав ми је на првом месту. Млад човек се суочава са недоумицама. И ја сам их имала током студија. Питала сам се где ћу да радим и где ћу живети. С те стране лик Вишње ми је потпуно јасан, јер сам прошла све недоумице и Свибен, сликате ли ви можда? Не. Зашто питате? Кад човек гледа ваше представе, има утисак да гледа слике, неке фреске... Не, не сликам, овде су нас инспирисали Дис и Надежда Петровић, која је такође из Чачка, светски човек. Женско питање јој је било важно, на крају је остала сама, и то смо некако све уврстили кроз неке њене сличице... Разговарала Снежана МИЛЕТИЋ пробелеме са којима се и она суочава. У својој 34. години немам тих проблема. Није ми важно где сам, него са ким сам. Имате ли разумевања за Вишњу, као глумица и као жена? Наравно да имам. Имам срећу као жена и као глумица што сам успела да се остварим у свим сег- 6 Билтен бр. 8

7 ментима. Неки, вероватно, мисле да нисам. Дакле, то је релативно. Многима је посао на првом месту. Не треба никога осуђивати. Свако има право на свој избор. Вишњин избор била је љубав која се није остварила. Претпостављам да је због тога и дошло до трагедије. Како сте сарађивали са редитељем Златком Свибеном? Сјајано. Шта то значи? Са Свибеном је тешко сарађивати што је, по мени, озбиљан комплимент. Он није редитељ који ће пустити да нешто прође незапажено. Има изузетан осећај за детаљ. Невероватно је маштовит. Прихвата идеје и има моћ да их модификује, али и да их спроведе у дело. Код њега не постоји немогуће. Код Свибена је све изводљиво. Пробе су биле напорне и исцрпљујуће. Пуних пет месеци радили смо на представи која од глумца тражи велику кондицију. Мислим да смо на крају направили велику представу. Разговарао Војислав АЛИМПИЋ Округли сто Хроми идеали Кобна мелодрама са певањем Округлом столу о представи Хроми идеали насталој према роману Чедомир Илић Милутина Ускоковића и драматизацији Олге Димитријевић а у извођењу ансамбла Народног позоришта Ужице, присуствовали су редитељ Златко Свибен, уметнички директор Народног позоришта Ужице Немања Ранковић, глумци Вахидин Прелић (Чедомир Илић), Ивана Павићевић Лазић (Вишња Лазаревић), Андријана Симовић (Аница), Хаџи Немања Јовановић (Зарија Ристић) и Тијана Караичић (Бела Матовић) Водитељ округлог стола Игор Бурић рекао је да је представа Хроми идеали, настала према драматизацији романа Чедомир Илић Милутина Ускоковића, у својој основи мелодрама, али са израженим политичким контекстом. Уметничког директора Народног позоришта Ужице питао је у ком смеру је, осим очигледне везе са Милутином Ускоковићем, размишљао када је на сцену одлучио да постави овај роман, у драматизацији Олге Димитријевић и у режији Златка Свибена. Немања Ранковић објаснио је да се њихов репертоар, између осталог, заснива и на сегментима неговања домаћих писаца као и завичајних писаца. Са Олгом Димитријевић доста сарађују, а кад је редитељ у питању, Ранковић је рекао како Свибен воли да каже да се осећа ускоком. Редитеља је упознао недавно, разговарали су и одлучили да он режира представу. Подсетивши да је редитељ Златко Свибен дуго на Позорју, неколико деценија, Бурић га је питао какав је његов третман класичних драмских текстова, а какав када су посреди драматизације романа. Златко Свибен је на Позорјима имао укупно три драматизације, први пут на 28. Позорју. Драматизације су за њега подстицајне, а код ове се ради о мелодрами са певањем. Констатујући да је почетак 20. века наговештавао како ће се тај век и завршити, Бурић је питао редитеља шта мисли како је почео 21. век и шта од њега можемо очекивати. Свибен је рекао да израз хроми идеали данас можда не постоји, али тај израз је Ускоковићев и нису га измислили. У часопису Дело, две године пре објављивања романа Чедомир Илић, сам Ускоковић је роман назвао Хроми идеали, а наслов је касније променио јер је тих година изашао роман извесног Ранковића који је такође у свом називу садржао реч идеали. Није сигуран да идеали данас уопште постоје, па чак и хроми идеали. Бурића је још интересовало да ли се у раду на овој представи размишљало у правцу мјузикла или оперете, или је то можда само својеврсна оперизација. Замолио је редитеља да појасни претварање литерарног дело у сценски спектакл. Свибен је рекао да се некима свиђа минимализам и да су против спектакла. До спектакла се дошло спонтано кроз рад са ауторском екипом представе, али већ је и Олга Димитријевић написала сонгове. Представа није ни брехтовски мјузикл, а није ни мјузикл типа Виолиниста на крову, редитељ је то у поднаслову назвао кобном мелодрамом. Другим речима, не ради се само о љубавној причи, већ о животу као таквом, о пропитивању односа село град, мушко женско итд., што је и довело до тога да идеали Чедомира Илића на крају нестану. Радећи на овој представи у извесној мери су пратили Ускоковићеве аутобиографске елементе. И Ускоковић се убио скочивши у реку. четвртак, 2. јун

