ЈЕЛЕНА АЛЕМПИЈЕВИЋ, СОЊА БАТИЋ, ФРОСИНА ДИМОВСКА, МИЛЕНА КРКОТИЋ, АНДРЕЈА КУЛЕШЕ ВИЋ, ЈЕЛЕНА МАРКОВИЋ, САЊА ПАВИЋ, ИСТА СТЕПАНОВ, САРА ТОШИЋ

Átírás

1 Данас на Позорју часова / СНП, Камерна сцена Друга страна позоришта (поклон Српског народног позоришта Стеријином позорју) БАЛЕРИНЕ Форум за нови плес Балета Српског народног позоришта и Студентски културни центар Нови Сад Режија и драматургија: МИЛЕНА БОГАВАЦ Кореографија: ОЛИВЕРА КОВАЧЕВИЋ ЦРЊАНСКИ Оригинална музика: МАРКО ГРУБИЋ Аутор видеа: ИГОР МАРКОВИЋ Костимографија: МАРИНА СРЕМАЦ Асистенткиња режије: ОЛИВЕРА КОВАЧЕВИЋ ЦРЊАНСКИ Коауторке и извођачице ЈЕЛЕНА АЛЕМПИЈЕВИЋ, СОЊА БАТИЋ, ФРОСИНА ДИМОВСКА, МИЛЕНА КРКОТИЋ, АНДРЕЈА КУЛЕШЕ ВИЋ, ЈЕЛЕНА МАРКОВИЋ, САЊА ПАВИЋ, ИСТА СТЕПАНОВ, САРА ТОШИЋ часова / СНП, Сцена Пера Добриновић Селекција националне драме и позоришта Иван Александрович Вирипајев ПИЈАНИ Позориште Атеље 212 Београд Превод са руског: НОВИЦА АНТИЋ Режија: БОРИС ЛИЈЕШЕВИЋ Сценографија: АЛЕКСАНДАР ДЕНИЋ Костимографија: МАЈА МИРКОВИЋ Композитор: АЛЕКСАНДАР КОСТИЋ Представа траје 1 сат и 50 минута, без паузе Улоге Марта, млада лепа девојка: МАРТА БЈЕЛИЦА Марк, директор међународног филмског фестивала: НЕБОЈША ИЛИЋ Лаура, манекенка: ЈЕЛЕНА ЂОКИЋ Магда, Лаурина пријатељица: ИСИДОРА МИНИЋ Лоренс, Магдин муж: БОЈАН ЖИРОВИЋ Густав, банкар: СВЕТОЗАР ЦВЕТКОВИЋ Лора, Густавова супруга: ДАРА ЏОКИЋ Карл, банкар: НЕНАД ЋИРИЋ Линда, Карлова супруга: БРАНКА ШЕЛИЋ Рудолф, ПР менаџер: ВУК ЈОВАНОВИЋ Макс, извршни менаџер банке: ДЕЈАН ДЕДИЋ Матијас, менаџер рекламне агенције: БРАНИСЛАВ ТРИФУНОВИЋ Габријел, заменик директора грађевинске компаније: СТРАХИЊА БЛАЖИЋ Роза, проститутка: ЈЕЛЕНА ПЕТРОВИЋ часова / СНП, горњи фоаје Сцене Пера Добриновић Округли сто: Пијани уторак, 31. мај

2 Извештај селекторке Пијани, писац Иван Вирипајев, редитељ Борис Лијешевић, Позориште Атеље 212, Београд Драма Пијани угледног, руског драмског писца Ивана Вирипајева имала је праизведбу у Düsseldorf Schauspielhaus пре две године. Успешно постављајући овај комад, Атеље 212 потвђује себе као позориште чија је мисија, још од оснивања, да промовише нову европску драму у нашем позоришном животу. Мотив пијанства, ситуације у којој појединац под дејством алкохола губи контролу и прелази границе друштвено устаљеног понашања, писац је искористио да направи надахнуту, тамну и комичну драму о несигурном положају човека на овом свету и љубави као једином начину да се превазиђе егзистенцијална тескоба. Вирипајев надахнуто и са пуно вере и наде у човека пише о суштини живота, вери у Бога, путевима налажења смисла живота кроз љубав. Игра ансамбла Атељеа 212 је колективна, али са довољно простора за индивидуални развој сваког глумца. Сви заједно успешно остварују веома тежак глумачки задатак, а то је да играју пијанство и да не буду стереотипни, да играју као ансамбл, а да свако искаже своје глумачке особености. Представа има респектабилну, изванредну сценографију Александра Денића. Ова представа је значајна и зато што наговештава нову развојну фазу редитеља Бориса Лијешевића у којој ће, надамо се, у потпуности остварити своја лабораторијска истраживања у домену глумачке игре и подстаћи наше глумце да изађу из устаљених токова и превазиђу сопствене границе. Марина Миливојевић Мађарев Ex libris ГУСТАВ: Ти си Господ и ја сам Господ, схваташ, друже? КАРЛ: Ми смо два Господа Бога на овој земљи. ГУСТАВ: Не, Карл, ми смо један Господ на овој земљи. Не два, већ један. КАРЛ: Али, нас је двојица, Густаве? ГУСТАВ: Нас је двојица али Господ је један. Ти си Господ Бог и ја сам Господ Бог, нас је двојица али Господ је један, схваташ? КАРЛ: Па ко је онда тај од нас двојице? ГУСТАВ: Сада ћу ти све објаснити. Ми смо тело Господа, схваташ? Ти, ја, ми смо тело Господа. Сви људи који живе на овој планети, сви су они тело Господа, разумеш? Разумеш, Карл? КАРЛ: Не сасвим, пријатељу. ГУСТАВ: Ти си тело Господа, то разумеш? КАРЛ: Не. ГУСТАВ: Па шта ту има нејасно, Карл, све је врло једноставно. Господ је бесконачност, то је оно што нема ни почетак ни крај али и он има форму и он има тело. И то тело смо ми. Ја, Линда, Лора, сви остали људи, наравно, и ти, Карл. Ти си тело Господа, Карл. КАРЛ: Не треба, не говори то, ја не могу. ГУСТАВ: Шта то не можеш, Карл? КАРЛ: Ја не могу да будем тело Господа, ја сам страшно лош. (Иван Вирипајев, Пијани) Писац Иван Александрович Вирипајев Редитељ и драмски писац, рођен је у сибирском граду Иркутску. Уметнички је директор московског позоришта Практика. Прославио се драмама Снови, Кисеоник и Живот бр. 2 које су извођене у позориштима Русије, Пољске, Немачке, Израела, САД, Србије, Француске. Његова драма Јул, која је преведена и у Србији, извођена је у позориштима Русије, Украјине, САД, Немачке, Естоније, Велике Британије. Драма Пијани премијерно је изведена у Schauspielhaus у Дизелдорфу, по чијој наруџбини је и писана, у режији Виктора Рижакова, московског редитеља и уметничког директора Центра Мејерхољд, а у Русији се изводи у МХАТ-у. Живи у Москви и Варшави. Редитељ Борис Лијешевић Рођен у Београду, Дипломирао на Академији уметности у Новом Саду (2004), где ради као асистент на Катедри за интермедијалну режију. Троструки је стипендиста Гете института. У редитељском опусу Лијешевић режира стране ауторе различитих генерација те домаће ауторе, сем изузетака (Нушић), углавном млађе генерације: Федор Шили, Милена Богавац, Душан Спасојевић, Милош Јаковљевић. Пројектом Чекаоница, Борис Лијешевић и Бранко Димитријевић у Србију из Немачке "увозе" вербатим драму, као базу за вербатим позориште. Реч је о облику документарног драмског текста који је настао адаптацијом низа разговора аутора с реалним људима, који откривају своја стварна, аутентична искуства. Овај вид позоришта, уз Јелену Кисловски Лијешевић и Федора Шилија, наставља се и у Плодним данима. За ауторски пројекат Чекаоница добија Специјалну Стеријину награду, а Билтен бр. 6

