POKROVITELJSTVOM POKRAJINSKOG SEKRETARIJATA ZA KULTURU A TARTOMÁNYI KULTURÁLIS TITKÁRSÁG TÁMOGATÁSÁVAL

Átírás

1 FREE COPY no. 5 summer SUBOTICA / SZABADKA theme : vs Szerelmeimnek vs. Gyermekeimnek Pismo vs. Showbiznisz A mohó varjú Varijacije pojma mimesis Specijalni dodatak: Covek 22. veka, zbirka Melléklet: A 22. század embere, kötet poetry Jedna misao Hallgatás Paradoksalije Kaput prose Üzenet a pad alá Život u ogledalu A Marshall és a gépolaj Z essay Cvrkutanje u metafizičkoj studeni Zato pazi šta vičeš! ART: Larisa Ivanković artists Septic Derđi Ačaji Ervin Krebs Antal László Tanja Uverić Milica Škrbić Vanja Subotić Tijana Luković Jelena Grujičić Aleksandar Topić Davor Gromilović Zdravko Križanović Peity Sagmeister Laura Miroslav Lazendić Studio Medijala Kosmoplovci POD POKROVITELJSTVOM POKRAJINSKOG SEKRETARIJATA ZA KULTURU A TARTOMÁNYI KULTURÁLIS TITKÁRSÁG TÁMOGATÁSÁVAL

2 no.5 THEME UMETNOST BEZ ORGANA ILI KAKO JE KULTURNA INDUSTRIJA POSTALA RIdOKOSA ulazi u sobu i primećuje da je on pored otvorene rerne. koristi toplotu od pečenja pite, ne bi li se ugrejao. tako običan prizor, da bi se radoznalci koji su došli videti heraklita razočarali. hteli su da uhvate taj svečani čin mišljenja. mislili su da je mislilac u mišljenju nešto provokativno. čudno. opsceno. a ono nikakav skandal. samo obična scena čoveka koji se greje pored peći. koji ih zove, jer su oni krenuli da se vraćaju. razočarani. bez teatra mišljenja. a heraklit ih ohrabruje da uđu, jer i kod peći su bogovi prisutni. ali boga nema. nema ni čoveka. ona odgrize svoj jezik i raskrvari ceo ekran. tako osakaćena, bez skliskog organa, ona ulazi u sobu i primećuje da je on pored otvorene tople rerne. miriše pita od sojinog sira. njezin jezik je negde pao i ona ne kaže ništa. ali odsvira. on je muzičar je muzičar je muzičar nije kulturni radnik. njegovo asfaltirano lice vibrira u mirisu kore i sira. on joj odgovori notama od pite i heraklitovih fragmenata. negde, u dodekafoniji, oni će živeti zauvek sretno i pakovaće muziku kao što su kristo javašev i žan-klod pakovali ceo svet u ljubav. ali prvo on mora da napiše opscenu simfoniju. nešto toliko skandalozno da će radoznalci pasti na dupe. nešto tako čudovišno i tako bezobrazno, da će biti na svim naslovnim stranama. nešto što će poderati notne plahte i napraviti haos. anarhističnu muziku koja će se snobovski rasprostrti po levim stranama jastuka. slavlje mišljenja. on mora da proizvede simfoniju sa kojom će zaraditi brdo novca. da bi oni živeli zauvek sretno. za tu hipersimfoniju potreban im je njezin odgrizen jezik. ona odgrize još dva jezika, tri. šest. šest stotina jezika odgrize, ne bi li ih stavili kao glavne sastojke u pitu. u simfoniju. za taj poduhvat potrebno je mnogo toga žrtvovati. posebno vlastite organe, oni su uvek nekako najsočniji, najskandalozniji. publika im se iščuđava. simfonija puna odgrizenih jezika ili nekih drugih organa sasvim sigurno će nadmašiti sve bruknerove melodije. ona se od uzbuđenja ispiški na narandžasti tepih u sredini sobe. na njegovom asfaltiranom licu sjaje se kapljice znoja, na rubu usana. on mnogo radi. po ceo dan i celu noć. on je muzičar je muzičar je muzičar JE kulturni radnik. ne bi li sagradio takvu kulu od simfonije od koje će svima zastati dah. ne bi