8 Осим певања, у представи се и рецитује, па је Бурића интересовало чије су то песме. Одговорио је глумац Хаџи Немања Јовановић који је бирао песме. Најпре је рекао да је то учинио јер баш и не уме да пева богзна како. Избор песама је требала да буде парабола на Диса, јер су он и Ускоковић били савременици. Дисове песме су изабране јер се уклапају у контекст приче. Свибен је додао да је, сем Диса, инспирација била и Надежда Петровић из Чачка која је, као и Ускоковић, умрла и која има женску, европску причу. Она је била инспирација за лик Вишње Лазаревић. Реч је добила глумица Ивана Павићевић Лазић која игра Вишњу, а након Бурићеве констатације да се код ње као мотив стално провлачи људска слабост, неку врсту заноса дубоко у себи не може да превазиђе. Глумица је рекла да су Вишњини хроми идеали то што је као жена разапета између идеје љубави и идеје еманципације. Данас је изводљиво и једно и друго, али у прошлости то ипак није било лако остварљиво. Вишња не би одустала ни од једног од та два идеала. Од сцене до сцене препознаје се коб о којој је редитељ причао, а коју глумица назива различитим биоенергијама. У једном моменту Чедомир хоће, Вишња неће, а већ следећег момента је обрнуто. Због тога је чудно шта се то између њих двоје десило, односно зашто се ништа није десило. Бурић је питао глумицу Тијану Караичић да ли и како можемо Белу Матовић супротставити Вишњи. Она је одговорила да је Бела контраст Вишњи у сваком погледу. Бели је само битно да буде са човеком кога воли, није јој важно да буде нечија жена. Размажена је и навикла је да добије све у животу, па чак и када је то на њену штету. Сексуални моменат је код Беле појачан у односу на Вишњу. Вишња је можда више мушкарац, а Бела је жена у правом смислу те речи. Реч је добио глумац Вахидин Прелић и замољен је да објасни процес рада на својој улози и остале сегменте активности на сцени. Прелић је најпре рекао да се највише плашио тросатног играња и певања на сцени, а потом и одговарања на питања за Гласање публике за најбољу представу Хроми идеали 3,73 округлим столом. Почетак 20. века био је доба наде и нема менталне разлике у склопу интелектуалца у Србији на почетку тог века и овог актуелног, ни у политици ни у еманципацији. Говорећи фигуративно, истакао је да је кроз свој лик желео да направи неку врсту симболике интелектуалца који је пун идеала који се тако брзо скрше. У вези са Чедомировим убиством поменуо је пријатељицу психијатра са којом је разговарао о томе да ли Чедомир има дијагнозу. Он је прво мислио да Чедомир има биполарни поремећај, те је тај лик тако и градио, а онда му је пријатељица стручно објаснила да је реч о шизофренији. С тим у вези поменут је и Хамлет, па је закључак Вахидина Прелића био да су и Чедомир Илић и Хамлет попут магарца који је поред два пласта сена остао гладан, јер није могао да се одлучи који ће да поједе. Глумица Андријана Симовић говорила је о својој улози Анице. Аница не постоји у Ускоковићевом комаду, а лик који она игра, Чедомирову сестру, зове се Каја. Два лика спојена су у један. Борила се помало сама са собом на почетку како одигарти Аницу. Након што је прочитала роман, па после и адаптацију, увидела је да јој се више допада Аница коју је написала Олга Димитријевић. Олгина Аница је пре свега прагматична жена, чврсто стоји на земљи и тачно зна шта хоће од живота. Оно што кроз игру покушава да појача у карактеру овог лика јесте невероватна Аничина љубав према Вишњи, што је на граници хомосексуализма. Но, сматра да је свако велико пријатељство на тој граници, па и пријатељство Зарије Ристића и Чедомира Илића. Из публике се за реч јавио Владимир Савић, млади архитекта и сценски дизајнер. Похвалио је сценски дизајн представе Хроми идеали и рекао да му је драго што позориште које није из Београда или Новог Сада успева да уради овако велику и озбиљну продукцију. Силвија ЧАМБЕР 8 Билтен бр. 8