3 Стеријину награду за режију представе Федора Шилија Чаробњак у извођењу Народног позоришта Сомбор. Награде: "Ардалион" за истраживачки рад, 2010; Годишња награда Атељеа 212 за режију, 2010; Пројекција награда за најбољу представу на Фестивалу монодрама и малих сцена у Источном Сарајеву, 2010; Награда "Љубомир Муци Драшкић" за режију, 2011; најбоља представа на фестивалу "Театар у једном дејству" Младеновац, 2011; Елијахова столица Годишња награда Југословенског драмског позоришта, 2011; Награда "Љубомир Муци Драшкић" за режију, 2011; Гран при "Мира Траиловић", 45. Битеф, 2011; Грета стр. 89 најбоља представа на Фестивалу глумца у Никшићу, и на Фестивалу монодрама и малих сцена у Источном Сарајеву, 2011; Поводом Галеба -најбоља представа и награда за режију, Фестивал "Вршачка јесен", 2011; Специјална награда за укупан ауторски рад, 62. фестивал војвођанских позоришта, Кикинда, коме се јединка емотивно и духовно огољује. Алкохол је овде само медиј преко којег појединац лакше (или директније) долази до тачке да постави питања која га суштински муче. Вирипајев своје ликове посматра са оштром иронијом, повремено чак и подсмехом, али истовремено према њима осећа непатворену нежност, емпатију, која произилази из дубоког разумевања стања у коме се налазе. Спектар тема је наравно руски претенциозан, али искреност и дубока посвећеност аутора трагању за узроцима анксиозности модерног човека ипак чини овај текст изузетним. (...) Бобан Јевтић Критика Пијани је најновији текст познатог руског драмског писца, глумца, сценаристе и редитеља Ивана Вирипајева који је нашој, а и светској публици најпознатији по драми Кисеоник. Вирипајев, који однедавно живи и ради у Пољској, гради врло успешну каријеру на свим фронтовима, али ипак је најзапаженији управо као драмски писац. Филозофска комедија Пијани свакако стилом и темама умногоме подсећа на његове раније текстове али и на опсесивне теме руске драматургије и уметности уопште потрага за смислом живота, божанска промисао, човеково место у универзуму, страх од коначности егзистенције, (не)могућност љубави, опрост и томе слично. Ликови у драми можда се зову Карл и Линда, можда се све и дешава у Немачкој, али грозничава и луцидна размишљања ликова звуче тако познато руски да су поређења са класицима књижевности практично неизбежна. И као што је Набоков оптуживао Достојевског да су у његовим романима сви филозофи, од грофа до коњушара, тако су и у Пијанима сви ликови, од менаџера па до проститутке, доведени до стања егзистенцијалне грознице у (...) Борис Лијешевић је врло захтеван драмски дискурс Вирипајева, који тражи да сви, од почетка до краја буду пијани, решио, пре свега, одличним избором глумаца Атељеа 212, без којих би оваква представа (осуђена само на једну ноту) била неуверљива и заморна. Сваки лик овог божјег зверињака доследан је у свом разоткривању у пијанству. Бити жив, по Вирипајеву, значи волети. Бог је љубав, слон је љубав, торта је љубав, пацов је љубав, Бин Ладен је љубав, проститутка је љубав. Све је то љубав, каже Габријел (који се случајно зове именом анђела). На том парадоксу изграђене су и драма, и представа. И изражајни и истинити у представљању до краја искрених пијаних људи, глумци су успели да буду разноврсни и индивидуални, иако то изгледа немогуће. Приче пијаних се међусобно преплићу, утичу једна на другу и једна у другу. У случајним сусретима, у велеградској разглобљеној ноћи, негде на Западу, пијани се из корена свога бића мењају, схватајући, у делићу свести који им је остао на располагању, да је једини кључ вратити се себи, суштини и истини. По овој поруци јасно је да Вирипајев пише дубоко руски комад, иако га смешта на Запад (писан је по поруџби театра Шаушпилхаус у Дизелдорфу). Идеја Достојевског да ће лепота спасити свет, овде је само обучена у рухо либералног капитализма и тржишне (људске) вредности. При том, Пијани су дубоко ретро, поучан, неоконзервативан, носталгично-романтичан комад, који говори о данас готово аксиоматичном стању човека ( сви пију ). Да је алкохол окидач за истинитост и саосећање, симпатично је афирмативан став према данашњем универзуму зла, насељеном тешким дрогама, первертитима свих врста и псима рата. Драгана Бошковић уторак, 31. мај

4 Интервју Арон Балаж, Тејвје, млекаџија, у представи Виолиниста на крову Добра прича која има емоције Са прваком драме Новосадског позоришта /Újvidéki Színház разговарали смо након спектакуларног извођења познатог мјузикла, у којем је с осталим колегама, балетанима и музичарима одушевио стеријанску публику. Након трочасовног боравка на сцени, уследио је и Округли сто који, како се стиче утисак, многи глумци доживљавају као праву ноћну мору. Па још и разговар за Билтен. Уз хладно пиво и цигарету, Арон Балаж је одговорио на неколико наших питања. На крају представе стеријанска публика је овацијама наградила познати мјузикл Виолиниста на крову. Шта нам то говори? Да ли су топле животне приче, судбина малог и обичног човека више по мери позоришне публике од друштвено ангажоване представе или пројеката политичког театра, с којих се често бежи главом без обзира? То сте Ви рекли. Нисам морао ја да кажем, али мислим да има људи који воле позориште које говори о животу, о архетиповима, театар који се бави универзалним и вечним темама. С друге старне, немам ништа против ангажованог театра. Као глумац, имао сам прилику да радим и у једним и у другим представама. Тренутно играм у неколико ангажованих представа које су, заправо, политички театар. Добро је што постоје, како бих рекао, обе врсте позоришта. То је добро како за само позориште, тако и за публику. Оно што је мени битно, а тиче се Вашег питања, јесте чињица да ме покреће добра прича која има емоције и која ме дира. Апсолутно немам ништа против политичког театра који треба и мора да постоји у свакој земљи и друштву. Позориште треба да се бави друштвеном критиком. А Виолиниста је мјузикл о обичном човеку, његовим проблемима и дилемама. У мјузиклу се плеше, пева, свира и глуми. Ако сви ти елементи беспрекорно функционишу, онда вас публика лепо награди. Лик који тумачите, млекаџија Тејвје, сиромашан је, мудар и духовит човек, с великим бременом верске и националне традиције која му је наметнута. Често се у животним недоумицама обраћа Богу, преиспитујући себе на тај начин. Колико је Вама као глумцу, као асистену на Академији и, коначно, као особи, битно да преиспитујете себе? У животу сваког човека постоје тренуци кад плива низ воду и кад га вода носи. Тада је добро, тада је све у реду. С друге стране, постоје животне ситуације када морамо пливати узводно, кад се суочимо с проблемима и када не штима све како би требало. Ако бих сагледао нашу свакодневицу, сваком нормалном човеку је јасно да нам није добро. Када ће то добро или боље доћи, не знам. На Ваше питање можете добити различите одговоре, јер свако од нас има своје проблеме и сваком су они највећи. Тако је у свакој професији. У проблему је подједнако и професор, и глумац, и спортиста и политичар. Питање је само како се, као појединци, носимо с њима. Потпуно је иста ствар и на личном плану. Млекаџија Тејвје често прича са Богом, али у тим разговорима, заправо прича са самим собом и са својом савешћу. На тај начин, као и сваки други човек, жели да побегне од својих проблема и да их препусти неком другом. То је потпуно људски и потпуно нормално. По чему ћете памтити рад на овој представи: по лику који тумачите или по сарадњи с колегама из Српског народног позоришта, коју су многи назвали историјском? Не волим да баратам великим речима. Најбитније је да се прави добро позориште. Мада је и то релативан појам, јер свако од нас има свој укус и своје критеријуме. Ово што смо моје колеге из Ујвидекија и из СНП-а урадили је класичан театар. Уколико смо успели да продремо у људске душе, да изазовемо емоције код неког чика-ивице и тетка-марице, значи да смо направили добро позориште. То је најбитније. Свако има другачија очекивања од позоришта. Због тога је добро што позориште пружа људима различите врсте емоција. Зато постоје разноврсни позоришни жанрови у којима се могу пронаћи различити људи и њихови сензибилитети. Знам да је на даскама СНП-а, с великим успехом дуги низ година игран Виолиниста са Зафиром Хаџимановом у главној улози. Неке инсерте с тих представа погледао сам на Јутјубу. Нисам био оптере- 4 Билтен бр. 6

