Данас на Позорју. 60. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ

Átírás

1 Данас на Позорју часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Ибзенов Непријатељ народа као Брехтов поучни комад часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Змајеубице часова / Академија уметности Нови Сад Регионална асоцијација за психодраму и интегративну примену психотерапије Увод у психодраму и теорија улога Радионица часова / горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Промоција Часописа за позориште и визуелне комуникације Агон часова / СНП, Камерна сцена Позориште Промена Трибина часова / Новосадско позориште / Újvidéki Színház Позорје младих Јовица Кукурузов (по мотивима Витеза Јована и песмама Шандора Петефија) Академија уметности Нови Сад класа глуме на мађарском језику IV година глуме на мађарском језику Класа: Ђерђ ХЕРЊАК / Hernyák György, ред. проф. стручна сарадница: Margareta TABOROŠI / Táborosi Margaréta Режија: Ђерђ ХЕРЊАК Играју ЛЕА БЛАШКО / Blasko Lea НОРА МОЛНАР ГАБОР / Molnár Gábor Nóra БЕРТА ЧОНГОР / Čongor Berta АРМИН РИЦ / Ric Armin Музичари АРПАД БАКОШ / Bakos Árpád, ДАВИД КЛЕМ / Klem David, ЕРВИН ПАЛФИ / Pálfi Ervin, ГАБОР ПОНГО / Pongó Gábor Светло: РОБЕРТ МАЈОРОШ / Majoros Robert Представа траје 1 сат и 20 минута субота, 30. мај

2 17.45 часова / Културни центар Новог Сада Позорје младих Play Стерија Академија лепих уметности Тодорис Београд II годинa глуме Класa: Божидар ЂУРОВИЋ, ред. проф. Асистент: Хаџи Ненад МАРИЧИЋ Сцена I Лажа и паралажа Алекса: АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ Мита: НИКОЛА УГРИНОВИЋ Сцена II Лажа и паралажа Алекса: АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ Јелица: АНЂЕЛА РАЈИЋ Мита: НИКОЛА УГРИНОВИЋ Сцена III Кир-Јања Јуца: ВАЊА ПАВЛОВИЋ Катица: НЕВЕНА АВРАМОВИЋ Сцена IV Кир-Јања Кир-Јања: НИКОЛА ТОДОРОВИЋ Мишић: НИКОЛА УГРИНОВИЋ Представа траје 60 минута Сцена V Покондирена тиква Фема: НЕВЕНА АВРАМОВИЋ Евица: АНЂЕЛА РАЈИЋ Василије: НИКОЛА ТОДОРОВИЋ Сцена VI Покондирена тиква Фема: ВАЊА ПАВЛОВИЋ Јован: НИКОЛА УГРИНОВИЋ Анчица: ИРЕНА СТАНКОВИЋ Сцена VII Женидба и удадба Девојка: ИРЕНА СТАНКОВИЋ Младожења: НИКОЛА ТОДОРОВИЋ Сцена VIII Зла жена Срета: НИКОЛА ТОДОРОВИЋ Султана: АНЂЕЛА РАЈИЋ часова / Позориште младих Посебни гости фестивала ХОТЕЛ КОСОВО Народно позориште Приштина, Српска драма са седиштем у Грачаници Представа траје 1 сат и 35 минута Текст и режија: НЕНАД ТОДОРОВИЋ Сценографија: ГОРАН СТОЈЧЕТОВИЋ Костимографија: ЉИЉАНА РУЖИЋ Композитор: БОЈАН СТОЈЧЕТОВИЋ Кореографија: НЕБОЈША ГРОМИЛИЋ Улоге АЛЕКСАНДАР МИХАЈЛОВИЋ МИЛАН ВАСИЋ ИГОР ДАМЊАНОВИЋ МИЛЕНА ЈАКШИЋ БОЈАН СТОЈЧЕТОВИЋ БОРА НЕНИЋ БРАНКО БАБОВИЋ ВАСИЛИЈА КОКОТОВИЋ ТАМАРА ТОМАНОВИЋ ЈЕЛЕНА ОРЛОВИЋ 2 Билтен бр. 5

3 ОЛИВЕРА БАЦИЋ ЗИНАИДА ДЕДАКИН МИЛОШ ЈАЏИЋ МИХАЈЛО СТОЈКОВИЋ МАТИЈА РИСТИЋ ВАСИЉ АЏИЋ Плесачи: ФИЛИП РОЈЕВИЋ, БОЈАНА ЈОВАНОВИЋ, ЗВЕЗДАНА МИХАЈЛОВИЋ, МИЛОШ АЏАНЧИЋ, БЕЊАМИН ИБРАХИМИ, МАША КОВАЧЕВИЋ, ИЛДА РАДОНЧИЋ, ЈЕЛЕНА БАКМАЗ, ЂОРЂЕ БАШЧАРЕВИЋ, МИЛОШ МИЉКОВИЋ час / СНП, Сцена Пера Добриновић Селекција националне драме и позоришта Бранислав Нушић МИСТЕР ДОЛАР Народно позориште Народно казалиште Népszínház Суботица Представа траје 1 сат и 40 минута Режија: СНЕЖАНА ТРИШИЋ Адаптација текста: ДИМИТРИЈЕ КОКАНОВ, СНЕЖАНА ТРИШИЋ Сценографија: МАРИЈА КАЛАБИЋ Костимографија: МИЛИЦА ГРБИЋ КОМАЗЕЦ Музика: ИРЕНА ПОПОВИЋ Драматург: ДИМИТРИЈЕ КОКАНОВ Кореографија: АНДРЕЈА КУЛЕШЕВИЋ Корепетитор: АНИТА НЕМЕШ НАЂ Улоге Матковић, наследник и власник хотела Долар : МАРКО МАКИВИЋ Жан, конобар у хотелу Долар : МИЛАН ВЕЈНОВИЋ Нина, ћерка господина председника странке: МИЊА ПЕКОВИЋ Маришка, конобарица у хотелу Долар : ЈЕЛЕНА МИХАЈЛОВИЋ Господа чланови и пријатељи странке: Господин председник странке 4С: ЈОВАН РИСТОВСКИ Госпођа у односима с јавношћу или ПР: СУЗАНА ВУКОВИЋ Господин са богатим наследством: СРЂАН СЕКУЛИЋ Господин са добрим везама: ВЛАДИМИР ГРБИЋ Господин саветник без репутације: МИЛОШ СТАНКОВИЋ Госпођа саветниковица са репутацијом: КРИСТИНА ЈАКОВЉЕВИЋ Господин са великим заслугама или Академик: ЗОРАН БУЧЕВАЦ Господин у комуникацији с господом богом или Свештеник и Господин шеик: ЉУБИША РИСТОВИЋ Госпођа са гласним жицама о којој се много шапуће и Госпођа поштена радница у чарапари: ВЕСНА КЉАЈИЋ РИСТОВИЋ Госпођа модел Шанел: СНЕЖАНА ЈАКШИЋ Господин креатор јавног мњења или Уредник: БРАНКО ЛУКАЧ субота, 30. мај

4 Ex libris ХОТЕЛ КОСОВО МИНИСТАР: Па, види ти њега, види ко ми је то дошао!?! Па, је л то мој повратник? Мој повратничић? Је л знаш каква је разлика између повратника и развратника? Развратник јебе, повратник најебе. Ха, ха, ха! Повратник се увек враћа на место злочина! Ха, ха, ха! Мало се шалимо, јер Ви сте наш човек, надам се да не смета. Драги Анђелко. ДОБРИВОЈЕ: Анђелковић. Анђелковић Добривоје МИНИСТАР: Наравно, наравно, ја то да разгазим атмосферу. Како су код куће, Добривоје? ДОБРИВОЈЕ: Немам ја никога, ја сам самац. МИНИСТАР: Ако, ако. Лакше је кад си сам, нема ко да смета, брже се вратиш, брже одеш, хахаха. (Новинарима) Као што сви знате, ово је само почетак масовног повратка на Косово. Ово је већ први у низу организованих повратака у његово село. (Тихо) Које село? Орловица. Хм. Никад чуо. (Новинарима) Ето, видите, драги пријатељи, ово је он, Драган Антићи, није му било лако, али смо успели да га доведемо. И поред опструкција које смо 15 година имали од стране српских служби! Дођи, врати се, Драгане, ступи на своју земљу, она је и твоја. (Тихо) Ајдемо, ајдемо, младићу, осмех тај, чему то смркнуто лице, ово је твој дан, сви те гледају. (Гласније) Нема шта да мислиш много, за све што ти треба ту сам ти ја, тебе више нико не сме да бије, у пола ноћи, ко те дира, ево, мој телефон, у пола ноћи, у пола ноћи, одма ме зовеш, све завршавам, ја ти решавам, ето, осмех, идемо, хвала најлепше представницима седме силе, јесмо свe сликали, мало само се помери, ту поред мене, тааако. Је л све снимљено? Одлично, ајде, хвала Анђелко, изволи, добри мој, само кад си ти дошао, сад ће све да буде добро, ми ћемо овде тебе као мало воде са длана, изволи, ево овде, сад ће телевизија да те снима мало, ајмо шминка, идемо, изволи мацо, ево једног, седи ту, тако, ти ништа, само се смејеш, пуно да се смејеш, мало да дамо пример, знаш, ајде, тако... (Ненад Тодоровић, Хотел Косово) Посебни гости фестивала Хотел Косово, текст и режија Ненад Тодоровић, Народно позориште Приштина, Српска драма са седиштем у Грачаници Српско позориште из Приштине је после петнаест година добило своју сцену у Грачаници. Нова сцена отворена је мјузиклом Хотел Косово. Представа говори о лутању и страдању повратника на Косово, о томе како снови малог човека нестају у механизму бирократије, политике и новца. Остварење плени искреном и пожртвованом игром младих уметника и значајно је као пример успешног деловања позоришта у локалној заједници. Представу треба уврстити у пратећи програм Позорја као вид подршке уметницима да истрају у својој мисији. Марина Миливојевић Мађарев Ненад Тодоровић Извештај селекторке Писац/Редитељ Рођен Позоришну режију завршио на Академији уметности у Новом Саду, у класи Бранка Плеше, дипломском представом Дангубе Ђордана Бруна у извођењу Театра «Јоаким Вујић» Крагујевац. У последњих петнаестак година режирао је око тридесет представа у Београду, Нишу, Лесковцу, Приштини, Врању... Водио је Народно позориште у Лесковцу три године, након чега прелази у Народно позориште Приштина, чији рад обнавља и на челу ове институције је до јуна Крајем у Београдском драмском поставља текст Родео Александра Југовића у продукцији Удружења драмских уметника Србије и снима филм Неспоразум или правило који треба да буде завршен половином Један од ауторских пројеката је и бенд «Ко смета» који је је Ненад Тодоровић (текстописац) покренуо са глумцем Бојаном Стојчетовићем (композитор). Окосницу бенда чине чланови ансамбла приштинског позоришта. 4 Билтен бр. 5