9 Студент критичар Плеоназам у 11:55 "Хроми идеали", по роману Милутина Ускоковића "Чедомир Илић" и драматизацији Олге Димитријевић, продукција Народно позориште Ужице. Редитељ Златко Свибен. Успешна и читка драматизација Ускоковићевог романа, у изведби храброг ансамбла, прича о јазу између села и града, брака и љубави, мушког и женског. Млади Чеда којег тумачи Вахидин Прелић има хамлетовске моменте, слаб је на идеале али и на младу и похотну Белу (министарска ћерка) коју тумачи Тијана Караичић, па их прихвата онако како дуне ветар. Растрзан између прагматичности, опортунизма и тврдог социјализма, пада као и његови идеали у дубине мутне воде. Прилично биографско писање Ускоковића који говори о Београду и Србији онда када то раде и Домановић и Дис постављено је на сцену НП Ужице. Постављено или насађено? Насађено као мајчина кћи на столицу испред огледала, да је мајка нашминка и налицка за госте. А њен задатак је да седи мирно и достојанствено носи декорисано лице, фризуру и најсвечаније аљине које има. Поставља се питање какву ће је гости угледати. Није она унакажена и наружена, напротив. Она је лепа, храбра, талентована млада жена која полако почиње да открива шта се све налази у свету око ње и за шта је све способна. Баш као и Вишња Лазаревић коју тумачи Ивана Павићевић Лазић, једина искрена љубав Илићева. Баш као и ансамбл представе. Једино што ју је мајка обукла у исту боју. Од главе до пете. И стајала је поред зида који је исте боје као она, у кући која је исте боје као она и она се није ни видела. Потпуно се камуфлирала. А шта је камуфлажа него плеоназам боја, плеоназам симбола, шара, мустре, патерна? Текст који прилично комуницира са публиком, шаље јасне поруке и асоцијације, чак и превише очигледне за мој укус, остао је затрпан у гомили недоследности редитељског концепта мултимедијалног перформанса, што на техничком (30% текста није се разумело, а ретко који сонг није био какофоничан), што на семантичком нивоу. Пројекције покретних слика и понека фотографија разбокоравају визуелни доживљај. Али где, како и када? Кад не знамо шта ћемо са пројекцијама, пустимо снимак оног што се дешава на сцени? Мислим да је то могло "мало" креативније. Преспора радња представе и дуго трајање су последица неуједначене глумачке игре у којој највећу похвалу убира Хаџи Немања Јовановић својим суптилним изразом и маштовитом параболом између лика који тумачи (Зарија Ристић, београдска сиротиња, филозоф који пише песме и пије ракију) и Владислава Петковића Диса. Ова представа је битна јер је битан текст, јер се ништа није променило у Србији у протеклих 100 година, јер не знамо ко смо, јер нам се једу киселе паприке, јер нам умире село, јер немамо идеале. Јер не знамо ко је Милутин Ускоковић. Али треба ли нам оваква представа? Ужицу треба. Треба им мјузикл да би људи дошли у позориште, па таман кад су дошли, ајде да им испричамо нешто о чему они воле да слушају. Локалпатриотизам је лепа ствар, али бих јако волео да видим ову представу у камерном издању, без велике сценографије и шареног костима. Без двоструких симбола. Мелодрама "Драма, филм или телевизијски програм карактеризован пренаглашеним емоцијама, стереотипним ликовима и међуљудским конфликтима, са музиком и певањем." Младен ВУКОВИЋ 3. година глуме, Академија уметности Нови Сад четвртак, 2. јун

10 Дани књиге (III) Јуче на Позорју Издања Позоришног музеја Војводине На трећој сесији Дана књиге, последњој у оквиру овогодишњег Позорја, представљена су нова издања Позоришног музеја Војводине. То су Теорија драмских жанрова у избору, предговору и редакцији др Светислава Јованова, Луткарство у Србији од вашарских до соколских дана, приређивачи Љиљана Динић и др Зоран Ђерић, као и други и трећи број Часописа за луткарску уметност НИТИ. Хрестоматију Теорија драмских жанрова др Љиљана Пешикан Љуштановић оценила је као драгоцену књигу и уџбеник који ће бити користан не само за студенте већ и за професоре. То је озбиљан увид у поетику, историју драмског жанра и жанра уопште, јер жанр јесте