5 ћен том чињеницом док сам градио свог Тејвјeа. Хаџиманов је био на нашој премијери, и веома му се допала представа. Нисам желео ни да погледам филм. Слушао сам редитеља Атилу Береша, кореографе и своје колеге, и трудио се да најбоље изнесем овај драмски лик. Заправо, наш Виолиниста је нека врста драмског мјузикла, и по томе је другачији од свих који су код нас играни. Разговарао Војислав АЛИМПИЋ Небојша Савић, Перчик у Виолинисти на крову Уметност не функционише ако је неразумљива и сама себи сврха Његов Перчик покретач је промена у Виолинисти на крову, онај који прескаче границе, који буди радозналост и отвореност и у другим људима из свог окружења. Такве особе у стварном животу нису баш омиљене, људи не воле промене иако су им уста пуна промена. Такви углавном заврше, ако не у логору у Сибиру, или с метком у дворишту владе, онда свакако екскомуницирани у средини у којој живе... Па како онда коракнути напред? Тако почиње разговор с глумцем Небојшом Савићем, о његовом Перчику, променама, границама... Конкретно, Перчик је тај који се супротставља ономе што је у традицији његовог народа лоше, ономе што спутава да се крене напред. И управо би то и могао да буде одговор на ово питање, традиција као лична карта једног народа мора да се негује и чува, али не и оне њене особине које негативно утичу на напредак и развој. Такође, промене су неопходне, данас као и некад, свет се страховито брзо мења и потребни су прилагођавање и држање корака с оним што је неизбежно и ново, али не дозволити при том губљење сопственог идентитета. То је танка линија и потребно је паметно балансирати. Сви некако живимо своје мале животе, врло ретко прескачемо границе, или о том прескакању знамо само ми. Које си границе прескочио и поносан си на њих? Како се носиш са својом уметничком другошћу у односу на остале? Данас је многе границе тешко прескочити, чак и оно што се сматра нормалним и природним за сваког човека, сада постаје велики и одважни корак. Брак, заснивање породице, деца, све се то данас вреднује као изузетна храброст. Нажалост, ономе ко то не може да оствари, не само у наведеном него у било ком погледу, у оквиру ових наших граница, не преостаје ништа друго до да пређе границу и оде некуд где ће бити у стању да то уради. И обично су то даровити, млади људи, што јесте велики проблем и губитак за све. Неке границе сам успео да прескочим и веома сам срећан због тога. С друге стране сматрам, верујем као и већина људи овде, да заслужујем више него што ми тренутно припада. Себе као другачијег видим само у смислу приступа и спремности да отворено и без увијања кажем оно сто мислим. Због тога сам се дуго осећао неприхваћеним и другачијим, али временом се ипак нешто променило и сада донекле успешно пливам у овом окружењу. Да ли зато што сам се прилагодио средини и систему комуникације који је задат, или стога што сам прихваћен као такав, немам одговор. Али дефинитивно је нешто од тога. Виолиниста је публици вратио диван осећај катарзе, доживљај позоришта као племените уметности, помиловао нам је душу... Зашто је тако мало таквих представа? Зашто се толико виче са сцене, зашто оно на сцени покушава да буде гласније од оног у животу кад је очигледно да се тако не може чути ни реч. Не каже се за џабе говори тихо да те чујем... Да, Виолиниста је сигурно представа какву је публика дуго чекала, и то се по огромном интересовању и посећености и види. Ми који се бавимо позориштем и уметношћу уопште често заборавимо на обичног гледаоца. Губимо се, не налазимо границу између оног што је подилажење и заобилажење онога што данашња публика жели, па чак и чезне да гледа, а управо је ту негде права суштина. Уметност, порука, позоришна или било каква друга уметничка мисија, не функционише ако је неразумљива и сама себи сврха. Она је ту да поставља питања, одређује се према нечему, можда и понуди неки одговор. Али ако не допире, не прелази границу на чулном или интелектуалном нивоу, свеједно губи своју сврху. Вероватно се због тога и виче са сцене, преко границе природног и пријатног, да би се уторак, 31. мај

6 можда надоместио недостатак праве комуникације између уметника и гледаоца. Зато је Виолиниста оно што је данашњем гледаоцу и неопходно и прихватљиво, тужно и узбудљиво. Зато се током представе и забављају, уживају у сјајној музици, игри и песми, али на крају и заплачу. И оду кући срећни јер су проживели све то заједно с нама. И с нашим ликовима. Тачно је годину дана од изведбе представе, то је и мало и много времена, поготово у контексту некаквог општег животног убрзања: има човек утисак да за годину проживи оно што су његови, на пример, родитељи а да не говоримо деде/бабе, доживели за сав свој век... Је ли се бар нешто позитивно десило у свету или код нас за тих годину дана Виолинисте, по твом осећају? Заиста, у једној години много тога се издешава, чује, види. Живимо у свету отворене комуникације, све је постало много доступније. Али, кад подвучем црту, имам осећај да је све на неком чекању. Посао, плата, смак света према разним пророчанствима, да Ђоковић узме Ролан Гарос... Деси се свашта, а ништа. Па ипак, да завршим у ведром тону: Кад наш Виолиниста буде славио други рођендан, надам се да ће се ствари покренути. Да ћемо престати да чекамо и почети да живимо. И уживамо у животу, јер то би требало да буде поента. :) Разговарала Снежана МИЛЕТИЋ Округли сто Виолиниста на крову Драмски мјузикл у славу грађанског духа новосадске и војвођанске средине Округлом столу о Виолинисти на крову (Џозеф Стајн Џери Бок) Српског народног позоришта (СНП) и Новосадског позоришта/újvidéki Színház, присуствовали су управник СНП-а Александар Милосављевић, директор Драме СНП-а Александар Гајин, управник Новосадског позоришта Валентин Венцел, редитељ Атила Береш, вођа Budapest Klezmer Бенда Ференц Јавори, те глумци Арон Балаж (Тејвје, млекаџија), Гордана Јошић-Гајин (Голде, његова жена) и Небојша Савић (Перчик, студент). Преводилац је био Роберт Ленард. Водитељ Округлог стола Игор Бурић најпре је рекао да је једна од основних идеја овог комада како љубав може да победи класне и идеолошке разлике, али неке друге не може, те отуда и тај антиклимакс на крају који нас у вези с љубављу мало депримира. Потом је истакао да се мјузикл у Новосадском позоришту већ дуго негује и поставио питање управнику Новосадског позоришта шта су копродукцијом са СНП-ом добили. Валентин Венцел је рекао да не може директно одговорити, јер када позориште ради, прави представе и улази у разне пројекте, онда, пре свега, треба да има у виду шта ће моћи публици да пружи, шта ће публика добити пројектом који се у позоришту ради. Током 22 извођења Виолинисте на крову публика је могла да види шта је добила, а сам мисли да је добила врло вредан и користан рад двеју позоришних институција. Тиме је показано и да два позоришта, без обзира на то што припадају различитим културним срединама, кроз један овакав копродукцијски пројекат, могу створити и те како велику вредност. Будући да је на синоћној изведби Виолинисте на крову било бројне мађарске публике, Бурић је директора СНП-а питао зашто у представи нема мађарског титла и да ли се можда размишљало и о таквој верзији. Александар Милосављевић је најпре кратко одговорио ДА, додавши да је то питање за редитеља, а потом је рекао да је Венцел на неки начин на то питање и одговорио. Ради се о лажном проблему, сматра Милосављевић, јер се они баве позориштем, и то специфичним жанром. У вези с тим жанром увео је сасвим нови појам драмски мјузикл, заснован на драмској радњи и драмској акцији глумаца. Тај појам подразумева врло специфичан вокабулар, без обзира на то ко седи с друге стране у публици и да ли тај вокабулар разуме или не разуме. Глумци не изговарају само речи, они емитују врло јасну емоцију. Овом заједничком представом створена је додатна вредност коју осећа сваки њен актер, мешајући своје емоције, свој језик с језиком и емоцијама других. На тај начин добија се потпуно нов квалитет. У разговор се у овом тренутку накратко укључио преводилац Роберт Ленард објаснивши да је титл на мађарском језику у представи постојао, али га је редитељ уклонио. Потребу да нешто у вези с тим каже осетио је и директор Драме СНП-а Александар Гајин изразивши најпре захвалност редитељу што је титл на мађарском избацио из представе. У почетку је СНП пристао на то, јер су сматрали да је то коректно према копродукцијским партнерима. Међутим, оно због чега је ова представа, пре свега, рађена јесте питање грађанског у Новом Саду и у Војводини. Представа је показала да постоји грађански дух ове средине који може да отрпи овакву врсту копродукције и сам је због тога врло поносан. И мађарска и српска публика долазе на представу, гледају је и 6 Билтен бр. 6