li zaradio novac i imao od čega živeti. preživljavati. soba se zagrejava, soba se pretvara u zahuktalu peć u kojoj se peče pita tj. simfonija. ona ulazi u sobu-kulturnu industriju i primećuje da on stoji pored otvorene usne šupljine u kojoj nema jezika, ali nema ni sobe. sobe nema jer se soba mora plaćati. muzičar ne može praviti muziku besplatno, svako mora plaćati struju, vodu, internet, zrak i geometrije u kojima nema bogova. nema ni ljudi. on nije čovek on je muzičar je muzičar je kulturni radnik. on mora da napiše projekat. projekat mora da prođe na nekom konkursu. projekat o skandaloznoj simfoniji punoj klizavih organa mora da se svidi kulturnoj vlasti. oni moraju da mu daju novac i svečani klim bradom da da može da počne da komponuje. on je i menadžer, vrlo vešt, i pr, poseduje sve social skills i nema sobu jer sobu je potrebno plus plaćati, nema instrumente niti tehniku, jer je to sve skupo, a nema ni jezika za svečanu sinfoniju, jer jezik je luksuz kojim se može okusiti nešto što je zabranjeno. z.a.b.r.a.nj.e.n.o. jer je skupo. on nije muzičar nije muzičar je kulturni radnik i po ceo dan plaća i projektuje i planira. ne simfoniju, za to nema vremena, treba se baviti kulturom i njenim tržištem. šta ima novog danas na tržištu? ima li novi konkurs, ima li simfonije za kupiti, ima li sobe na prodaju u kojoj bi mogla da se seče i cepa muzika, ne to je preskupo, ima li barem pite na tržištu? evo ti pite, može sa šest jezika više, za šestočetrdetetčetiri novčića, za tebe jeftinije. može. i pita je skupa u pičku materinu, ali tako dobro miriše. na sojin sir i na njegovo asfaltirano lice prepuno muzike. ona ulazi u muziku i primećuje da je on tu nastanjen. radoznalci razočarano okreću glavu, tako običan prizor i za tako malo novca. TI I JA I NAsA IDEALNA OBITELJ U KOJOJ SMO MI SAMI SEBI DECA I OSTALE ULOGE žena i muškarac imaju dete veličine patlidžana. dete je tajna. dete je sakriveno, jer je malo. ima deset godina a veličine je patlidžana. vičem, kotrljam glas u lica mame i tate, razmazujem osećaj krivice na drugog. kao kad prebacim strah u zajedljivost. (gumica na česmi bi zaustavila curenje, ovako podmećem sunđer.) dete je tamno, koža mu je kao tamno zlato. obrve se formatiraju prema čamcu čela. mala o-usta proizvode nešto strašno. nešto zbog čega ostajem bez glasa i ne mogu prestati da plačem. dete je malo, zauzima oba dlana kad ga se uzme, dete ima deset godina. žena mama kaže da je dete prestalo da raste čitavu deceniju. štitim ga. moje kiborg ruke su ljuska za malecno telo. ghost in the shell. od hormonskih tableta uvećavaju mi se grudi. koža se plastificira. dodirujem spinove u zraku, mehanička slika muškarca=mame u punoći. gomila čvrstih rečenica, pogled na pejzaž uperen dugo i omamljeno. ljubljenje sopstvenih mišica, dok se izvijam i urastam u zid. oko mene inače zid. uvek. dok hodam, dok pričam, dok pričam a ne želim da pričam. dok se rukujem i društveno sam ljubazna. i politički korektna. oko mene zid. vlastita soba=robotika. maštam o valjkastom zidu oko mene, cilindru u koji sam sakrivena i zaštićena kao mali patlidžan u šakama. literarna životinja u metalu. ključam zbog hormona, kačim želje na konac za zube. kvantna biologija. nabrekla osećanja i potreba da me čuvaš. ja sam tvoje dete. dete koje