5 Позориштe Народно позориште Приштина, Српска драма са седиштем у Грачаници Народно позориште је основано у Приштини и мењало је називе од Обласног, Покрајинског до Народног позоришта, како се назива од Двојезични театар са Српском и Албанском драмом доживљава успехе на српској и југословенској сцени, суочава се са различитим променама које често немају везе са уметношћу. После бомбардовања СР Југославије 1999, Српска драма је избачена из Приштине, прекидају се везе са њеним седиштем, ансамбл тражи сцену, себе, публику, новац да преживи и чека трајнију адресу. Старој публици Драма се враћа у зиму представом Џика из Џигоља Ивана Ивановића. Од тада до данас настало је десетак нових представа које се играју најпре у Звечану, а потом у енклавама и централном делу Србије. Децембра 2014, премијером представе Хотел Косово, ансамбл добија сталну адресу у Дому културе у Грачаници. МИСТЕР ДОЛАР Извештај селекторке Селекција националне драме и позоришта Мистер Долар Бранислава Нушића, режија Снежана Тришић, Народно позориште Народно казалиште Népszínház Суботица Навикли смо да на Нушића гледамо као на веселог и благонаклоног критичара паланачког менталитета. Међутим, ове сезоне српски театар показао нам је много мрачније и убојитије Нушићево лице у коме можемо да сагледамо тамну страну наше садашњости. Репрезентативни пример новог тумачења Нушићевог дела управо је представа Мистер Долар. Редитељка Снежана Тришић је Нушићево дело ставила у савремени контекст и поставила питање где се и око чега окупља данашња самозвана друштвена елита и ко су њени чланови те како су они дошли на позиције на којима их проналазимо у Нушићевом комаду. Реч је о узбудљивој, динамичној и разоткривајућој комедији којој посебан шарм и снагу дају брехтовски сонгови. Марина Миливојевић Мађарев Писац Ex libris ГОСПОДА ЧЛАНОВИ И ПРИЈАТЕЉИ СТРАНКЕ: Некада смо били Несретни болесни Запуштени тупи атрофирани јалови јадни, бедни, гладни, глупи Странка је чврста Рука избављења У странци је моћ сигруног спасења Данас смо Пробуђени нахрањени Напојени задојени Почашћени острашћени Здрави и једри Ведри и срећни Странка је чврста Рука избављења У странци је моћ сигурног спасења (Бранислав Нушић, Мистер Долар) Бранислав Нушић (Београд, ) Нушић је рођен у Београду као Алкибијад Нуша у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац био је угледни трговац житом али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Преселио се у Београд, где је матурирао. Кад је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на Правном факултету у Београду Током студија провео је годину дана у Грацу. Његов даљи живот пун је наглих обрта: године налази се на служењу војног рока и учествује у Српско-бугарском рату. Због сатиричне песме "Два раба" за тадашње опозиционо гласило Дневни лист осуђен је на две године робије. Касније је службовао у конзулатима Краљевине Србије, а оснивао и водио позоришне куће у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву. У младости се више ба- субота, 30. мај

6 вио новинарством, покретао и уређивао више листова и часописа. Добио звање академика Краљевске академије наука Његово дела већином припадају периоду реализма, али се у драмском стваралаштву надовезује на Косту Трифковића и Јована Стерију Поповића. Писао грађанске драме и салонске комедије (Тако је морало бити, Пучина, Обичан човек, Прва парница), а највећи успех постигао комедијама о грађанском друштву Србије на крају XIX и почетком XX века. На хумористичан и сатиричан начин бавио се темама власти, наличјем парламентаризма, примитивним бирократизмом: Народни посланик, Сумњиво лице, Протекција, Госпођа министарка, Ожалошћена породица, Покојник, Власт (недовршена). Писао је и бајколике драме Љиљан и Оморика, Вечност, Жена без срца. Као прозаиста, оставио је низ приповедака у збиркама Приповетке једног каплара, Листићи, Рамазанске вечери, фељтоне у три књиге Бен Акиба, аутобиографска и мемоарска дела Деветстопетнаеста о повлачењу српске војске и народа у Грчку преко Албаније, путописе са Косова, духовиту Аутобиографију. Псеудоним Бен Акиба. Рођена у Београду. Позоришну и радио режију дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Николе Јевтића и Алисе Стојановић. Режије у позориштима: Дадов (2007), Народно позориште Републике Српске Бања Лука (2009), Атеље 212 (2009, 2012), Народно позориште Београд (2011, 2013), Народно позориште Суботица (2012), Позориште «Бора Станковић» Врање (2012), Градско позориште Подгорица (2013). Најзначајније награде: Чудо у поскоковој драги најбоља представа на фестивалу Тврђава театар у Смедереву, 2013; Пинокио најбоља представа на 21. которском фестивалу позоришта за дјецу, по оцени дечјег жирија и жирија града Котора; Хеда Габлер најбоља представа на фестивалу «Театар у једном дејству» у Младеновцу, 2011; Самоудица награда за режију «Љубомир Муци Драшкић», Атељеа 212 и Града Београда, 2009; Породичне приче награда за режију «Setkani / Encounter 2008» интернационалног фестивала позоришних академија из целог света у Брну, 2008; Награда «Др Хуго Клајн» најбољем студенту позоришне режије у генерацији, Факултет драмских уметности, Као добитница Кенедијеве стипендије учествовала је у програму за позоришне редитеље и похађала бројне радионице у Вашингтону, Нјујорку и Чикагу, Редитељка Позориште Народно позориште Народно казалиште Népszínház Суботица Снежана Тришић (...) У јесен зграда суботичког позоришта постаје стална кућа професионалним ансамблима. Након више од девет деценија град добија стални ансамбл и своје позориште. Године донета је одлука о оснивању два ансамбла: Хрватског народног казалишта и Мађарског народног позоришта. То је озваничено 28. октобра представом Матија Губец Мирка Боговића, режија Бранко Шпољар, а новоосновано Мађарско позориште 29. октобра изводи прву премијеру, Плес вештица Беле Балажа, режија Ласло Патаки. Дана 1. јануара спајају се два ансамбла чинећи јединствену кућу, Народно позориште Népszínház. У јесен музичка грана позоришта прераста у Оперу која се угасила крајем сезоне 1953/54. Овај период познат је у историји позоришта у као златан период. Суботица има три сцене, а у лето позориште добија ротациону сцену. Једна од сцена је и Летња позорница на Палићу. Суботица постаје фестивалски град. Према позоришном статуту из Хрватска драма прераста у Драму на српскохрватском језику, а Мађарска драма у Драму на мађарском језику. Године завршен је пројекат реконструкције позоришне зграде али инспекција забрањује рад због дотрајалих инсталација. Следеће године, после реконструкције, позориште је поново у матичној згради. Већ закључено је да зграда има нестабилне темеље и да се мора рушити. Исте године у Позориште долази Љу- 6 Билтен бр. 5

7 биша Ристић. Током десет година Ристић и Нада Кокотовић окупљају велику групу редитеља и глумаца из многих југословенских центара. Укинуте су драме и формиран јединствен уметнички ансамбл с концептом неконвенционалног позоришног израза. Народно позориште Népszínház поново је традиционално организовано. Године почиње процес разрешења судбине зграде. Расписан је конкурс за идејни пројекат, али је због бомбардовања читав процес успорен. Од марта до октобра ансамбли немају свој простор, већ играју на гостујућим сценама. Октобра отвара се сезона на матичној сцени. Обе драме суботичког театра до изградње нове зграде играће на сцени Јадран. Интервју Фото: Игор Живкић Златко Паковић, писац и редитељ представе «Ибзенов Непријатељ народа као Брехтов поучни комад» Позориште је јавно и политичко О споју Ибзена и Брехта, политичком и критичком театру, кризи идеја и Стеријином позорју, разговарали смо са аутором представе, песником, колумнистом и позоришним критичарем Златком Паковићем. Ваша представа је својеврсна мала школа историје савременог европског театра. У исто време, она је критика савременог друштва, позоришни манифест, критика наше стварности, са јасним политичким ставом, представа у којој се прожимају и драмски, комични и кабаретски жанрови. У том контексту, шта је Ваш «поучни комад»? Ибзенов «Непријатељ народа» као Брехтов поучни комад је спој Ибзена и Брехта. Реч је о ибзеновском садржају који се овде представља у маниру брехтовског поучног комада, са примерима из нашег свакодневног друштвенополитичког живота, са озбиљним политичким коментаром и са озбиљним политичким моментима, јер ово је ипак позориште, јер ово је ипак игра. Рекао бих, озбиљна игра. Ми имамо само један живот, тако да је траћити време у нечему што волимо да радимо нешто без чега се не може. То је наше тело и наша крв. Наше вино и хлеб који делимо са другима. Дакле, било је потребно показати на примерима из нашег живота шта је разлика између Ибзеновог и грађанског позоришта и оног што се зове дијалектичко позориште које је различито од епског. То је нешто што се учи у школама и што се зна, за разлику од поучних комада и дијалектичког позоришта о којима се не говори. Чак ни на академијама. Додуше, тамо се не говори ни о много важнијим стварима. Овде је реч о једном друштвено ангажованом комаду Хенрика Ибзена, аутора који је најважнији стуб модерног и друштвенокритичког позоришта. Овде је реч о садржају државног непријатеља који се излаже у борбеној и револуционарној форми која позива на промену стања у којем се налазимо, која хоће да људе наговори да уче сами од себе, од сопственог искуства и да тумаче сопствено искуство. Али како? Тако што ће пратити токове моћи и токове новца. За све оно што радимо, морамо поставити питања: Коме је то од користи? Ко је онај који мене искоришћава? Кога ја искоришћавам водећи овакав живот у томе је суштина. У представи одјекују Ибзенови и Брехтови постулати да савремени театар мора бити политички, искрен, критичан. Какав је театар данас у Србији? Недостаје ли му критичности, да ли је искрен? Само ћу Вас дупунити податком да је западноевропско позориште од својих почетака политичко. Први велики драмски писац Есхил био је протеран због Орестије у доба краља Перикла. Веома је битно да је позориште одувек било јавно и политичко. То значи да оно може да утиче на стварност и да показује могућности те стварности, упркос свему. Код нас треба разликовати институционална позоришта и алтернативна. И једна и друга су у кризи. Институционална су у страховитој кризи, али ту је реч о кризи новца, средстава. То је погрешан пут. Кључна је криза идеја. Јер политичко позориште није скупо. Био сам члан жирија једног фестивала заједно са једном глумицом из институционалног позоришта. Питао сам је шта радите у позоришту, а она је одговорила, «Не радимо ништа, јер немамо пара!» Позориште запош- субота, 30. мај