7 тиме показују да је разумеју и прихватају. У тренутку када је представа настајала, политичка ситуацији у земљи је била умногоме другачија. Постојали су различити нивои власти и различите политичке опције, и све су успели да обједине, да их укључе у рад, јер су сви ти политичари препознали важност оваквог пројекта. Бурић је хтео нешто више да чује о тој силној традицији о којој се у предстви говори, доводећи је у везу с позоришном традицијом мјузикла на сцени. Подсетио је на традицију Виолинисте на крову СНП-а, потом указао на провејавање мелоса Балкана кроз етно и џез импровизације у овом делу приказаном на Позорју, те на друге квалитете представе која је синоћ играна. Интересовало га је колико је редитеља оптерећивала та традиција у поступку рада. Атила Береш је нагласио да иако живи у земљи где оперета, музичко позориште уопште, има дугу и богату традицију, ипак не верује у традицију музичког театра. Поменуо је Питера Брука за кога постоје само две врсте позоришта добро и лоше. Ако је ова представа добро позориште, онда је то позориште традиционално, а ако представа то није онда се извињава. Добро позориште говори о данашњем времену и ако је ова представа додирнула човека данашњице, то је добра представа. Ово питање је повезано с тим шта дефинише човека: да ли његова традиција, образовање, сексуална опредељеност или пак нешто сасвим друго. Човека једино човек дефинише. Битно је какви смо људи. Бурић је рекао да иако се редитељ трудио да истакне како љубав све побеђује, ипак смо сведоци да у традицији света и живота богати ипак побеђују сиромашне, јаки слабе. У вези с тим осврнуо се на завршну сцену мјузикла која недвосмислено подсећа на холокауст и егзодус Јевреја, што је заправо једна врста песимизма спрам теме у представи. Замолио је редитеља за коментар. Атила Береш је рекао да је рођен у Румунији, где има и Румуна и Мађара, и да је различитост нешто са чиме је одрастао. Ако константно тражимо одговор на питање шта је то што нас раздваја, онда долази до холокауста. Ако пак тражимо оно заједничко у нама, онда следе заједнички живот и љубав. Полазећи од тога да су границе тема овогодишњег Стеријиног позорја, Бурић је питао редитеља где су редитељске границе у погледу број чланова ансамбла на сцени. Атила Береш је више говорио о оним другим границама, рекавши да је питање граница у Мађарској тренутно круцијално питање. После Другог светског рата трудили смо се да бришемо границе, да се не обазиремо на разлике у националној припадности, а сада се те границе и та различитост поново успостављају. Управо те и такве границе постоје и у Тејвјеу, али он их превазилази тиме што може да каже Цајтел да ће се ипак удати са кројача кога воли, а не за месара кога не воли, као и на крају Бог с вама другој ћерки која се удала за Руса. Рекавши да је глумац који игра Тејвјеа успешно савладао игру и певање на језику који му није матерњи, и то на сцени већој од оне у матичном позоришту, да је то вероватно само један од изазова с којим се суочио радећи на овој представи, Бурић је реч дао Арону Балажу. Не желећи да се упушта у званичне изјаве, Балаж је рекао да је сваки дан један изазов. Као и редитељ, и он верује да је позориште или добро или лоше, што зависи и од укуса публике. Важно му је што се публици допада ова представа. Говорио је и о хумору Тејвјеовом рекавши да сматра како је хумор битан део наших живота. Шала на сопствени рачун понекад веома помаже. Након што је показао интересовање за музички третман представе у којој доминирају музичко културно наслеђе Балкана, препознатљив савремени етно звук, панонски танго, као и класичне композиције, болеро, неке врсте корачница, маршева итд., Бурић је вођу Budapest Klezmer Бенда замолио да се укључи у разговор. Ференц Јавори је најпре рекао да је веома срећан што је на Позорју, као и приликом да ради с редитељем Атилом Берешом, с којим иначе дуго сарађује. Ангажман његовог бенда у позоришту датира од 1994, када су након једног концерта позвани да буду део позоришне представе. Мјузикле попут овог у Мађарској прате велики оркестри, па су многи предвиђали фијаско кад се сазнало да ће они свирати у Виолинисти на крову давне, Чак није било ни легално што се тиче ауторских права, јер је музика писана за велики оркестар. Ипак, свирају све ово време у разним поделама. Клезмер музику чуо је и учио да свира најпре у кругу породице, а потом је сретао и Цигане који ту музику свирају на веома традиционалан начин. Због тога се у представи препознају музички мотиви Балкана, мађарске и друге музике. Током 18. и 19. века клезмер музичари су се често кретали на великој територији усвајајући музичке мотиве разних народа. Сматра да је овај комад у музичком погледу безгрешан, поготово кад има у виду богато дугогодишње искуство свирања у разним поделама Виолинисте на крову. Глумица Гордана Јошић-Гајин говорила је о великом узбуђењу у ансамблу када се сазнало да ће се Виолиниста на крову поново играти. Она је у претходној верзији овог комада играла пуних једанаест година. Читав ансамбл се радовао, како је истакла, драгоценој сарадњи с Новосадским позориштем. Поготово јој се допада темперамент редитеља Атиле Берешија. уторак, 31. мај