je tako malecno da ga možeš staviti u rupu između vrata i ramena. ja sam dete koje ima spaljenu vaginu. na sto stupnjeva celzijusa. hibrid metala i sekreta. sprava koja peče i meso koje gori. nova vagina. nova žena fotokopirana u muško telo. ja sam tkivo koje je bilo malo, strašno malo i tamno zlatno, i sada sam mladić. glas u tvojoj glavi. mi se uvek volimo glasovima. prvo sam bila premala, onda sam odjednom postala muškarac. dakle preskočila detinjstvo i odrastanje. radio-talasni šok. nemam iskustva. nemam vaginu, spalio sam je, nemam sebe koju sam štitio i obavijao dugačkom žilavom mašinom. dēsni nad zubima su se pomerile prema gore, ostavile kotline drugačijih boja. potrebe u parodontoznim snovima. potrebe da budem tvoja pulpa. tvoje dete. važna osoba i nezastarljiva gomila. muškarac je bačen u svet bez zida i bez kibernetskog naručja. zastrašen. ne znam kako da se ponašam. sviđa mi se žena koja čita poeziju. ima čudan kroj gaćica ispod svilenog volana čaure. ja sam mladić koji je od atoma odjednom postao organizam, bez rasta, i ne znam kako da pričam sa ženom koja čita poeziju. ugrožen. nataloženog kamenca želje. želje za uvlačenjem u tvoju rendgensku vaginu. u koru koja me štiti, u zid pun naboja i titrajućih objašnjenja. ja sam ja sa dugačkim toplim oklopom dok grlim sam/a sebe [...] žena i muškarac koji imaju sami sebe kao decu. glasove u kiberglavama. deca su tajna. deca su skrivena, jer su mala. veličine patlidžana. razmazuju osećaj obitelji jedno na drugo. Maja Solar 2

3 THEME no.5 A moho varju Necu da budem hejter... Volt egy varjú, fekete volt, mert a varjak, ha nem őszülnek meg korán, feketék szoktak lenni. Éjszaka röpülnek, olyannyira sötétben, hogy még ők sem látnak, csőrükkel néha ablakok üvegéhez koccannak. Ilyenkor a rosszul alvók felrezzennek, azt hiszik, értük jöttek, kászálódnak ki az ágyból, bújnak hálóköntösbe, fésülik kócos hajuk, de mire kinyitnák az ablakot, nincs ott senki, csak az éj pislog rájuk, és ha éppen tiszta az ég, akkor a csillagok. A hold csak ritkán néz feléjük, mert a hold csak akkor süt be ablakon, ha éppen úgy tartja kedve. A varjú még éppen nem volt ősz, csak a hasánál volt egy-két ősz tollacskája, de az nem számít, mert azt kevesen látják. Nem láttuk mi sem. Ritkán koppant csőrével ablakokhoz, mert ritkán repült. Ez a varjú nem szeretett repülni, csak gyalog járt, és élvezte, ahogy lába belesüpped a sárba, vagy télen a hóba. Nyáron a forró aszfalton ugrált, és legjobban a diót szerette, noha még életében nem evett diót. Nem tudta megtörni. Órákat ott téblábolt a diófa alatt, leste, hogyan mozognak annak levelei, vagy ősszel hogyan hullanak le egymás után. Néha egy-egy dió is puffant a földön, ilyenkor heves izgalom kerítette hatalmába, de nem tehetett semmit. Csak ott futkározott a lehullott dió körül, a fekete keserű héjat csőrével még letépte róla, de beljebb nem merészkedhetett. Telt-múlt az idő. Megint ősz lett. A varjú még mindig nem volt olyan ősz, hogy mi is láthattuk volna rajta. Éjszakánként a diófa mellett aludt, az avarban, mert eldöntötte, még csak egyszer repül. Dió szeretett volna lenni. Az utca hangos volt, a varjút ez igazán zavarta. Amikor kicsi varjú volt, emlékezett, egy olyan kertben lakott, ami egy idős nénié volt, akinek nem voltak unokái. Mindig