једна од основних категорија за промишљање о књижевности. Ова књига је више од историје жанрова, а основни квалитет дела је што су разнородни текстови у њему бирани са изузетном пажњом. Предговор књиге је упутство за читање и коришћење, он усмерава читаоца како да види ново, модерно тумачење драмских жанрова. Светисав Јованов је додао да је књига победа, успех драматуршке професије више од половине преводилаца су драматичари и изнео да је најтеже било усагласити терминологију. Признао је да је овом књигом сам себи створио оно што нигде у литератури није нашао, оно што је недостајало. Циљ хрестоматије, каже Јованов у предговору, јесте да пружи општи пресек модерне теоријске мисли о питањима жанра у области драме, с нагласком на детаљније разматрање значајних жанровских образаца и-или њихових обавезних елемената. Трећа књига о луткарству у Србији, у оквиру пројекта који је покренула Љиљана Динић, кустоскиња Позоришног музеја Војводине и уредница едиције посвећене луткаству, замишљена је да попуни празнине у историји српског луткарстви као и актуелном свету луткарства код нас. До сада је покривен период до Другог светског рата. Љиљана Динић је напоменула да су истраживања ове теме рађена највише у Словенији и градском музеју у Минхену, тамо је пронађено највише грађе. Луткарство у Србији тог доба, према ретким и непотпуним подацима, сведено је на спорадичну појаву вашарских представа са ручним луткама. У књизи су објављени текстови Амеле Вученовић, Љиљане Динић, Зорана Ђерића и Јова Кнежевића. Други број часописа НИТИ (часопис је простор за истраживање луткарске уметности) посвећен је феномену маске, а трећи различитим предметима анимације, страшилима и луткарском простору Словеније. Елегантно преломљен и богато илусртован квалитетним фотографијама, по речима Зорана Максимовића, директора Позоришног музеја Војводине, часопис расте и развија се захваљујући и сарадницима из региона. Између осталог, циљ часописа и издавање књига и студија о луткарству је потреба да се распрши уврежено мишљење да је луткарство уметност намењена само деци. Модератор ове као и претходних сесија Дана књиге био је Зоран Ђерић. Бранислава ОПРАНОВИЋ Гостима Стеријиног позорја Културни центар Новог Сада Наше место (...) Наше место је представа која покушава да исприча целину саткану од небројено много делова, наизглед неповезивих, који нам као поглед кроз калеидоскоп разбијају познато лице града и суочавају нас са свим слојевима самозаваравања, неправде, 10 Билтен бр. 8

11 међусобног неразумевања и предрасуда, али и потребе да се град воли, такав какав јесте, или бар какав ми желимо да буде. Симон Грабовац, драматург представе, ставља пред нас фрагменте различите природе, документарне и фиктивне, свакодневне и митске, историјске и савремене. На почетку, пре свега осталог, чујемо оне личне. Двоје младих глумаца, Николина Спасић и Милан Новаковић, причају нам о свом Новом Саду. Кроз њихове очи ми упознајемо град као далеки сан који је постао стварност, место где деца постају људи, место где ти људи постају уметници. У њиховом Новом Саду остајемо до краја. Приче које нам њих двоје вешто причају припадају свима нама. Можете их чути изговорене у баштама кафића, на клупама у парковима, у градском превозу, прочитати у извештајима медија, пронаћи у мору коментара на различитим платформама на интернету, где поред овог физичког Новог Сада обитава још један, његов електронски одраз састављен од импусла и пиксела, од нула и јединица. Неке од прича које су нам испричане одавно су већ део историјских уџбеника и музејских поставки, стабилна земља у коју покушавамо да заријемо своје корење сваки пут када кажемо Ја сам Новосађанка или Новосађанин. (...) Владан Перић ПРИЈАТЕЉИ 61. СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА АУТО КУЋА ПОСЛАСТИЧАРНИЦА ШЕХЕРЕЗАДА четвртак, 2. јун

12 60 година Стеријиног позорја награђене представе 52. Стеријино позорје, Милена Марковић, НАХОД СИМЕОН, Српско народно позориште Нови Сад; режија Томи Јанежич 56. Стеријино позорје, КУКАВИЧЛУК, Народно позориште /Narodno kazalište /Népszínház Суботица; ауторски пројекат Оливера Фрљића 60. Стеријино позорје, Еден фон Хорват, КАЗИМИР И КАРОЛИНА, Позориште Атеље 212 Београд; режија Снежана Тришић 12 Билтен бр. 8