8 Глумац Небојша Савић је знао да су глумци Новосадског позоришта добри у кореографији и певању, али да су га охрабрили поверавајући му да ни они у почетку нису били спретни у свим елементима игре. И стварно, временом, уз рад и труд и велику подршку чланова Новосадског позоришта, и он је, као и остале колеге, те елементе савладао. Овим удруживањем два Гласање публике за најбољу представу Виолиниста на крову 4,93 театра, нарочито у редитељском виђењу Атиле Берешија, представа је управо постала драмски мјузикл, што је већ речено на почетку овог разговора. Из публике се за реч јавио студент драматургије Стефан Тајбл, који је најпре честитао редитељу што је мађарски титл уклонио из представе. Занимало га је шта редитељ мисли о универзалности језика позоришта и може ли се повући паралела с оним што се данас догађа другим народима, а што су доживели Јевреји. Атила Береш је веома захвалио на оваквом питању рекавши да ова представа говори о данашњем човеку. Тешко је говорити о различитим нивоима перцепције једне представе, али ако је неко само на тренутак помислио на прошлогодишње догађаје на српско-мађарској граници или пак да Тејвје живи у неком селу у Сирији, онда је нешто постигнуто овом представом. Силвија ЧАМБЕР Арон Балаж чини се с лакоћом доноси лик млекаџије који прелази дуг пут од човека наклоњеног традицији до особе наклоњене животу. Духовитим и ироничним обраћањем Богу, открива своје муке и жеље док све своје дилеме и мисли дели с публиком, не очекујући ни осуду ни потврду. Тејвје од нас тражи да поступамо као и он, његова је намера оно најплеменитије, а то је љубав. Сва Тејвјеова убеђена стављена су на пробу и ниједно није издржало. Чини све за шта ми немамо храбрости. Он се мења. И, усудићу се да прогнозирам Стеријину награду за глумачко остварење. Виолиниста на крову је један од ретких пројеката у којем је сваки аспект вредан једнаке пажње и похвале. Увођењем величанственог Budapest Klezmer Бенда Студент критичар Позориште Прва копродукција два позоришта која су на удаљености од стотинак метара. Зашто не раније када је резултат овако добар? Одговор је у поставци мјузикла Виолиниста на крову превазиђимо границе, преиспитајмо судове и ставове да бисмо знали ко смо и да бисмо напредовали. Позната бродвејска франшиза Виолиниста на крову (Џозеф Стајн и Џери Бок) прати догађаје с почетка 20. века у јеврејском селу Анатевки, у царској Русији. Млекаџија Тејвје (Арон Балаж) има жену (Голде Гордана Јошић-Гајин), пет кћери, коња с повређеном ногом и смисао за хумор. Од самог почетка подељеност. На левој страни сцене су жене, са десне мушкарци док сви певају песму Традиција. Публика зна о чему ће бити речи, прича тече неометано и недвосмислено. Мотивација сваког лика је јасна и узрок њихових поступака се ни у једном тренутку не доводи у питање. Млади желе живот, док су старији привржени традицији и љубав посматрају као анархију. Ново доба у литератури и уметности често је приказивано као лоше, нешто што захтева велику жртву зарад виших циљева. Ново доба Виолинисти на крову рађа љубав и боље људе. Тејвје мора да одбаци све у шта верује, али тиме не постаје издајник. Бриљантни (вођа Ференц Јавори, диригент Давид Клем), прича добија на аутентичности. Клезмер музика припада источноевропским Јеврејима, поготово онима које ће се (касније, на крају комада) преселити у Америку. Енергичним и прецизним извођењем сваке нумере, мјузикл из минута у минут све више добија бајковито/филмски карактер. Музика смислено и уверљиво прати развој приче и ликова. Унутрашње дилеме јунака, њихове жеље и ставови испевани су песмама које прате добро уигране и драматуршки осмишљене кореографије (Ђерђ Крамер). Па тако, оне имају за циљ да покажу где је жени место у патријархалном окружењу, какви су ставови житеља Анатевке према Нареднику и његовим пратиоцима. Кореографије су такође и део промене, помака приче на идејном плану. За време свадбеног весеља Цајтел (Емина Елор) и Мотла (Милован Филиповић), жене и мушкарци играју заједно и противно правилима традиције, прелазе границе. Александра МРЂЕН 3. година драматургије, Академија уметности Нови Сад 8 Билтен бр. 6

9 Трибина Јуче на Позорју Сценски дизајн као позоришна стварност Разговор поводом најаве међународне конференције Сценски дизајн: праксе, поетике и теорије Организатори: Центар за сценски дизајн ФТН-а Нови Сад и Стеријино позорје Учесници: Марина Миливојевић Мађарев, селекторка Стеријиног позорја и професор Академије уметности у Новом Саду; Мирослав Радоњић, директор Стеријиног позорја; Зоран Ђерић, уредник часописа Сцена ; Зоран Стаматовић, коселектор и директор Југословенског позоришног фестивала; Милош Латиновић, директор Битеф театара; Немања Ранковић, уметнички директор Југословенског позоришног фестивала; Радивоје Динуловић, професор Факултета техничких наука у Новом Саду; Миа Давид, кустос националне секције Србије на Прашком квадријеналу и професорка на Факултету техничких наука; Татјана Дадић Динуловић, чланица кустоског тима Студентске секције Србије на Прашком квадријеналу и професорка Факултета техничких наука Модератор: Татјана Дадић Динуловић Активно учешће позоришних стваралаца земаља региона у суседним просторима и значајан број младих људи који одлучују да студирају сценску уметност у другој средини, говори нам о потреби (или неопходности) да окружење у коме живимо посматрамо као целину, ширу од појединачних географских или националних одредница као скуп сродних културних простора у коме се, уз мање или веће језичке разлике, ипак разумемо. Због тога у овом разговору, на позив Центра за сценски дизајн, архитектуру и технологију (Сцен) Факултета техничких наука у Новом Саду, учествују Стеријино позорје чији је назив ове године посвећен управо питањима где су, да ли постоје и какве су границе између нас и њих и да ли их је уопште могуће (и потребно) постављати, као и Југословенски позоришни фестивал чији поднаслов Без превода директно упућује на исту тему. Прво питање тиче се позиције сценског дизајна у позоришној пракси данас, у Србиији и у региону, која је све више упитна, постајући у великој мери зависна од утицаја различитих уметничких трендова и политике театарских институција. Улога редитеља који све чешће преузимају бројне функције у процесу настанка позоришне представе, што има врло различите разлоге и исходе, представља посебну тему. Истовремено, као целина, сценски дизајн не појављује се као појам ни у програмима представа ни као такмичарска категорија на фестивалима. Уз етаблиране категорије сценографија и костимографија, повремено наилазимо на дизајн светла, док се категорија дизајн звука појављује веома ретко. Појмови примењена сценска уметност и занатско умеће које је промовисао Бијенале сценског дизајна данас су поново занемарени, што говори о третману тих професија у професионалној позоришној продукцији. То је само један од разлога неопходности повезивања професионалног рада у позоришту, јавних манифестација и система образовања, чега смо свесни још од 1980-их, а која је све очигледнија не само у домену уметности сценског дизајна већ, много више, у области сценске технике и технологије. Пројекат ScenTec у оквиру програма ТЕМПУС којим је развијена серија интердисциплинарних курсева у области сценске технике и технологије, као и техничке продукције, први је покушај успостављања регионалне сарадње усмерене ка позоришним техничарима. У овом пројекту, у протекле три године, учествовала су и четири професионална позоришта из региона Народно позориште Ужице, Српско народно позориште Нови Сад, Народно позориште Републике Српске Бања Лука и Народно позориште Тузла. Након што је, на основу студијских програма Универзитета уметности у Београду, сценски дизајн као интердисциплинарна област уведен у званичну номенклатуру занимања, на Факултету техничких наука у Новом Саду развијени су студијски програми у овој области на свим академским новоима, па је од у Србији могуће студирати сценску архитектуру, технику и дизајн. Као подршка развоју стручног мишљења у овој области, у часопису Сцена установљена је рубрика Сенски дизајн. уторак, 31. мај