8 љава 37 глумаца и једног редитеља који има плату динара сваког месеца, а да седам година није режирао ни једну представу. Имају и костимографа и сценографа и друге запослене. Пробе за представе се не одржавају. Дакле, изграђен је један систем у коме су битни медиокритети који се нису развијали довољно, који су остали учаурени и почели да праве компромисе. На кога конкретно мислите? Мислим на све директоре београдских позоришта, без изузетка. Тако се ствара систем у којем се премештате из једног у друго позориште или са једне функције на другу. Ту нема конкуренције, а сви говоре о капитализму, тржишту, а нема правих конкурса, па самим тим ни праве конкуренције. Ми смо једино друштво у Европи где људи постају познати само зато што су директори важних културних институција. Тога у свету нема. У свету имате поједине редитеље, драматурге или глумце који су радили нешто дуги низ година и постигли огроман успех који им је омогућио да дођу на чело одређених културних установа. Наш систем требало би променити, јер он је један од иницијатора кризе. Вратимо се представи и процесу рада на њој. Глумци су с лакоћом изводили бројне сонгове који су и те како захтевни у гласовном, метричком и ритмичком смислу. Колико је требало времена да се савладају проблеми са дисањем, темпом, музиком? Да ли су глумци схватили редитељску замисао? Кључно у једном позоришту је тим. Не може се представа десити а да до танчина није јасна идеја, суштина, смисао, порука која се жели постићи. Мора, пре свега, да буде јасан контекст шта ми то радимо, за кога говоримо, у име кога говоримо са сцене и, коначно, против кога нешто говоримо. То су основне ствари. Глумци морају бити свесна бића. Моменти експресије су надоградња. Посебно је то важно за позориште које је политички оштро. Важно је пронаћи нови уметнички облик. У мојој представи Убити Зорана Ђинђића дошли смо до једног, а у овој представи до сасвим другог облика који се није видео у некој другој представи. А да ли се то неком допада или не, ствар је јавне расправе. О томе треба критички говорити. За ову представу добио сам врло значајну Ибзенову награду у конкуренцији више од 30 учесника из 43 државе. Великом позоришном теоретичару Леману, аутору чувене књиге Постдрамско позориште, овај комад се веома допао и похвално је говорио о њему што ми је велика сатисфакција у даљем раду. Да ли сте очекивали да ћете бити у такмичарској селекцији овогодишњег Позорја у којој су углавном заступљена мејнстрим позоришта и, како рекосте, са грађанском театарском формом? Нисам очекивао, нарочито након представе Убити Зорана Ђинђића која је учествовала на Битефу, а није била у селекцији Позорја, јер је тадашњи селектор Игор Бојовић, а садашњи члан Жирија, уврстио Константина. Селекторка Марина Миливојевић Мађарев показала је велику храброст и због тога јој скидам капу. За мене је велико то што је наша представа одиграна на Позорју, а не само на алтернативним сценама које имају одређену врсту публике. Овде сам, током извођења, могао да уђем у сукоб са присталицама Томислава Николића или Александра Вучића или са неким каријеристима, чиновницима и то је, по мени, највећи успех. Не очекујем ништа од Позорја. Очекујем да могу да радим. Припремам представу Енциклопедија живих са глумцима из Приштине и Београда, на крају године радићу на представи Филозофија паланке. То је за мене радост. Кад говоримо о самом Позорју, радујем се што се оно враћа свом изворном облику, односно домаћем драмском тексту и што окупља ауторе и представе из региона, са простора некадашње заједничке земље. Било би добро у будућности да се за награду могу такмичити и текстови са хрватског, словеначког, босанског, бошњачког и македонског језика, јер сви говоримо истим језиком. То је огроман потенцијал. Разговарао Војислав АЛИМПИЋ Јелена Илић, глумица у представи Ибзенов Непријатељ народа као Брехтов поучни комад Васпитање служи послушности, а образовање безобзирности Постоји тренутак у представи Ибзенов «Непријатељ народа» као Брехтов поучни комад када један од учесника, апострофирајући ципеле које висе изнад глава публике, каже да су оне симбол у овом систему неснађених људи... Тај тренутак био је идеална прилика за контекстуализујућу, малу, грађанску храброст која би се састојала у томе да свако од нас ко се осећа као неснађени грађанин државе Србије, остави своје ципеле насред сцене, пред глумце, испод или у ципеле које су висиле изнад нас... И био би то можда прави катарзични крај овог изузетног сценског часа опомињујућег билдовања грађанске свести... Одмах по завршетку представе, Ибзен и Брехт са сцене преселили су се у форму овог разговора... О сложеној 8 Билтен бр. 5

9 теми коју проблематизује представа, глумица Јелена Илић говорила је на основу асоцијација састављених од реплика из ње... Разразоткривање... На куб... Сви смо у некаквим љуштурама, сапети, толико се држимо својих страхова, својих персона, одела, тога што нас представља да нисмо ни у могућности да одемо корак даље, да те истине, које су толико старе да више нису ни истините, одбацимо и да кренемо даље... Превртљивост грађанског друштва... Најисплативије, најбоља представа, тотална журка. Опијен врлином... Ближе боговима и духу који је непатворен и вечан. Очовечити човечност... Смрт. Једногласна већина. Па Тома, драги Тома, и Саша, нема друге опције... Нема понуде која се не може одбити. Пада ми на памет холивудски филм Непристојна понуда. Васпитање служи послушности. Образовање вам даје моћ, образовањем и свешћу о томе колико сте образовани и шта знате, можете да управљате људима који су неписмени, гладни и бедни, људима који су заведени... Нико не сме ништа из обзира према свима. Србија. Само фини људи могу да чине велике гадости. Мој одговор био би прилино личан али одговорићу веома важном реченицом из наше представе: образовање служи безобзирности. Јавно мњење. Штета што га нема у Србији. Јавност. Нема ни ње. Тако је срозана, јефтина, припада сиромашном друштву. Људи су гладни и довољно им је да имају некакву забаву, просту, вулгарну. Увек слуша неко трећи... Мени је част да сте ви били трећи који сте очигледно слушали... Поука за наук. Или поучак. Морамо доста да радимо да из својих или туђих грешака нешто научимо и променимо се. Оглушивачко друштво. О истину. Глуви смо, не интересује нас истина, не желимо истину, желимо да запушимо уста, да запушимо уши... Стварност имитира позориште. Позориште је пре на улици, него у институцијама, објектима где се наводно позориште прави. Изађете на улицу и видите људе који су гладни и бесни, сиромашни, агресивни, који чине невероватне ствари за које бисте рекли да није могуће да се раде. И све то немате ни у позоришту, ни на филму. Ја мислим да је живот животнији од позоришта које је у озбиљној кризи. Што више људи, мање одговорности појединца. Истина жива. Ми неке појединце и дан-данас не видимо тамо где треба да буду, иза решетака, да одговарају, чак и у позоришту имате појединце који су одговорни за невероватне гадости. Они пак јавно, у интервјуима, изговарају велике истине, јер то је оно што се продаје, и ми не можемо да раскринкамо неке ствари, ми не смемо да разобличимо истину јер нисмо спремни да се суочимо са њом. И није то само у Србији, него глобално, али мене више занима да говорим о средини у којој живим, која је окрутна, задрта, сурова и агресивна. Зрнце ентузијазма. То се односи на бескућника Сањина који је у суштини слободан човек јер нема ништа. Тешко је имати ентузијазма данас. То су неке минијатурне ствари. Али све га је мање и мање. Појединац. Маса. Бајлонијева пијаца. Оаза. Без удружна акције нема победе. Нема. У Србији је има само када се деси елементарна катастрофа, кад је очигледна велика трагедија, онда људи своје дебеле образе и своју дебелу кожу ишмирглају и устану да би мало помогли. Мислим да смо огуглали, претворили се у бруталне машине. субота, 30. мај

10 Ибзенов «Непријатељ народа» као Брехтов поучни комад. То што сте хтели да оставите своје ципеле на нашој сцени. Златко Паковић. Феноменалан тип, узбудљива особа, равноправан са својим сарадницима, од кога можете много да научите, особа која поштује вашу креативност, кредибилитет, цени ваш рад. Стеријино позорје. Желим да оно некако порасте, не да се врати на оно што је некада било, већ бих волела да га људи који гледају, праве и воле позориште, подигну на достојанствен ниво. Разговарала Снежана МИЛЕТИЋ поредимо утолико јер постоји осећање бесперспективности, међутим, та беда из које су дошли младобосанци не може да се пореди са оним што је беда данас. Они као млади људи били су врло обесправљени у Аустроугарској: нису могли да возе бицикл, нису могли јавно да шетају са девојкама, била су им забрањена јавна окупљања, имали су рестрикције које су чиниле да се осећају скучени и живи-мртви. Међутим, ту постоји велико осећање правдољубља, гнева због саосећања са народом који пати, већинским сељачким народом а они су махом долазили из сељачких породица и знали су како народ Ива Милошевић, редитељка представе Змајеубице У шта данас веровати, за шта се борити Ива Милошевић, редитељка представе Змајеубице за коју је, чини се, до сада владало највеће интересовање публике на Позорју, говори о истраживачком путу разумевања младалачког бунта који се отео контроли... «Људи о којима говоримо пронашли су пут побуне. Ми можемо да дискутујемо да ли је тај вид побуне побуна или тероризам, или чисто убиство. Да ли су они били изманипулисани... Ова представа на то гледа из интимистичког угла, она истражује који су их то пориви довели до самог чина атентата. Ми видимо да су они дошли из велике беде и несреће, из великог осећања бесперспективности, што је добра подлога за неки очајан потез. А опет, с друге стране, тај чин био је дело некаквог непристајања на позицију пониженог и експлоатисаног човека, и не само то него и униженог човека. Они су уједно желели да пошаљу поруку околини, носили су велики гнев у себи који су на овај начин пробали да каналишу.» Све изговорено, као да говори о Србији године... Нисам сигурна да је баш тако јер позиција младог човека данас није иста као њихова. Јесте тешка и можемо да је живи, што их је пунило великим гневом. У том тренутку, то је историјски тренутак када се у целом свету дешава духовни преврат. Он поготово захвата омладину. Видљив је у литератури, филозофији, политичкој филозофији, отварају се нови видици који њих заводе и обузимају, отварају нови поглед на човека. Они схватају да имају право да се побуне, да не морају да буду мали ауторитарни шраф у великом систему. Њих у том смислу тај тренд није заобишао, биле су то доста прогресивне мисли за тај историјски тренутак и, гледано с једне стране, биле су то можда најпрогресивније интелектуалне снаге које смо имали у том тренутку. Захваљујући Младој Босни, у Сарајеву су се у том тренутку продавале књиге и то најмодернији наслови јер то је био омладински покрет који је пирио нове идеје, не само политичке него и духовне у разним аспектима. Постоји ли данас неко ко би окупио прогресивне снаге, ко би одагнао летаргију, ко би прекинуо једно те исто дрвљење бескорисног и вечно непокретљивог? Ја то не знам, мада бисмо могли да кажемо да је антиглобалистички покрет деловао као озбиљна снага... То је личило на вид побуне који може да се пореди са покретом из оног вемена. Данас је гнев као категорија која је покретала људе на побуну доста затомљен. Људи су апатични. Окренути су хедонистичком и егоистичком делу своје личности. И ако треба да поредимо, то је кључна разлика. Прошлост као тема константно нас прекрива као талас. Младобосанци су знали за шта се боре а ми, има ли за нас нове утопије на видику? 10 Билтен бр. 5

11 Позориште треба да поставља питања, не да даје одговоре. Ова представа се бави тиме у шта данас веровати, за шта се борити. То је питање с којим излазите из сале. Ови људи јесу знали за шта се боре. Самим тим што сте и ви запитани, значи да то јесте тема. А да ли има неке нове утопије на видику, нове идеје, изгледа да нема. Јако је тешко заронити у поезију на сцени... Како се поезија разиграва у глумцу... Разговарали смо пуно о свом личном осећању поводом те историјске теме, па смо читали доста бочне литературе, и о психологији масе и појединца у маси да бисмо некако докучили тај занос који је њих преплавио када су се окупили око једне идеје. Читали смо Миленину поезију, једна цела проба била је посвећена томе, да бисмо осетили какав је њен корпус, о чему пише у песмама, како њене песме допиру до нас када бивају изговорене, такође смо истраживали неке рокенрол песме и популарне песме о револуцији, гледали смо снимке побуна кроз историју, из наше новије историје уличне демонстрације, анализирали их и просто укључили све те моторе да се заврти прича о гневу. С обзиром да је ово поетски комад, било је важно да пронађемо поетски језик који ће, са што више страна, моћи да осветли проблем али не да пред вас постави те слике, већ да вас преведе на ону гледалачку страну када ви ирационално примате садржај са сцене, када не расуђујете рационално, када седите и морате да се определите у ставу. Ми смо једноставно желели да прикажемо истину тих људи а то је субјективан поглед. Ту се отварају питања која су то велика дела којима се за живота може посветити, шта остаје после живота, иза човека. Бивали сте на Позорју, шта мислите колико Позорје утиче на позоришну годину од фестивала до фестивала? Свакако да утиче, иако је то тешко мерљиво. Неке представе које су ту одјекнуле, одјекнуле су и у нама. А постоји и тренд и мода... Свакако је добра размена мисли, да се поразговара о представама, што је корисно за овај наш посао. Разговарала Снежана МИЛЕТИЋ Никола Ракочевић, Гаврило Принцип у «Змајеубицама» Не верујем у хероје Ко је био Гаврило Принцип? Шта је читао, о чему је сањао, шта је осећао, о томе и другим питањима разговарали смо са једним од најцењенијих глумаца млађе генерације којем се смеши светска филмска каријера. Какав је твој однос према лику Гаврила Принципа као и према историјским догађајима који су проузроковали Први светски рат? Немам конкретан однос јер рат је најгора ствар која може да се догоди. Атентат који су организовали припадници Младе Босне, као чин, као дело није сам по себи проузроковао Велики рат. Драма Змајеубице, поред историјских чињеница бави се и емоцијама, а пре свега мотивима тих младих људи. Мојим колегама и мени било је битно да их пре свега прикажемо као људе, а не као хероје. Не верујеш у хероје? Не. Верујем у људе који постоје са свим својим манама и врлинама. Нико није савршен и нико не може да гарантује за себе нити за другог. Постоји само тренутак, један мали тренутак у људском животу у којем неко може да испадне херој. Сам по себи, обичан човек није херој. Зато нам је било битно да у овој представи покушамо да представимо те личности са људског аспекта, ко су они заправо били, шта су читали, чему су се радовали, о чему су сањали. Која је енергија њих водила ка том чину који је, претпостављам, био ужасан и за њих. Биле су нам важне њихове идеје, мотиви, сујете, дакле све оне људске особине које носи једна младост. Па и лудост? Апсолутно и лудост. Све је то мени, и нама, било важно у креирању ликова. Овде се поставља и питање жртвовања. Да ли је потребно жртвовати се због виших циљева, због слободе, наде, због племенитих циљева? Тако је. Ми нисмо имали праве информације о свему томе. Историјски уџебници о томе нису писали. Ми не субота, 30. мај