10 Посебна тема разговора је национални наступ на Прашком квадријеналу, најзначајнијој светској манифестацији посвећеној сценском дизајну и сценском простору, из угла вредновања и критичког промишљања свих сегмената професионалне позоришне продукције. Чињеница је да је наступ Србије у организацији Музеја примење уметности Београд и Сцена, награђен Златном медаљом за покретање дијалога, захваљујући специфичном приступу излагачким праксама. Као и у претходна два издања Квадријенала, ослонац наступа тражен је у проблемском приступу и тематизацији рада, а не у ревији најбољих позоришних остварења. Осим тога, у националној селекцији Србије нашли су се и уметници из региона који су у годинама пре Квадријенала значајно утицали на домаћу позоришну сцену. Извесно је да се морамо суочити са вредновањем реалне позоришне продукције кроз различите формате од којих би један, свакако, могао да буде (редефинисан) Бијенале сценског дизајна чијим наградама позоришни ствараоци региона придају значају својим радним биографијама. Разговор је увод у међународну конференцију Сценски дизајн: праксе, поетике и теорије која ће бити одржана у мају 2017, у оквиру Стеријиног позорја. Конференција ће бити посвећена индивидуланим проматрањима, али и покушају заједничког установљавања појава у домену професионалног рада у позоришним и излагачким праксама сценског дизајна. Пратећи програм конференције чиниће Шоукејс изложба студентских радова који ће бити одабрани путем јавног међународног конкурса. Фестивали су увек били место сусрета, надметања и размене идеја, али и претходница нових стваралачких и професионалих простора. Татјана Дадић Динуловић и Романа Бошковић, програмски уредници конференције Колико су актуелне и вруће теме најављене на Трибини Сценски дизајн као позоришна стварност, показало је гледалиште препуно младих људи на Камерној сцени СНП-а који су дошли да чују расправу и учествују у разговору. Разговор је увод у међународну конференцију Сценски дизајн, теорије, поетике и праксе, која ће бити одржана у мају у време Стеријиног позорја. Несумњиво је да се најављеној конференцији за идући годину сви радују, иако већина учесника није оптимистична када су у питању опстанак и функционисање фестивалских програма, изложби и позоришта уопште а постоји и проблем нових радних места у позориштима и сродним институцијама. Управо то је био сиже трибине хоће ли у овој земљи у времену деградације уметности, духовног и материјалног осиромашења опстати позориште, а у оквиру тога каква је будућност студената сценског дизајна. Марина Миливојевић-Мађарев сматра да је основно питање како сопственим снагама и деловањем променити ситуацију у којој се налазимо. Јер, позориште није и не сме да се своди само на интерпретацију текста. Постоје две ствари које онемогућавају промене и инсистирају на статусу кво. То је питање ангажмана у позориштима који се најчешће своди на политички ангажман један правац је мишљење ништа не ваља, све је смеће и други је оличен у изреци мир, мир, мир, нико није крив! Татјана Дадић Динуловић сматра да се у времену које доводи у питање општу егзистенцију, театарска стварност налази између две тачке: или се сценографија и костим сматрају луксузом или настаје ситуација да се све комерцијализује. Зоран Стаматовић, управник позоришта у Ужицу у фокус је довео Каталог занимања који је недавно издало Министарство културе а који маргинализује позоришта и даје наопака решења. Систем образовања није препознао везу између потреба у позоришту и онога што је у Каталогу прописано као образовни профил. Школовани кадрови, срећом, постоје, а о њима је говорила и Милана Кркљуш са Факултета техничких наука који је у сарадњи са европским колегама спровео значајан пројекат у оквиру Центра за сценски дизајн, архитектуру и технологију. Реч је о анализи стручне спреме и образовању запослених у позоришним радионицама... С једне стране у позориштима запослени на неким радним местима најчешће немају потребну школску спрему али знају да раде, а кад треба да оду у пензију, на њихово место нико не може да се запосли прво због немогућности запошљавања а онда и због непостојања одређеног профила у Каталогу занимања! Мирослав Радоњић је исказао забринутост за будућности часописа Сцена због лоше материјалне ситуације. Велики аплауз чуо се након речи Милоша Латиновића који је рекао да је проблем овог времена што млади немају преспективе и што се не види светло у тунелу... Систем мора да се мења, а нико не може да га мења сам, то се мења заједно и револуцијом. У разговору су учествовали и Зоран Ђерић, Немања Ранковић, Радивоје Динуловић и Миа Давид. Бранислава ОПРАНОВИЋ 10 Билтен бр. 6

11 Дани књиге (II) Издања Стеријиног позорја Шест деценија Позорја, Сцена и Годишњак Друга сесија Дана књиге посвећена је најновијим издањима Стеријиног позорја. Представљени су: монографско издање 60 година Стеријиног позорја Документарна грађа (приредила Александра Коларић), Годишњак позоришта Србије 2014/2015, свеска 37 (уредили Нина Марковиновић, Томислав Баштић) и двоброј часописа Сцена 1 2/2016. Евидентна је експанзија издавачке делатности Стеријиног позорја, о чему сведоче недавно објављена докторска студија Ане Тасић Дигитални двојници. Позориште у екранском свету и зборник Драмско дело Бранислава Нушића Традиција и савременост, сабрани радови 20 учесника међународног симпозијума о Нушићевом делу (Матица српска, крај 2014). Директор Стеријиног позорја др Мирослав Радоњић рекао је да је огроман труд и неизмерна креативна енергија које је Александра Коларић уложила у вишедеценијски рад на приређивању монографије о Стеријином позорју резултирао публикацијом чији ће садржај бити незаобилазна грађа за сваког озбиљног проучаваоца позоришног живота на просторима бивше Југославије. Ово капитално издање није само сведочаноство о важности и значају најрелевантнијег домаћег и значајног регионалног позоришног фестивала, већ и о свим осталим делатностима Стеријиног позорја као институције усмерене на афирмацију и промоцију наше драмске књижевности и театарске уметности уопште. Монографија је, истовремено, и носталгично присећање на све оне који су оставили неизбрисив траг у култури и уметности на овим просторима. Поред тога што има непроцењиву вредност као документ о расту и развоју Стеријиног позорја, фестивала и институције основаних с намером да се подстакне развој домаће драме и позоришта, књига о шест деценија Стеријиног позорја драгоцена је и као друга страна мита о позоришту. То је нека врста клопке за тај мит! Читалац ће ту наћи и свој живот листајући странице сетиће се многих представа, лица, ситуација... У документарној грађи о репертоару, учесницима, наградама и награђенима, пратећим програмима, изложбама, живи Стеријино позорје и сви његови учесници. То је сведочанство да позориште и Позорје постоје надахнуто је о овом издању говорила професорка др Љиљана Пешикан-Љуштановић. Нова свеска Годишњака позоришта Србије изашла је у старом руху, али доноси свеже податке о драмском, оперском и балетском репертоару професионалних позоришта у претходној сезони. Презентује и податке о фестивалима, рад високих позоришних школа, селективну библиографију о позоришту и драми. Годишњак спада у драгоцености које морамо подржати да се наставе и да се развијају. То је чврст основ нечега што ћемо после дуго памтити представила је јединствену театролошку едицију Љиљана Пешикан-Љуштановић. Садржај нове свеске, обиман двоброј часописа за позоришну уметност Сцена (континуирано излази од 1965) представио је главни уредник др Зоран Ђерић. Сцена у богатом садржају, између осталог, доноси омаж академику Хенрику Јурковском, великану који се предано бавио истраживањем луткарства у књижевности и позоришту XX века, ту је блок уреднице Марине Миливојевић-Мађарев о драматургији за децу и младе и драме за тај узраст из пера Едварда Бонда, Игора Бојовића и Марте Гушњовске. Психотерапеуткиња Јана Дамјанов приредила је темат о психодрами и позоришту. Представљајући овај блок и његове ауторе, рекла је и да је темат постао популаран на Фејсбуку и донео позитивне реакције из разних крајева света на причу о позоришту и терапији или о позоришту као терапији. Уредник Сцене и модератор разговора Зоран Ђерић најавио је будућу сталну сарадњу часописа и Катедере за сценски дизајн при Факултету техничких наука у Новом Саду. Континуирано ће се објављивати текстови и студије о сценском дизајну. Бранислава ОПРАНОВИЋ уторак, 31. мај

12 Позорје младих Факултет драмских и филмских умјетности, Универзитет Синергија, Бјељина (Република Српска, БиХ) Душко Радовић: КАПЕТАН ЏОН ПИПЛФОКС III година глуме Класа: Љиљана Благојевић, ред. проф.; Асистент: Данка Жугић Капетане, како се зове Ваш брод? Дечје представе нису нешто што се често може видети на Стеријином позорју, пре би се рекло чак и никад, те је избор студената из Бјељине право освежење. Дечје представе често се посматрају са предрасудом да је текст наиван, а глума претерана и карикирана. Млади глумци су успешно побили ове предрасуде. У публици се јесу могли видети родитељи са децом, али и колеге са других академија, млади љубитељи позоришта, али и средовечни и сви су подједнако уживали и смејали се. Представа је оправдала најаву у којој пише да се приказује за све, од седам до седамдесет седам година, а било их је и млађих који су са пажњом пратили. Сценографија је била ефектна и богата када се узме у обзир да је реч о студентској представи. Светло је доприносило богатству и шароликости, а музика је такође била у служби простора: дочаравала море, таласе, пећину... Редитељка Николина Богдановић је режирала овај комад као испит из предмета Сценски покрет и види се да су глумци много на њему радили и то је за сваку похвалу. Били су уиграни и тачни, чистих покрета. Неки делови су били кореографисани, а изводили су и сложеније покрете који су захтевали вештину и гипкост. Душан Симић, Смиљана Недић и Сања Тешић били су одлични у сцени сусрета капетана Џона Пиплфокса са пећином када су се прикрадали лаганим кораком и сви покрети су им били као у успореном снимку. Све троје глумаца показали су одличан осећај за темпо и ритам. Душан Ранковић је био потпуно разумљив без обзира на говорну ману коју је имао као Коновал, а сцена у којој је био Брзоговорећи насмејала је све у публици који су глумце чак три пута враћали на бис. Одличан текст Душка Радовића, глума прилагођена деци, али без преглумљивања, ефектна сценографија, музика и костим браво! Николина СТЈЕПАНОВИЋ Академија уметности Београд ЖАНРОСКОП Студенти II и III године глуме (испит и колоквијум) Класа: Небојша Дугалић; Асистент: Хана Селимовић Жанроскоп као начин живота Фото: Марина Блашковић Фото: Марина Блашковић Доживели смо велико задовољство да у оквиру Позорја младих видимо избор сцена са испита и колоквијума студената друге и треће године глуме Академије уметности Београд из класе Небојше Дугалића. Самим именовањем овог комада као Жанроскоп наговештена је основна идеја чија је нит праћена током целе представе. Фрагментарно уклопљене целине чиниле су драмски испуњену структуру иако иде мимо основне идеје једног драмски структуираног дела. У прецизној и вешто урађеној сценографији и костимографији глумачка екипа је зналачки доказала да се ради о дубоком истраживачком и стваралачком раду који је произашао из темељних припрема. Ово је резултат озбиљног и педантног рада и веома веште и оригиналне драматургије. До потпуног изражаја дошли су глумачка уиграност, стваралачка концентрација, доследност и ослобађање индивидуалних особина. Индивидуализовањем ликова досегао се висок и завидан квалитет представе. Њихове интерпретације биле су разграђене, уклопљене у укупно приказивање разноврсних људских карактера и сложених међусобних односа. Драмска дешавања на мизансцену с почетка су била некако монотона, да би потом, занимљивом поделом и низањем књижевних дела, тензија постајала све уочљивија и јача. На самом почетку овог извођења, у истакнутој сценографији и у оригиналном костиму појавио се Милош 12 Билтен бр. 6

13 Фото: Марина Блашковић Станковић, изговарајући потресни Хамлетов монолог. Сведеним покретима успео је да представи сву посебност, горке тонове безнађа у којем се нашао дански краљевић. Уверљиво, искусно и директно изговара монолог ја сам подлац, посматрајући публику и тиме искрено и снажно делујући на њих. Након таквог извођења, за гледаоце је уочљива контрастна слика појављивањем Бориса Митровића и Арсенија Тубића. Након краћег музичко-вокалног перформанса који има улогу везивног ткива између датих фрагмената, представљено је Сервантесово дело На брижној стражи. Показујући изврсну моћ трансформације, уверљиве гестикулације и гласовне способности, ова два глумца приказују Сервантесове идеје о црквењаку (односно обућару) и стражару. Митровић је том двојном улогом црквењак обућар заиста показао лепезу глумачких могућности које може да реализује, показујући изврсне глумачке способности. Драмски комад Учене жене француског глумца, писца и управника позоришта Жан-Батиста Молијера представљен је кроз интересантан дијалог две студенткиње Ане Јовановић и Милице Буразер осавремењујући и пружајући овом комаду другачије тумачење и нова значења. За публику је ово, без сумње, била јединствена и вредна прилика да доживи Молијера у чијем делу стихови јер срећа је лепа само док се чека звуче и значе потпуно молијеровски, управо због веште и убедљиве игре ове две глумице. Марија Стјуарт Фридриха Шилера у извођењу Данице Николић и Јелене Грујичић представљена је реалистично и убедљиво. Шилерова трагедија о сукобу страсти и разума, импулсивности и одговорности, о сукобу две природе чије се линије непомирљиво раздвајају, о те две колосалне жене и два различита државничка принципа, базирана је на историјским чињеницама. Али, осликавање те краљевске хронике добија пун смисао тек када се иза магловите историјске копрене открију два драмска карактера која истински пате и која у исто време, истим интензитетом, горе од жудње да патњи пруже отпор. Јасно је да је реч о специфичном типу жена. Ове две глумице су одмереним покретима успеле да стишају сваку спољну манифестацију, вешто користећи могућности свога гласа и говора и увек проналазећи праву хармонију, динамику и ритам који одговара Шилеровом делу. Јуџин О' Нил својим делом Црнина приличи Електри пружа прилику Гордани Ђокић и Марији Бабић да у лику Лавинијe и Кристине продру до суштинске идеје књижевног дела. Знамо да је оно што се дешава личностима његове трилогије само трагично финале трагичног извора којим се завршава Есхилова Орестија за О'Нилове јунаке терет прошлости исувише је тежак да би садашњост могла да одабере сопствени пут. Напетост и емотивну набијеност убедљиво су изнеле ове две глумице, чије је извођење за сваку похвалу. Наредни фрагментарно структуирани део је представио Сартров свет и Прљаве руке, вештом игром Саре Миловановић у лику Џесике и Милана Крстића у лику Игоа. Сартрове драме су егзистенцијалистичке, а такве драме он назива позориштем ситуација. Јунаци бивају доведени у граничне ситуације у којима морају да направе избор и да на тај начин бирају сами себе. Веома захтеван задатак и стога је за сваку похвалу показано глумачко умеће. Увек је интересантно погледати Нушићев комад на сцени. Јуче смо имали прилику да погледамо како Милена Божић и Милош Лазаров представљају Јованку и Владимира из дела На пучини. Преносећи основну нушићевску нит до публике кроз проблематизовани однос двоје људи, глумци су остварили целокупни успех. Борис Митровић и Љубомир Фото: Марина Блашковић Ристић у улогама Диониса и Пентеја, даље, представљају основну идеју Еурипидових Бахаткиња. Добрим гласом, осавремењеним костимом, са вином у руци веома је добро представљен фрагмент из овог дела. Хелверова ноћ Ингмара Вилквиста у извођењу Гордане Ђокић и Димитрија Продановића, чини се, истакла се као сцена која је највише утицала на публику и добила најбурније реакције. Убедљивим, емотивно набијеним поступцима ови глумци су кроз ликове Карле и Хелвера заиста остварили улоге високог квалитета. Извођење студената београдске Академије уметности завршено је комадом Жана Женеа Слушкиње у извођењу Саре Миловановић и Јелене Грујичић. Специфичним костимом, убедљивом глумом, чини се, успешно је транспонована идеја самог комада и добила бурне реакције публике. уторак, 31. мај