12 знамо шта су ти млади људи читали. А мени је као глумцу било веома важно да се повежем са њима, да их препознам као особе а не као неке историјске ликове из школских уџбеника, који су углавном приказани хладно, са штурим биографским подацима, без људске топлине. У том смислу не зна се да су они читали Ничеа, Островског, да су били жељни знања. Свака нова књига за њих је била велика радост јер су живели у средини и земљи где се једе, спава, ради, рађа и умире. Њима је читање нове књиге било као слушање нове музике, као панк, нешто узбудљиво, изазовно, лудо Суштина је код свих младих људи одувек иста? Наравно. Пре свега, то је потреба за слободом. Округли сто / Ибзенов «Непријатељ народа» као Брехтов поучни комад Постојање или егзистенција, питање је сад! Округлом столу о представи Ибзенов «Непријатељ народа» као Брехтов поучни комад (Центар за културну деконтаминацију Београд/Ibsen Scholarships, Skien, Норвешка) присуствовали су писац, редитељ и глумац Златко Паковић, директорка Центра за културну деконтаминацију Борка Павићевић и глумац Игор Филиповић. У филму «Бранио сам Младу Босну» играо си браниоца тих младих занесењака, тако да имаш потпуно склопљен мозаик о сарајевском атентату и Гаврилу Принципу? Прво је уследила улога Гаврила Принципа у Змајеубицама а затим улога адвоката у том филму, што ми је као глумцу било изузетно занимљиво. Био сам у ситуацији да сагледам један важан историјски догађај из два различита угла и да се упознам са судбином човека који је, као прави професионалац, пре свега, искористио сва могућа правна средства како би покушао да спасе животе тих младих људи. Због тога је био протеран из Сарајева. Какав је твој однос према Позорју? Не разумем фестивале такмичарског типа, јер се на њима додељују награде за такмичарско извођење. Волео бих да постоји неки фестивал који би вредновао континуирани рад током целе позоришне сезоне. Фестивали би били права ствар када бисмо могли да будемо присутни током свих фестивалских дана, да гледамо све представе и програме Иначе добро се осећам на сваком позоришном фестивалу. Разговарао Војислав АЛИМПИЋ Гласање публике за најбољу представу Ибзенов «Непријатељ народа» као Брехтов поучни комад Просечна оцена: 4,16 Након што је објавио да је оцена публике за ову представу 4,16, водитељ Округлог стола Игор Бурић, уз констатацију да стеријанска публика има прилично високо изражен укус, замолио је писца и редитеља да објасни форму представе обухваћену терминолошком одредницом перформанс-предавање. Златко Паковић мисли да сваки садржај мора да добије своју форму будући да је то гледање на исту ствар из два аспекта. У покушају да се говори о нечему о чему се обично не говори и што се обично не изводи, веома је важно о томе говорити и то извести на специфичан начин. Ако се, дакле, говори о нечем радикалном и ако се то изводи на сцени, онда је неопходна и радикална форма. Битно је да нова тема добије нову форму. Паковић је веома задовољан што је део ове представе, као видео материјал, представљен и у Норвешкој и да га је тамо видео Ханс-Тис Леман који мисли да је то нов приступ примени поучног комада на драмски материјал. То је за редитеља потврда да је заиста урадио нешто ново, ако се уопште може говорити у таквим категоријама. Његова позоришна представа требало би пре свега да буде игра уколико уопште хоће да буде и позоришна представа. Од заснивања западноевропског позоришта ми се суочавамо са овом врстом јавне делатности на месту које је алтернативно место друштва, у времену које је алтернативно време заједнице која има и своје позориште. Уз констатацију да ова представа свакако има елементе предавања и перформанса, водитељка Округлог стола Ана Тасић иде и даље од тога. Најдрагоценије јој је укључивање документаризма на крају, када се превазилази форма сувопарног предавања. Реч је и о уметању позоришта у позориште, а ту су и игре са реалношћу кроз сцене из телевизијског Дневника. Питала је редитеља колико му је сценична сама форма предавања, не само у овој представи већ и иначе, будући да се њој чини како је прилично сувопарна. Паковић је поменуо недавно гостовање уметника Боба Вилсона и његово предавање које је сасвим очигледно било перформанс, апсолутни перформанс. Било је то позоришно извођење са свим елементима сценографија, костим, светло... Кад каже сценографија, Паковић мисли на оно што га је научио његов професор Табачки, да постоји разлика између сценографије 12 Билтен бр. 5

13 и декора. Верује да сценографију на сцени већ имате уколико имате глумца, а декор је нешто сасвим друго. Враћајући се поново на перформанс-предавање Боба Вилсона, он/оно трајало је три сата и апсолутно није било досадно. Закључио је да форма предавања-перформанса није нужно досадна, а потом додао да је гледао толико представа рађених по Шекспиру, најзабавнијем и најдуховитијем и најгенијалнијем писцу које су биле досадне. Досада није уписана као нужност у предавање. Говорећи о повезивању Ибзена и Брехта, Игор Бурић је разговор са редитељем усмерио ка теми дидактичности комада или представе што се углавном негативно тумачило, па је хтео да чује Паковићево мишљење. Паковић је рекао да у таквом схватању има неке истине, јер се постављате у позицију неког ко зна и ко, онда, другима соли памет. То је тачно, али треба се вратити Брехту. Када се читају његови текстови, просто видите колико у њима има конфликтних чворишта и противречности. Брехт се креће од експресионизма, од неке врсте просветитељског нихилизма, преко поучног комада, до епског позоришта, затим до дијалектичког позоришта. Углавном се у вези са њим говори о епском театру. Брехтово лично искуство, са системима у којима живи, полако обликује његов метод. Поучни комад је заправо један Брехтов кратки период рада, нарочито са великим редитељем Златаном Дудовим. То је отприлике крај 20-их, почетак 30-их година 20. века када се преко Валтера Бењамина Брехт упознаје са марксизмом и усваја га, пре свега лењинизам, као метод. Паковић је истакао да му је било важно да све поменуто предочи, прикаже не поједностављено, већ на врло једноставан, лако схватљив начин, при том да све истовремено буде перформанс, позоришна представа. Питање је утиска у којој мери је то успео да постигне. Материја са Брехтом је веома сложена. Он почиње као радикални левичар усвајајући пре свега Лењиново питање из године, када на једном од конгреса Лењин каже: Ми смо освојили власт, дошло је до озбиљних промена, али ми нисмо одговорили на кључно питање Како и шта треба учити? А то је питање које 40 година пре Лењина поставља Ибзен у Непријатељу народа. Потом га поставља и Брехт и од тада хоће да позориште радикално мења свет. Тада пише своје поучне комаде који по својој процедури умеју да подсете и на процедуру стаљинистичких процеса. То је велики проблем и није чудо што Брехт није дозволио да се његова Мера, најпознатији поучни комад, изводи за његовог живота. И зато је Брехту опет битан Ибзен, да њега самог поучи. Невероватни су животи та два драматичара, сматра Паковић. Њихови су се животи преточили у драматургију, они су се питали шта и како треба мењати и у чему је проблем. Питали су се шта су последице свега што чине мислећи да чине добро, а то заиста јесу кључна питања. Паковић је пошао од форме која поставља таква питања свестан да она може да заведе и буде опасна. Једно од најтежих питања јесте како преводимо постојање у егзистенцију, рекао је Бурић и поновоо дао реч редитељу. Паковић у вези са тим даје очигледне примере мислећи на председника Томислава Николића којим се никада не би бавио да овај није изјавио да је наша Мајка Храброст. То што је Николић рекао стварно је тачно, сматра редитељ, уз појашњење да Николић мисли да је Мајка Храброст само нека жена која је храбра. Има нешто у томе да она пати, али све остаје на том нивоу личне патње и од појединца се не види шума. У томе је проблем. Потребно је поставити питања која су усмерена ка функцији једног лика [...] У вези са питањем постојања и егзистенције (која је хватање укоштац са самим животом) треба поставити питање зашто је наше позориште постало једно пуко постојање. Нажалост и Стеријино позорје годинама је личило на пуки парастос, на даћу која се даје, рекао је Паковић и додао да су људи на Позорје долазили као да су приморани да дођу, а не из потребе. Борка Павићевић се укључила у разговор захваливши најпре селекторки што је позвала Центар за културну деконтаминацију на Стеријино позорје у Селекцију националне драме и позоришта. Веома је важно да се након југословенског периода и слома Стеријиног позорја озбиљно пронађе начин да простор где се све ово догађа постане онај полемички простор на који упућује ова представа. Запитала се у чему је проблем пражњења смисла полемичких разговора који су се некада водили на Стеријином позорју и зашто све после представа личи на збег. Истакла је да у пољу савремене уметности постоје битни разговори о друштвености као дијалогу, као расцепу... Управо је о томе реч када се у представи каже јавност. На разлици између јавности и јавног мњења требало би радити. Треба означити дух места Стеријиног позорја, места на ком се налазимо тако да се све оно што се разишло сада врати у облику сличном ономе што Фрљић ради у позоришту. Игор Бурић разговор је наставио са глумцем Игором Филиповићем питајући га да ли се раније сусретао са оваквим типом позоришта и шта је ново научио радећи на овој представи. Филиповић је одговорио да се труди да као нулто биће улази у процесе рада крећући се кроз пробе, а након тога и кроз саму изведбу. У том смислу учи, заправо облачи неке сценске околности које су дисконтинуитетне и које заправо имају везе са сценским језиком, а зову се певање, дијалог, монолог... То је тај наук. Из публике се за реч јавио Бошко Милин ког је интересовало како је редитељ дошао на идеју да употреби музичке елементе и каква је сарадња са композитором Божидаром Обрадиновићем, као и са сјајним глумицама које имају изузетне гласовне могућности. Златко Паковић је рекао да је Обрадиновић његов стари и стални сарадник и коаутор и да тренутно раде на представама Енциклопедија живих и Филозофија паланке. Њихова сарадња је и интимна и јавна, међусобно разумевање је изванредно. И глумац Филиповић је Паковићев стални сарадник и коаутор. Са Владиславом Ђорђевић такође је радио неколико представа, а са Јеленом Илић први пут сарађује. Реч је о специфичним глумцима које јавно субота, 30. мај