14 Невоља са постављањем ових дела, нарочито античких комада, јесте у томе што се слободнијим третманом, то јест променом њихових сценских упутстава, мења и смисао драматургије. Стога је оправдано сазнање да се ови текстови морају играти онако како су написани. Али отуда потиче и утисак о извесној једноликости многих остварења, и када их тумаче најугледнија светска позоришта и када их у оквиру испитних часова постављају студенти позоришних академија. Међутим, након ове представе, можемо закључити да су студенти успели да се изборе са овим ризиком и представе својеврсно самостално тумачење и дају свој печат. Милена КУЛИЋ комада на Академији уметности за одабрану публику, као да би да нас натерају да још једном помислимо на то како богатство текста, ако не гарантује, оно бар омогућава претенциознији и сигурнији корак ка афирмисању вредности и могућности позоришта. Опредељујући се за драму Чернодрински се враћа кући Горана Стефановског, студенти треће године глуме најављују још једну област свог интересовања, откривајући стеријанској публици досад непознато и у оваквој форми неприказано дело македонског писца. Када једна представа афирмише аутора на сцени и дело које дотле није много приказивано у позоришту, када иста та представа афирмише и једног младог човека који својим глумачким настојањима жели продрети до суштинске истине то свакако јесте несвакидашњи успех. Овај успех критика може само подржати, као што је вечерашње извођење на Академији уметности наградила и поздравила пуна сала. Академија уметности Нови Сад Класа глуме на српском језику Горан Стефановски: ЧЕРНОДРИНСКИ СЕ ВРАЋА КУЋИ Студенти III године глуме Класа: Љубослав Мајера, ред. проф.; Стручни сарадник: Милан Новаковић Да ли се Чернодрински враћа кући? У трагању за правим путем до савременог позоришта и савремене публике, у трагању за променом, студенти Класе глуме на српском језику новосадске Академије уметности и редитељ Љубослав Мајера, представом Чернодрински се враћа кући приказују остварење које, у оскудном пејзажу нашег позоришта, делује као неки од оних раних ветрова који наговештавају лепе и ведре пролећне промене. Ово је утолико пријатније јер долази само пар дана након успешног извођења истог Фото: Марина Блашковић Фото: Марина Блашковић Као што глумцима сугерише приступ драмском тексту, редитељ Љубослав Мајера, чини се, властитим читањем драме пружа глумцима могућност за игру. Са изванредним осећањем његова режија уноси живост и мисаону продорност. Већина призора компонована је префињеним сценским језиком који је одсликавао несвакидашњу визуелну лепоту. У раду са глумачком екипом редитељ проф. Љубослав Мајера успео је да постигне добре резултате упркос опсежним и тешким задацима које захтева овакав текст. Редитељ и глумци, чини се, својом представом желели су да се врате чистоти извора, суштинском човековом речју која чини театар оваквим какав јесте ослањајући се на дело Горана Стефановског и постављајући одређена питања. Да ли су ти, од којих је требало да добијемо зрно племенитости, добили од предака овакав дар? На чему да градимо будућност? Чланови драмског колектива позоришта показали су у извођењу ове драме много љубави за ово дело, отуд њихова искрена залагања да својом глумом допринесу успешном остваривању на сцени. Као ретко када глумци су се нашли у генерацијском споразуму, представљајући се као један тим у којем свако добро познаје свог саиграча. Па, иако би се могло рећи да нико не заостаје у тој тежњи за представљањем овог дела на прави начин, свакако сви не постижу једнаке успехе у приказивању ликова. То је разумљиво не само због индивидуалних могућности већ и због властитих концепција ликова. Тешко би се могло рећи ко од њих на бољи начин тумачи лик Горана Стефановског, па стога, избегли бисмо ризик да учинимо неправду и из- 14 Билтен бр. 6

15 двојимо неког глумца и издвојићемо цео тим. Ана Мисаиловић, Даница Грубачки, Викторија Палфи и Софија Мијатовић чини женски део екипе који уверљивим глумачким трансформацијама и осећањем за простор, са показаним одличним вокалним способностима даје изузетан допринос представи волшебно се претварајући из улоге у улогу. Иван Нинчић, Никола Јездић, Данило Бракочевић, Стефан Остојић и Младен Вуковић представља један у целини остварен модеран глумачки систем, са наглашеним индивидуалним особинама глумаца који је обезбедио да се превлада јаз између инфериорности текста и нашег мишљења и да се један комад у потпуности прихвати. Сценографија Љубослава Мајере следи концепцију првобитне идеје и зато даје веран приказ простора одређеног за радњу. Веома функционална сценографија, интензивирала је кључне тренутке представе, препуштајући гледаоцима визуелну магију игру брашна на црној позадини, која својом једноставношћу делује фантастично и ефектно. Комад Горана Стефановског је омаж Војдану Чернодринском типичном представнику интелектуалаца-бораца за буђење и подизање национално-револуционарног духа у нашем народу још у време предилинденске епохе, који је исекао један део из живота у Македонији и пренео у Македонску крваву свадбу. Данас, наша позоришна публика тражи природност, психолошку документарност и реализам на сцени, не подносећи сурови, непрочишћен патетизам и неукусну извештаченост. То нам ова представа пружа природност глумачке манифестације, израз искрене људске речи, перфекцију естетске слике. Ми смо се повели за нашим осећањима и симпатијама, за утисцима који су нам се учинили стварним и веродостојним. Ми смо се препустили једном дивљењу и ентузијазму, који мора да су нашли извесно логичко оправдање у нашој природи. Природа нас никада не вара. То је све у нама, изван свих афекција и обмана. Остајући доследни својој интимној природи, својим доживљајима прихватамо свесрдно сву тежину и повратно дејство својих судова, свесни да се у њима осликавају сва наша расположења купљена и слагана у нама годинама у позоришту. Често се превиђа да наш студентски глумачки кадар показује богату, свежу и често неисцрпну елементарну снагу, осећање позива и уживљавање у њему, што најчешће недостаје професионалним узорима чија су артифициелност, техника и онај опсенарски артизам каткад лишени праве, дубље, истините осећајности и душевности. Нисмо ли најчешће били задивљени само оним што се зове техника и спољна стилизација, речју декоративним плаштом, говора, аранжирања сцене, испод чега би се обично изгубио дубоки и елементарни смисао животних збивања? Овогодишње Позорје младих управо показује сву енергију, снагу, занос, заљубљеност младих људи у свој позив, радећи на својим глумачким способностима. Чернодрински се враћа кући, представа која је затворила овогодишње Позорје младих, светковину студентске позоришне речи, свакако је једна од бољих студентских представа коју имамо прилику да погледамо, и зато свима саветујемо да, када чују да се приказује ова представа, отрче у позориште и увере се у неограничену моћ позоришне уметности. Милена КУЛИЋ ПРИЈАТЕЉИ 61. СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА АУТО КУЋА ПОСЛАСТИЧАРНИЦА ШЕХЕРЕЗАДА уторак, 31. мај