14 мњење није узело под своје, истакао је Паковић и додао да још увек негују дете у себи што заправо значи да имају потенцијал за усвајање нових знања и за променом. Сви заједно заправо раде на поправци њих самих. За селекторка 60. Стеријиног позорја Марину Миливојевић Мађарев ова представа је драга због Сањина који се помиње у представи и то што он нуди сопствени излаз, заправо визију излаза. Хтела је да се прича о том излазу, о Сањину. Редитељ Златко Паковић захвалио је селекторки на храбрости да ову представу позове на Позорје, уз опаску да зна колико је кукавичлука било потребно да се не позову представе Убити Зорана Ђинђића и Зоран Ђинђић Оливера Фрљића, што је, по његовом мишљењу, залуга бившег селектора, а сада члана жирија. О Сањину, човеку који се стварно тако зове, причу је почео ставом да је неопходно сачувати тај сан о могућој промени. Сањин није резигниран попут осталих, у њему су сачувани борбени дух и духовитост, заправо лудички моменат. Он свој живот живи естетски, што би рекао Кјеркегор. Није он револуционар и побуњеник, он је у себи сачувао лудичност и игривост, јер сања и игра се са оним што нема, као и са оним што има схватајући да егзистенција и слобода почињу с ону страну поседовања. Паковић је први пут у синоћној представи цитирао Змаја који је рекао: Неупоредиво је лепши погреб када идеали сахрањују свога човека, него када човек сахрањује своје идеале. Код Сањина то није сахрањено, једино код њега. И он, попут Борке Павићевић, мисли да је одличан распоред представа на Позорју да после Кристифора Колумба, потпуно ибзеновског и брехтовског, донекле и лењиновског, бар из светоназора младог Мирослава Крлеже, дође ова представа будући да се у Колумбу чак четири пута помиње једногласна компактна већина. То је Ибзенов израз, преписан. [...] Сањин је потпуно надреалан лик, делује као Чарли Чаплин. Има такав соноран глас и такву дикцију коју Паковић никада у животу није чуо. О веома важном питању шта је била транзиција која нам се десила, говорила је Борка Павићевић. У чему је заправо проблем? У пропасти средње класе или у пропасти радничке класе? И да ли ми уопште имамо тако структурисано друштво? Све се своди на то да заправо средња класа никада није видела пропаст радничке класе. Мисли да се од самог почетка представе ломи питање грађанског и да је сва дихотомија заправо између либерала и левичара. Дидактика представе одатле и потиче. Из публике се за реч јавио Војислав Беквалац за ког је ова представа значајна због покретања питања односа позоришта и јавности. У српском друштву тешко је поставити овакво питање и зато није случајно што га управо покреће позориште и то на начин како то чини Паковић. Сматра и да се ова представа бави капитализмом, капитализмом у ком ми откривамо идеју религије кривице. Преиспитивање тог проблема кривице може се превезићи само јавношћу. Силвија ЧАМБЕР Студент критичар Задатак позоришта је да раскринка друштвени илузионизам Доживљај ове представе више могу описати као лекцију, него као представу: то је била и намера дезилузионистички приступ једно је од главних средстава којима се води ова представа, јер управо се Ибзен, писац чији су се текстови играли углавном илузионистички, поставља као Брехтов поучни комад. У почетку добијамо детаљна објашњена о томе шта је грађанско позориште, шта је критичко позориште, шта је отуђено позориште и шта је фау ефекат који се везује за Брехта. Сазнајемо за Брехтову тврдњу да је задатак позоришта да раскринка друштвени илузионизам и баш ту се ове идеје, или како извођачи сами кажу теореме, преносе на шири план, на живот, на разбијање илузије капиталистичког друштва. На том разбијању илузије сва четири глумца и редитељ који је са њима све време на сцени, и може се чак рећи да је главни водитељ представе, непрестано раде. На тренутке се обраћају публици, ништа не играју реалистички, нешто играју са коментаром, много се користе сонгови карактеристични за Брехта, светло је већим делом укључено и изнад публике што даје осећај да сви учествујемо и да је атмосфера приватна, глумци на тренутке седају у гледалиште, пише се кредом по поду, преовладава црна боја, на тренутке се читају дидаскалије, глумци имају наглашен отклон од онога што играју. Из свега овога чини ми се као да је представа тражила помоћ са свих страна, превише се користе различита средстава да би се испричало оно што се жели и то онда умањује тежину. Већина средстава које сам навела уводе се а да не знамо које би оправдање могло бити за то. Ипак, много битније за ову представу од тога како изгледа јесу теме и идеје којима се бави. Кроз причу о доктору Стокману из Ибзеновог Непријатеља наорода, актери говоре о ситуацији у нашој држави, да човек, ако је поштен, ако се бори за правду, не може добро да прође. Систем ће га уништити. То је оно важно што произилази из ове представе и врло је транспарентно и јасно. На тренутке, сметали су и успоравали радњу сонгови, којих је можда било превише. На крају присуствујемо исповестима људи из наше земље које је систем уништио, сада немају кров над главом, продају на пијаци. То је била занимљива замисао али није успела да ме додирне. Само укратко препричана животна прича тих људи и поступак облачења њихове одеће, у мени нису успели да произведу емоцију иако сам је очекивала; претпостављам да су глумци циљали да на крају упознамо баш те људе који су се трудили у животу и због нечег им је све одузето, али то није успело да ме додирне. Ивана ЈАНОШЕВ III годинa режије Академија уметности Нови Сад 14 Билтен бр. 5

15 Округли сто / Змајеубице Драма о слободарском духу На Округлом столу о представи Змајеубице, по тексту Милене Марковић, а у извођењу Југословенског драмског позоришта Београд, учествовали су редитељка Ива Милошевић, сценограф представе Горчин Стојановић, композитор и извођач музике на сцени Владимир Пејковић, те глумци Мирјана Карановић, Никола Ракочевић и Радован Вујовић. Гласање публике за најбољу представу Змајеубице Просечна оцена: 3,27 Модераторка Ана Тасић на почетку је подсетила да је ова представа настала у склопу јубилеја, обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата, али да текст Милене Марковић прелази пуку историчност и постаје метафизичка и поетска рефлексија о слободи и жељи да се превазиђу друштвени окови. Представивши Горчина Стојановића као уметничког директора ЈДП-а, Ана Тасић упитала га је зашто је баш ова ауторка позвана да напише текст у вези са јубилејом, да ли је добила неке смернице. Није ова представа настала као јубилејска започео је причу Горчин Стојановић. Она је део три позоришна пројекта која ЈДП ради са својим партнерима из Уније европских позоришта. Први је Пали анђео историје, који смо започели још 2012, који обухвата две представе Змајеубице и Дневник о Чарнојевићу. Кад смо смислили да радимо неку представу у вези с Првим светском ратом, позвали смо Милену да напише текст. Она је и песник, па сам сматрао да нема боље особе која би могла да напише драму о групи младих литерата, односно члановима Младе Босне који су, мада је то можда мање познато, сви писали песме. Други пројекат, чији је и ова представа део, зове се TERRORisms односно ТЕРО- Ризми. Јасно је да смо одабрали да ова представа буде део и тог пројекта, јер постоји одређени дискурс да је убиство Франца Фердинанда био терористички чин. Трећи пројекат је Conflict Zones. У оквиру свих ових пројеката представа је гостовала у Грацу и у Прагу. То је, укратко, контекст у коме је она настала и у коме живи. Игор Бурић, модератор Округлог стола, прокоментарисао је затим сценографију, рекавши да она има више слојева, више различитих материјала, зид карактеристичан за луткарско позориште који по себи има рупе итд. Процесност представе захтевала је тај приступ, вишеслојност, ту разнородност материјала надовезао се Горчин Стојановић. Користе се натрон-папир, дрво, плиш, бакарни лим. Ана Тасић реч је дала редитељки, питањем о њеним почетним осећањима у вези с текстом који је захтеван, инспиративан, али и веома сложен. Мене је, пре свега, привукла чињеница да у овим младим људима, јунацима драме, постоји велика туга. Ситуација у којој се млади људи осећају толико тужни и због тога у себи носе велику количину гнева, коју имају потребу да на неки начин каналишу, то је оно што ми је одмах привукло пажњу. Тако млади, а више мртви него живи. Веома ми се допало како нас је Милена провела кроз тај процес стизања до самог атентата као избора начина на који ће се каналисати нагомилани гнев рекла је Ива Милошевић. Кад је реч о редитељским решењима, нисам желела да она буду буквална. Желела сам да на сцени произведем осећање света ових савремених младих људи од којих почиње прича и који копају по сандуцима тражећи некакву истину. Све почиње од њих, па на сцени видимо како изгледа њихово виђење света, а они су прилично незадовољни стварношћу којом су окружени. У разговору са сценографом дошли смо до закључка да би идеална позадина био некакав црни зид иза којег је један већи простор, до кога се од зида не може проћи. Како они откривају причу младобосанаца, тако у њима све више кључа бес, они цепају црни натрон-папир и на зиду остаје црвени плиш, који може да буде симбол неког бољег живота резервисаног за неке друге људе. Свако то може да схвати како хоће. Када поцепају и то, после атентата, наилазе на златни зид с рупама из кога извлаче црвене нити који могу бити симбол њиховог живота који је дошао до краја. Желим да кажем да све ово свако може да схвати како жели, нормалне су различите асоцијације. Бурић је приметио да све структурне нивое представе повезују и прожимају ликови Пјероа и Кловна. Ја их видим као два аспекта у свакој личности објаснила је Ива Милошевић. Постоји она више хедонистичка и конформистичка страна у сваком од нас, и њу симболизује Кловн. Он је вечити малограђанин који релативизује сваку врсту побуне и ризика. Насупрот њему је Пјеро, носилац гнева, туге, меланхолије. Током приче њих двојица боре се за душе наших јунака. То је уједно и позив свакоме из публике да провери којем је од ових јунака сам више склон је ли му ближа побуна или конформизам. У разговор се укључио Владимир Пејковић, рекавши да је од самог почетка био укључен у процес стварања комада и рад с редитељем, па је тако и музика настајала истовремено с развијањем осећања целе представе. Није постојала нека стриктна стилска идеја, било је важно да музика буде на жанровској ивици и да се сједини са целом представом, а не да сама у неком смислу доминира. То што сам ја на сцени и изводим оно што сам компоновао, само појачава осећање у представи. Мислим да се музика апсолутно уклопила у атмосферу бунта која влада у представи. Глумац Радован Вујовић прокоментарисао је да глумци, који у представи у неколико наврата свирају и певају, нису имали притисак да њихово извођење буде перфектно. То је било само друго средство изражавања, продужетак радње коју граде наши ликови. Није било важно да то звучи на неки одређен, задати начин. субота, 30. мај

16 Ана Тасић подсетила је да је сама реч змајеубице Ничеов термин, као и да је овај филозоф, својом филозофијом индивидуализма, био инспирација младобосанцима. Упитала је редитељку да ли се Змајеубице могу гледати и као драма индивидуализма. Па... да, али то је пре свега драма о слободарском духу одговорила је Ива Милошевић. Централна тема је борба за слободу, а борба за индивидуалну слободу део је те приче. Комад и представа испитују шта је ваш живот у односу на то којим сте га вредностима посветили. Све зависи и од околности у којима сте живели и од вашег карактера. Али чак ако је овако кратак као живот младих људи из комада, иза њега могу да остану дела. Шта је био човек док је живео то је суштинско питање које поставља овај комад. Игор Бурић у разговор је увео Мирјану Карановић која тумачи лик Пјероа, замоливши је да исприча свој доживљај комплексног рада у овој представи. Током своје каријере увек сам била склона анализирању саме себе и било ми је важно да у сваком тренутку контролишем своје присуство на сцени. Како сам дошла у зреле године, није ми више толико битно да све контролишем. Некад сам мислила да ако ја не постигнем оно што треба да постигнем, представа неће бити добра. Мислила сам да од мене зависи све. И увек сам се трудила да идем у корак с редитељем. Сада сам ишла корак иза редитељке и јако ми је пријало да неко други носи терет одговорности за читав пројекат, за успех представе. Зато нисам много размишљала о значењу и о томе шта мој лик треба да представља. Много сам више размишљала о томе како се мене лично, интимно, то тиче. Костим и маска омогућили су ми да то што носим у себи буде невидљиво за публику. Веома сам се трудила да израдим форму покрета, положаја тела. Било ми је важно да та форма не буде приватна. Али све што је емоција у овом комаду, за мене је крајње приватно рекла је Мирјана Карановић. Док Срђан [Тимаров] чита извештај са вешања, ја на сцени изводим лагани прецизни ход, али у том тренутку имам лични доживљј о томе како су неки млади људи, у једно зимско јутро, стајали испод вешала. И ту је војска, ударају бубњеви, а ти млади људи знају да ће умрети. И извикују и даље своје идеје, а то је последње што ће урадити у свом животу. И ја тада плачем, мада публика то ни не види, али мени то није битно. То је мој интимни доживљај. Не знам шта све то некоме може да значи, али знам који простор ја попуњавам. Ја сам једна ужарена емотивна лопта која се креће у правцима у којима и остали учесници воде публику. Уверена сам да емоција, чак и кад је не саопштите директно, стигне до људи. Бурић је подсетио да је кулминација комада када Мирјана Карановић на сцену излази као војник Франтишек, који прича о томе како је сахрањен Гаврило Принцип. У његовом говору провлачи се идеја словенског заједништва. Из историје сам учила многе податке, датуме, имена. А ево постоји један овакав исказ, прича човека који је био непосредан сведок, а он није доспео у историјске читанке. За мене, његова прича је историја. Историја би требало да буде саткана од прича сведока, а не од статистичких података. За мене је тај човек личност, јер он има став и спреман је да исприча шта се догодило. Мало је људи који су спремни да преузму одговорност и буду личност прокоментарисала је Мирјана Карановић. У наставку разговора на тему повезаности јубилеја и поруке ове представе, редитељка Ива Милошевић рекла је да је њој била посебно интересантна аналогија догађаја из са садашњим временом. И тада је постојала мала група људи која је живела добро и гомила оних који живе тешко. И онда се ту појавила трећа група људи која је одлучила да то промени. Како год, али они су се побунили. Данас, опет имамо ту малу групу људи која живи добро, и велику групу која живи лоше. Међутим, данас још увек немамо трећу групу, спремну да нешто промени. Можда су ту негде, али се њихов глас не чује. Занимало ме је и да истражим зашто данас нема осећаја солидарности, жеље за колективним ангажманом у заједничком циљу. Игор Бурић замолио је младе глумце из представе да прокоментаришу ту идеју словенства која се провлачи у комаду. Наши јунаци нису знали како ће идеја словенства или југословенства да се развије рекао је Никола Ракочевић, који у представи тумачи лик Гаврила Принципа. Они су желели земљу мало већу од Србије коју не би могле да контролишу велике силе. На тај начин добили би слободу да управљају својом земљом и својим животима. Мени та некадашња Аустроугарска доста личи на данашњу Европску унију, а и распоред снага у Европи, као и положај словенских народа у њој, доста је сличан односу снага из онога времена. Међутим, та идеја словенства данас нема будућност. Из публике се за реч јавио Спасоје Ж. Миловановић који је Ракочевића питао како доживљава Гаврила Принципа. Како год да сад тумачимо тај атентат, чињеница је да је Гаврило Принцип у оно време платио цену за тај поступак рекао је Ракочевић. Убиство се десило, то је тачно. Али не бих to тумачио као пуко убиство. Јер он је пуцао у цара, у власт која је у име обећаног бољег живота експлоатисала људе. Пуцао је у лицемерје, у право по рођењу, у све оно лоше што је постојало у тој царевини. Иначе, не верујем у хероје. Верујем да историјске околности од појединаца стварају хероје. Али не могу да се одупрем осећању симпатије према Гаврилу због доследности и веровања у своје идеје. Бојана ЈАЊУШЕВИЋ Студент критичар «Шта је истина, људи моји, децо моја?» Поводом стогодишњице Првог светског рата, а по наруџби Југословенског драмског позоришта у Београду, написан је и постављен још један комад о Гаврилу Принципу Змајеубице. Не спорећи потребу да се Сарејевски атентат обележи као важан историјски догађај, неизбежно је размислити и о томе колико ставови, вредности и поуке које ми данас видимо и одаберемо да прикажемо у принципу стварају нову историју и наше место у њој. Декларисан као "јуначки кабаре", комад Милене Марковић има необичну структуру у којој се, без наглашених дидискалија и у некој врсти метаморфозног неодређеног простора дешавања, између часа историје, музичке поезије и назнака реализма, слободно смењују сцене и сонгови, покренути константним претапањем глумаца у разне ликове. Кабаре на који наслов реферише, стварно је место дешавања само једне кратке сцене општих историјских околности, док се придев јуначки користи консеквентно кроз Принципов живот, још од када он као дете упита Нану, "А када би нас неки човек спасио? (...) Неки јунак." Као позадински зид сценографије Горчина Стојановића, драма се љушти од графитно исписаних стереотипа и историјских одредница, одмотавајући клупко живота актера, змајеубица, до саме мецима изрешетане судбине нашег протагонисте Даме Смрти. 16 Билтен бр. 5

17 Режија Иве Милошевић иовако комплексном комаду даје низ слободних поступака и потребно је дуже време да се гледалац навикне на низ конвенција које ова представа користи. Необичан избор визуализације два глумца у кловнове даје одређену дозу иронијског отклона свему али делује и застрашујуће, као гротескна комбинација ауторитативних ликова и кловновских намазаних лица. Један од најјачих елемената представе је недвосмислено музика, коју композитор Владимир Пејковић низом инструмената производи на самој сцени, и у комбинацији са трапаво искреном поезијом сонгова чини снажне емотивне блокове који допиру директно кроз свест гледаоца. Микрофони, пресвлачење на сцени, без гламура кабареа и циркуски кловнови и штуле, оптерећују режија комада, али једном када се на њу навикне и када се игра убрза и усковитла, она нас ефектно вози емотивним паробродом до краја комада. Изванредан глумачки ансамбл, тачном игром, кореографијама Бориса Чакширана и сценским говором Љиљане Мркић Поповић, помаже да се ова захуктала машина креће, убрза и судари са својим крајем. Необична је и подела улога у којој глумице изводе улоге оба пола а мушкарци искључиво мушке, мада се мора признати да се добијају визуелни контрасти групом од три млада глумца и две младе глумице, као и њиховим контрастом са старијим, обојеним кловновским паром. Одсуством јасно диференцираних ликова губи се највише информација са почетка комада, те је тако, само гледајући представу, врло несхватљиво постојање учитеља и ученика који полемишу о историји и наводи на (лажну) претпставку да постоји наратор који прати читав комад. Али, као што је речено, и ова конвенција, када смо је једном прихватили, не представља никакав напор пажње и ми настављамо да верујемо ликовима и сасећамо са њима иако бисмо требали да будемо дезилузионисани о разлици глумац-улога. "Шта је истина, људи моји, децо моја? Ко је у праву?" кловн/наратор/учитељ пита на почетку комада право у публику. Позвани смо да дамо сопствени одговор, уколико можемо. Ова представа нам показује змајеубице као јунаке несвесне да су део кабареа много ширег од њих, у којем је цела кугла земаљска само велика чоколадна торта коју треба прождрати за сопствено задовољство. Али док верујемо змајеубицама и разумемо зашто и како су бацили своје копље, док за њих навијамо и док их сажаљевамо, не можемо да не помислимо ето како завршавају идеалисти и зашто данас идеала више нема... Ирина СУБАКОВ, IV година драматургије, Академија уметности Нови Сад Драматуршка радионица Ескапизам Позорје младих Велика ми је част да као свршена студенткиња драматургије и извештачица са Позорја младих имам прилику да присуствујем стварању нове традиције Стеријиног позорја у виду драматуршке радионице, јавног читања радова студената драматургије у оквиру Позорја младих. Не могу да сакријем своју радост и усхићење на прилици датој будућим колегама да покажу свој рад и дају на знање да могу да се боре са титанима. Да су томе дорасли. Да имају убојито оружје које ће на слушаоцу, и са надом, на будућем гледаоцу, оставити трага. Ови млади људи, пре свега, сведоче о звезданом своду будућег позоришног неба. На овогодишњој драматуршкој радионици учествују три академије и пет студената је представило свој рад уз помоћ колега глумаца и редитеља. Радионицу је водио проф. Зоран Ђерић. Академија умјетности универзитета у Бањој Луци, III годинa драматургије, у класи професора Зорана Ђерића, приредила нам је драме Шкрапа, радио драму Иване Стјепановић и Чварци Стефана Алексића. Инспирација за ШКРАПУ потиче из Голубњаче Јована Радуловића, како каже Ивана Стјепановић, она је врсно сведочење о деци из босанских села која не знају шта се десило за време рата, а интересује их. То су деца која слушају сеоске приче и маштају своје о којекаквим чудовиштима и дрекавцима јер, можда, једино тако могу да појме реалност. Они се налазе код шкрапе (дубоке јаме), њиховог уточишта, и беже од стварности док покушавају да је сагледају. Ивана скреће пажњу да не пише о посебном рату, већ ратовима уопштено. Ова радио драма урла за драматизацијом на сцени. субота, 30. мај

18 ЧВАРЦИ, о Војводини, о мом селу, где се пије, пуши и пљује. Породична, чак национална драма, смештена за време последњег ратног сукоба на овим просторима. Аутор, Стефан Алексић, тврди да је рат у изузетној мери небитнији од централног мотива, жеље за бегом. Бегом од немаштине, рата, инфлације, шверца, од болесног детета. О фантастичној Аустралији, о ракији. Иако само одломак, аудиторијум се заинтересовао за завршетак ове изузетне драме, духовитих и сликовитих дидаскалија. За боље или не, добили смо одговор. Академија уметности Нови Сад, IV година драматургије, у класи професора Ивана Правдића, коју је прве две године водио професор Угљеша Шајтинац, представила је драме Литица Стефана Исаковића и Бирки драма Соње Манџић. ЛИТИЦА на другачији начин посматра и истражује бег. Она је једина која га у целости допушта, што резултира фаталним последицама. Стефан Исаковић, такође, не прецизира људе и догађаје, већ пише о младом пару који одлази проводе три пријатељице суште супротности. То је њихов маштаријум који мучно напуштају (ако икад напуштају) и увек му се враћају. Чини се као да се само ту подносе и да само ту умеју да функционишу, да буду. Оне унутар своје подморнице проживљавају романсе са својим идеалним мушкарцима, дајући њихове улоге једна другој. "Свет не мари за њих, нити њени јунаци за свет. Тај подрум може бити пакао, или ментални лавиринт једног од јунака, псеудојунака у псеудопростору". Тиме се закључује наше овогодишње дводневно путовање кроз зачудне драматуршке светове. До следеће године. Нина СИБИНОВИЋ Жанрови (трагедије и комедије) Академија умјетности у Бањој Луци (Република Српска, БиХ) III године глуме и позоришне режије Класа: Жељко Митровић, ванр. проф. и Ненад Бојић, ред. проф. Асистенти: Велимир Бланић, доцент и Горан Дамјанац, асистент "Непомично помера" у Аустрију не би ли им било боље. Читава драма плеше по рубу реалности, снености, сновиђења, илузије и материје. Остаје да рашчланимо шта је јава, а шта кошмар, у свету где бечки лешеви проговарају речима српског репортера. И на крају, питање: да ли је човек соба у којој се налази или сунце које посматра како излази? БИРКИ ДРАМА Соње Манџић је кратка, врцава комедија са елементима водвиља у три сцене и три чина. Нема бега од Биркија. Да појаснимо, Бирки је заиста словна игра на Кирби усисиваче. Посматрамо продавачицу, потпуну и дивно блесаву карикатуру девојке, која иде од куће до куће, у неуспелим покушајима продаје. Ону, којој је живот Бирки. Свака реч из њених уста везана је за онај препарат за чишћење, неки филтер и све те страшне гриње. И она је врло несрећна где јесте, али нема куд. Њена душа није њена, већ Биркијева. Академија уметности Београд, IV година драматургије, у класи доц. Љубинке Стојановић, представља драму Подморница, дипломски рад Исидоре Радоњић. ПОДМОРНИЦА Исидоре Радоњић је смрдљиви подрум влагом испуцалих зидова стамбене зграде где живот У мрклом мраку они мрачни у црном извиру. И стадоше попут каквог стрељачког вода распоређени, непомично, немо, у редове, а одлучност иза осуђеничког ока ври. Њихове пушке су реч уперене у гледалиште, претворене у врли аудиторијум криваца, који може само да слуша, без излаза. "Не кради државу!", кажу. Један по један, метак по метак, реч по реч, наизменично. "Државно благо заливено је потоцима зноја и суза сиротињских!", кажу. Љутих бораца свети задатак је да нас речју ране и раном подуче. "Ако пропадне држава твоја, и ти ћеш пропасти у њој!", кажу. Мук. Свака пушка је опалила. Нелагоду у тишини прекида једногласје, "НЕ КРАДИ ДРЖАВУ!". Рафал. Мрак. И опомене Светог владике Николаја Велимировића слежу се уз бубњеве дугог интермеца. После оваквог отварања, публика је осетила глад, жељно ишчекујући како ће се ови млади људи гладни сцене следеће показати. Видели смо широк дијапазон емоција Александра Руњића у улогама Полиника, Хорација и Јеротија Пантића; грлену и ватрену Ену Радовановић у лику Јокасте, Медеје и министарке Живке; Марка Вукосава као Етиокла и изузетно комичног Алексу Жуњића; Милицу Димитрић у лику сломљене Андромахе док плаче над породом својим; Николу Јаношевића у улогама Талтибија, Полонија и господина Нинковића, истанчаног слуха за језике; Драган Вучић је стоички тумачио лик Јасона; Александар Ристановић је постао бриљантно лудило Хамлетово и Јагом показао своју способност варијетета; Мају Вујановић, глумицу која својом 18 Билтен бр. 5

19 појавом буди емпатију, видели смо као Офелију и Дездемону; Тијану Јовановић као Офелију у најемотивнијем монологу излагања Жанрова, док тањушним гласом певуши и хуком правцате сове лепрша; Марко Недељковић био је страшни Отело, а Срђан Књегињић урнебесни срески писар Вића. Костим је био прикладан датим сценама, сценографија минимална и одговарајућа, сценски покрет у трагедијама статичан. Но, свака кретња и свако заустављање изгледали су попут слике уметника са даром за композицију. Комедије су биле врцаве, енергичне, са блиском и духовитом интеракцијом глумаца. Одломак Нушићеве Госпође министарке режирала је Маја Црнобрња, а режију Сумњивог лица потписује Драгана Ђедовић. Нина СИБИНОВИЋ Лик економија емоција Факултет драмских уметности Београд II годинa глуме Класа: Биљана Машић, ред. проф. Сарадник: Павле лазић Продукција: Позоришни и радио студио ФДУ II годинa позоришне режије Класа: Алиса Стојановић, ред. проф. Стручни сарадник: Игор Вук Торбица Продукција: Позоришни и радио студио ФДУ "Шта сам? Зашто сам?" Фото: Игор Живкић На простору велике сцене Позоришта младих, на самој сцени, стотине гледалачких очију реже интиму Петре Фон Кант (Мина Обрадовић) у њеном дому мајушног кутка сценског џепа. Врло близу, непријатно близу, попут лешинара и стрвинара исперверзирано ишчекујемо да прождеремо њен слом, близу, у овом сивом простору огољених зидова прошараних машинеријом за цуг. И смешно нам је. Не сасвим, не у целости, нисмо монструми, али смех ће бити ту. Себично и немо посматрамо њен крах у немогућности да разбијемо илузију загрљајем или можда утешном лажи. А опет, можда је наша улога управо улога каквих гаргојла чувара њених расточених мисли у галами тишине самоће. А пре утрнућа те пустоши самоће, тим клаустрофобичним кутком харао је монсун хистерије, цике, плача, смеха, тела, пркоса и предаје. Уз ветар, Марлена (Милена Радуловић), а у ветру Габријела и Валерија фон Кант (Дуња Стојановић и Александра Бибић). Марленина тишина урла стотинама немуштих уста. И коначно, својим одласком она добија глас. Петра губи свој. Горке сузе Петре фон Кант, по драмском тексту Раjнера Вернера Фасбиндера, режирао је Максим Милошевић. Драматург је Тијана Грумић, III године драматургије, а продуцент је Марија Милосављевић, II године менаџмента и продукције позоришта, радија и културе. Селимо се у простор мале сцене Позоришта младих. Нисмо више близу, издалека посматрамо удаљавање. Нисмо више блиски, већ странци који сведоче острањивању. У мраку је кухиња, у кухињи Едгар (Никола Станковић). А Едгар једе сам, кришом. Он је мушкарац. Сам у мраку, мушкарац. Еми (Ања Кнежевић) доноси светло. Попут бакље у тамници сија и својим испарењем гуши утамниченог, самоутамниченог, мушкарца. Иако неопходно за живот, оно гуши. Јер он је буктиња, али због пламеног напора одбија да гори. Зато ружи и куди, а дубоко је задовољан у свом незадовољству. Ту му је удобно. Са јогуртом у мраку. Невољу и свест доноси, још једном, самоћа. Еми гаси светло. Ни риба ни месо, по драмском тексту Франца Ксавера Креца, режирала је Јована Стојановић. Драматург је Галина Максимовић, II године драматургије, за дизајн звука је задужен Илија Ђорђевић, II година снимања и дизајна звука, а продуценти су Тијана Маровић и Буковало, година менаџмента и продукције позоришта, радија и културе. Враћамо се великој сцени Позоришта младих и овај пут виримо у други џеп, паралелан, раскалашан, препун мангупа, заводничких, оних што ноћу попут ноћника хуче. Сви смо мангупи са, ЗА, Поли (Андреа Ржаничанин). Ми смо банда, и Матија Грош (Немања Стаматовић, мастер глуме проф. Биљане Машић) и Волтер Тужна Врба (Марко Мак Пантелић, мастер глуме) и Роберт Тестерче (Владимир Вучковић, IV год. глуме у класи Драгана Петровића, ред. проф. Милош Биковић, асистент), а желимо бити попут харизматичног Макија Ножа (Јоаким Тасић) и Брауна Тигра (Драган Секулић). Покажи нам бедра песмом, драга Поли! Полицајца тумачи Никола Станковић. Опера за три гроша, по драмском тексту Бертолда Брехта је у режији Таре Манић. Драматург је Огњен Обрадовић, IV година драматургије. Костимограф је Милица Радовановић, а продуценти су Катарина Ивакић и Нинослав Спасић, II година менаџмента у култури, радију и позоришту. Нина СИБИНОВИЋ субота, 30. мај

20 Стеријанци Јуче на Позорју Омаж Миленку Шуваковићу Када је Мира Бањац у неверици, а у нека зла времена, упитала Миленка Шуваковића зашто продаје библиотеку, он је мирно и елегантно одговорио: А, зашто да не, ја сам све то прочитао! Изговорено и написано у претходној реченици о чувеном редитељу говори лепо, истинито и много. Сећања на уметничког директора из златног времена Српског народног позоришта, на најобразованијег човека у том театру, на мирног, сјајног диригента, који је радио у невероватној тишини и није узнемиравао глумце, јуче су, у горњем фоајеу Сцене Пера Добриновић у оквиру програма Стеријанци, евоцирали његови Дејан Пенчић Пољански, Милена Булатовић Шијачки, Мира Бањац и Зоран Јовановић. Модератор Воја Солдатовић уприличио је да разговору присуствују и супруга и ћерка Миленка Шуваковића. Ово Позорје сам проплакала, тих 60 година, цео мој живот и најбољи део моје каријере. Стално мислим кога све нема, а били су знак Стеријиног позорја, баш као и Миленко Шуваковић. Али у исто време сам срећна, јер у овим страшним, сиромашним временима за културу Српско народно позориште живи рекла је Мира Бањац, подсетивши да је некада СНП имало пет сталних редитеља, што се није могло наћи ни у једном позоришту у држави. Глумица је испричала како је њена мама недељом слала супе Шуваковићу (становали су у близини, а он живео сам), говорећи: Носи супу Шулету, он је поповско дете, зна он шта је супа, недељом! Била сам његов асистент на Вучјаку, упијала сам и пекла занат. Никад нећу заборавити како је, ценећи великог писца, направио макету сцене и, уз концепцију представе, послао је Крлежи у Загреб. Радили смо с уживањем, без повишеног тога, без страсности која разара екипу сећа се Мира. Занимљиву, топлу, девојачки наивну причу како је постала глумица, испричала је Милена Булатовић Шијачки: У Нови Сад сам дошла из села, где сам глумила у драмским секцијама, а касније у Марковићу Играли смо у Радничком дому, где је Бата [Јован] Путник дошао нешто да режира. У међувремену сам завршила економску школу и постала потрчко у Кооперативи, где су ме, једнога дана, послали у позориште и рекли да се тамо неком јавим! Ја сам се тамо неком јавила И послали су ме на пробу неке представе. Бата Коњовић режира, ништа га нисам разумела, али (у белој хаљиници на туфне и с коњским репом), изговорила сам две реченице После су ми шефови рекли да не морам више да долазим у канцеларију, него да идем у позориште И онда је дошла премијера моји родитељи нису били Након премијере [Миодраг] Кујунџић је у Дневнику написао најбоља је била Милена Шијачки! Онда су ми рекли да идем на пробу за стални ангажман. Након тога, сећам се, имала сам 18 година, у једном тренутку пришао ми је [Стеван] Шалајић И рекао: Мала, браво! Добила си улогу, па је л' ниси видела распоред? А ја једва нађох тај распоред, нисам знала шта је, кад тамо пише: Коломба Јелка Асић, алтернација Милена Шијачки! Тако сам добила улогу, после и ангажман. Испоставило се да је мој директор био пријатељ са Мишом Хаџићем, Хаџић са Шуваковим, за кога сам чула да је веома важан човек, који организује нов ансамбл Српског народног позоришта Волела сам и вредно сам радила, надам се да сам односом према глумачком послу показал да сам дете оних који су стварали и створили златно доба Српског народног позоришта. Дејан Пенчић Пољански подсетио је на време када је Шуваковић добио своју најзначајнију награду, Стеријину награду за режију представе Интимне приче Миле Марковић у извођењу ансамбла Српског народног позоришта. Та представа била је једна од вољених, по речима Пенчића Пољанског, и била је први ријалити шоу на сцени СНП. Пријатеља с којим је радио и друговао до његових последњих дана сећао се, током јучерашњег дирљивог разговора, и Зоран Јовановић, посебно лепо говорећи о заједничким данима проведеним у тузланском Позоришту и мање познатим детаљима током рада на четири представе, које је Шуваковић режирао у босанском театру. Јовановић је, на радост и одобравање колега, предложио да се о Шулету направи нешто трајније, монографија која би обележила живот и дело сјајног, драгог човека, пуног духа Миленка Шуваковића. Бранислава ОПРАНОВИЋ 20 Билтен бр. 5

21 Позоријански времеплов 60 година Стеријиног позорја Архив савремене југословенске драматургије (данас Центар за позоришну документацију) У оквиру 2. Стеријиног позорја (1957), приређена је тематска изложба Савремена југословенска драма на нашим позорницама. Позорје је прикупило готово потпуне податке о свим савременим домаћим драмама које су у последњих 12 година, после Другог светског рата, приказиване на нашим позорницама. Истовремено је сређена и библиографија домаћих драмских дела, написаних и објављених у истом периоду. Одбор Стеријиног позорја је одлучио да образује позоришни архив са документацијом о нашој савременој драми, и да у њему систематски сабере (укључујући и драмске текстове у рукопису или штампане) и употпуни податке о свим савременим домаћим драмама, па и онима које досад нису извођене а имају извесне литерарне и сценске вредности. Данас Архивски фонд око листова архивских докумената и грађе. Хемеротека више од различитих чланака (исечака) из дневне штампе о позоришту и драмској књижевности. Збирка штампаног позоришног материјала преко различитог штампаног позоришног материјала: програми драмских, оперских и балетских.представа, каталози фестивала, најаве репертоара позоришта и други штампани материјал информативног и пропагандног карактера. Збирка позоришног плаката око примерака позоришног плаката српских и позоришта с територије бивше СФРЈ. Збирка рукописних драмских дела око примерака рукописних драмских дела, драматизација и адаптација. Збирка позоришне фотографије око фотоса позоришних представа, позоришних манифестација и портрета позоришних уметника.и писаца. Збирка аудио и видео снимака око 300 ролни магнетофонских трака, преко 100 видео касета као и велики број CD/DVD-а. Банке (базе) података садржи све релевантне податке о репертоару позоришта и податке о позоришним уметницима и драмским писцима. Издавачка делатност Друштвена улога и функција Стеријиног позорја у нашем културном, посебно позоришном животу, намеће му потребу да се бави и извачаком делатношћу. Организовање Игара тражило је од самог почетка издавање каталога Стеријиног позорја, као сталне публикације Издања везана за Фестивал Стеријино позорје: Каталог Стеријиног позорја ; Каталози изложби одржаваних током Стеријиног позорја; Резиме Стеријиног позорја на страним језицима; Билтен Стеријиног позорја; Каталози међународних тријеналних изложби Каталог Међународног тријенала Позориште у фотографској уметности, Каталог Међународног тријенала позоришне сценографије и костимографије, Каталог Међународног тријенала позоришне књиге и периодике, Каталог Тријеналне изложбе позоришног плаката и графичког обликовања. Сем каталога, излазили су: Драматуршки информатор, YU Drama Informer (The Yugoslav Drama Guide). Ауторка обе публикације Звјездана Шарић. (Годишњак југословенских позоришта) / Годишњак позоришта Србије: Покренут Од до Годишњак је презентовао само драмски репертоар. Од године презентација обухвата и оперски и балетски репертоар. Временом, Годишњак уводи селективну библиографију, доноси рад високих позоришних школа, позоришних музеја Библиотека Позоришне монографије : Јосип Видмар, Димитар Кјостаров, Бранислав Нушић, Стерија Библиотека Theatrologica Yugoslavica Јосип Лешић, Историја југославенске модерне режије ( ) (1986); Миленко Мисаиловић, Драматургија сценског простора (1988); Миленко Мисаиловић, Драматургија костимографије (1990). Библиотека Савремена југословенска драма. Покренута Драме овенчане Стеријином наградом: Ђорђе Лебовић Александар Обреновић, Himmelkomando (Небески одред); Маријан Матковић, Вашар снова; Мирослав субота, 30. мај

22 Крлежа, Аретеј; Доминик Смоле, Антигона; Борислав Михајловић, Бановић Страхиња; Јован Христић, Савонарола и његови пријатељи; Примож Козак, Конгрес; Александар Поповић, Развојни пут Боре шнајдера; Велимир Лукић, Афера недужне Анабеле; Андреј Хинг, Освајач; Велимир Лукић, Завера или Дуго праскозорје; Милица Новковић, Камен за под главу; Душан Јовановић, Ослобођење Скопја; Горан Стефановски, Дивље месо (штампана је и у преводу на енглески језик); Деана Лесковар, Слике жалосних доживљаја; Драго Јанчар, Дисидент Арнож и његови; Слободан Шнајдер, Хрватски Фауст; Душан Ковачевић, Балкански шпијун; Руди Шелиго, Ана; Љубомир Симовић, Путујуће позориште Шопаловић; Душан Ковачевић, Свети Георгије убива аждаху; Слободан Селенић, Ружење народа у два дела; Синиша Ковачевић, Ново је доба; Душан Јовановић, Зид, језеро; Вида Огњеновић, Је ли било кнежеве вечере? Библиотека Драматуршки списи. Покренута Аутори студија: Јосип Кулунџић, Владимир Краљ, Бранко Гавела, Јосип Видмар, Хуго Клајн, Милан Предић, Василије Калезић, Јован Поповић, Петар Марјановић, Никола Батушић, Велибор Глигорић, Ели Финци, Лојзе Филипич, Васја Предан, Јован Путник, Мирослав Беловић, Андреј Инкрет, Љубиша Георгиевски, Боро Драшковић, Далибор Форетић, Драган Клаић, Јован Ћирилов, Бранко Плеша, Радомир Путник, Марија Црнобори, Јосип Лешић, Вељко Радовић, Авдо Мујчиновић, Слободан Селенић, Петар Марјановић. Библиотека Синтезе. Покренута Уредник Светислав Јованов. Аутори студија: Карл С. Гутке, Бошко Милин, Алмир Башовић, Миливоје Млађеновић, Иван Меденица, Светислав Јованов, Исидора Поповић Рекли су... Ако се чак и не може да каже да је Стеријино успело од почетка до краја, од прве до последње завесе, ипак се са расположењем може говорити о томе да домаћа драма није више Пепељуга под коритом... Ипак се креће... Јован ЋИРИЛОВ Недељник Младост, 20. мај Тачно је да нас све на Стеријином позорју интересују савремени домаћи драмски текстови, и глумачка и остала сценска остварења на таквим текстовима. Али је овај фестивал исто толико, по својој суштини превасходно, смотра извођења сценске уметности, а не искључује ни потребу да на њему сагледамо шта можемо оживети и прилагодити из наше раније позоришне литературе. Значи: ми Позорјем развијамо наш позоришни живот, подстичемо сва извођачка тумачења у његовој области, од писања, па преко режије и глуме, до декора, костима осветљења: оно је, према томе, брига о нашем позоришту у најширем смислу те речи. Младен ЛЕСКОВАЦ, Приредила Александра КОЛАРИЋ Ново издање Стеријиног позорја Јован Стерија Поповић, ЖАЛОСТНА ПОЗОРЈА, ВЕСЕЛА ПОЗОРЈА Приредили: Радослав Ераковић, Зорица Несторовић У две књиге сабран је целокупан драмски опус Ј. Ст. Поповића који је сам аутор поделио у две групе: «Жалостна позорја» (приредио Радослав Ераковић) и «Весела позорја» (приредила Зорица Несторовић). Сваки том, поред драмских текстова, садржи предговор приређивача, хронологију Стеријиног живота, селективну библиографију, податке о извођењима, речник мање познатих речи. ЖАЛОСТНА ПОЗОРЈА: Светислав и Милева, Милош Обилић, Наод Симеон, Смрт Стефана Дечанског, 'Ајдуци, Владислав, Торжество Србије, Сан краљевића Марка, Скендербег, Лахан, Максим Црнојевић Да није написао ништа до своја «жалостна позорја», Стерија би, захваљујући њиховом броју и обиму, имао своје место у историји наше књижевности и позоришта. Ипак, пишући трагедије са темама из српске историје он се превише држи устаљених клишеа: сви ликови делују сведено и упрошћено, све психологије и сви односи и исходи су унапред познати. (...) Позорја, игре и алегорије пише у пренаглашеном романтичарском кључу по угледу на Шекспира и романтичарске писце али његово доба слави га као писца озбиљне драме и песника. (...) Кад једним погледом обухватимо све оно што је Стерија напи- 22 Билтен бр. 5

23 сао, кад видимо колики је обим, и колика је разноврсност његових творевина, од песама, епиграма, натписа, романа, комедија и трагедија, и кад видимо да ту разноврсност форми прати и разноврсност мотива и садржаја, могли бисмо доћи до закључка да се овај невероватни Вршчанин прихватио џиновског подухвата: да сам напише целу једну књижевност! Што је најлепше, та његова књижевност је својим најпретежнијим делом жива и данас. Његове комедије и данас живе пуним, богатим и многоструко актуелним сценским животом. Његова поезија, кроз све генерације песника и критичара, остаје на завидно високој цени. Његов Роман без романа доживљава се чак као антиципација постмодерне прозе (Сава Дамјанов, и не само он). Једино ова жалостна позорја, уз још неке текстове (Бој на Косову, на пример), остају изван живих токова српске књижевности, као вредност искључиво књижевноисторијска. Међутим, ко зна... (Љубомир Симовић) ВЕСЕЛА ПОЗОРЈА: Лажа и паралажа, Тврдица, Покондирена тиква, Зла жена, Женидба и удадба, Београд некад и сад, Помиреније, Превара за превару, Волшебни магарац, Симпатија и антипатија, Џандрљив муж, Судбина једног разума, Родољупци ослоњене на вези сазнања са методом критичког мишљења. «Ако је истинита прича да писац својим радом ствара огледало које вешто скрива у угловима наших живота не бисмо ли се понекад погледали и угледали стварну слику и прилику како изгледамо, ако је веровати предању да то писци чине са жељом да се и сами сретну са сопственим ликом и делом сачињеним у вечито тешким временима на овим вечито трагичним просторима, ако је и Јован Стерија Поповић изградио једно такво огледало за себе и људе свога времена (пре сто педесет и више година ) да се виде и насмеју и постиде, данас је то његово велико салонско стајаће огледало попримило запањујућу оштрину и од веселог позорја давних времена указало нам нашу трагедију наговештену у његовим комедијама са доброћудним али и својеглаво пргавим јунацима. (...) Данашње Стеријино весело позорје појављује се у Стеријином огледалу тек кад скинемо црну тканину и у салонском раму угледамо истинити лик нашег постојања у времену моралног, духовног и свеукупног нестајања: да се видимо, насмејемо и постидимо.» (Душан Ковачевић) Структурна лепеза Стеријиних «веселих позорја» изузетно је разуђена тако да у овом делу његовог стваралачког опуса сусрећемо једночинке, двочинке и драме у три чина које потврђују комедиографску класицистичку норму, истовремено представљајући Стеријина развијенија, али и најпознатија «весела позорја». У својим комедијама без срећног завршетка Стерија је описивао страсти и пороке који у бити највише зла наносе онима који се налазе у њиховој власти. Веровање у исцелитељску улогу позоришта мотивисало је писца да, не украшавајући туробно сазнање о немоћи човека већ, сасвим супротно, огољујући га до крајњих граница, демонстрира лекцију из 'науке живљења' онима који 'имају око да виде и ухо да чују'. Својом максимом да је театар лек за болести моралне, Стерија је укрстио исцелитељску улогу позоришта са његовом образовном функцијом. Овај укрштај представља пулсирајуће тежиште његове просветитељске мисије ПРИЈАТЕЉИ 60. СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА Poslatičarnica ŠEHEREZADA субота, 30. мај