csönd volt, mert a nénit senki sem látogatta, csak a szél susogott, beszélt hozzá, vagy nyáron a cinegék fecsegtek, ha éppen olyan kedvük volt. A néni sem beszélt, talán nem is tudott, a varjú soha sem hallotta a hangját, csak botjának koccanásait, ahogy házának ajtajától a kertig, majd vissza elsétált. Nem volt rossz a néni kertjében, csak sok volt a macska, a macskákat pedig nem szerette. A városban kezdetben sokat repült, de később már csak gyalog járt. Lábát nyáron égette az aszfalt, télen pedig a fagyos hó és dér lilára csípte. Ezt nem mondta senkinek, de úgy gondolta, lábával érzi a világot, ezzel tapasztal igazán. Az elején még felrepült a diófára, néha csőrével megkocogatta az ágon lógó éretlen diókat, ám amikor jött az ősz, és a diók elkezdtek hullani, egy ősz tollacska befészkelte magát hasa legpuhább pihéi közé. Ekkor döbbent rá, nemcsak a falevelek, hanem a dió hullását is lentről kell nézni. Az őszt szerette a legjobban, éppen a hullás miatt. Amikor éjszaka azon háborgunk, hogy nem tudunk elaludni, akkor arra kell gondolnunk, hogy a varjú ott fekszik az avarban, és őrzi a diók álmát. Ahogy telik-múlik az idő, egyre nagyobb kupac diót gyűjt maga köré, és akkor, de ez időben neki nagyon sokára lesz, ha már az utolsó dió is lehullott, ő újra kitárja a szárnyát. Nem lesz éjszaka, nem lesz koromsötét, hanem fényes nappal, noha már őszutót mondhatunk, mégis, ez egy igazán derűs nap lesz. A varjú, ősz tollaival a hasán, amit már mi is látni fogunk, felszáll a diófára, hogy dióként hulljon alá. Oda, ahová mohóságában előlünk az összes diót összehordta. Csak arra kapjuk fel fejünket, amint éles csőre, majd koponyája a fekete, keserű héjból kivetkőztetett dióhalomnak koccan. És akkor legjobb esetben majd arra gondolunk, ha szólt volna, igazán törtünk volna neki diót. Bencsik Orsolya Bila jednom, kažu, jedna zemlja koja je imala pravi sistem vrednosti. Bilo je to za vreme velikog Vođe. Da li je to istina ili nije? Ne znam, ali znam da taj takozvani sistem vrednosti ne postoji. Nije poremećen nego ne postoji. Do upisa na fakultet sve je bajno i sjajno, provod, druženje, čitanje, putovanja... Bunt - kao bunimo se protiv sistema. Ma, budimo realni, ni ne shvatamo pravu suštinu bunta nego se bunimo zato što je to kul, moderno, prihvaćeno, in. Kul je garderoba. Muzika i nije nešto ali s obzirom na višak hormona svako dernjanje, skakanje i iživljavanje je dobro došlo. Ako niste iz neke dobro situirane porodice bez fakultetskih diploma, onda ste često u situaciji da slušate rečenicu,,nemamo para. Ali dobro, na to se da navići kao što se naviknemo na neku lako pamtljivu melodiju. Poželiš da ideš na more, prvo dve nedelje slušaš hit Nemamo para i na kraju dobiješ pare. Može ti se, klinac si i još uvek te paze i maze. Onda upišeš fakultet i svoj status digneš na viši nivo! Ti si budući intelektualac, budućnost društva! Živiš punim plućima a sve to izvlačeći se: Aj me pusti na svirku nemam para, student sam. I izbacivač te propusti. Besplatno se voziš vozom jer nemaš para i kondukter se sažali. Ulaziš u pozorište za džabaka. Svi festivali i drugi događaji ne prolaze bez tebe. Sve za dž jer si student i baš je kul ostajati poslednji i čekati da uđeš slobodno. E, ali onda nastaje problem, kada završiš fakultet i kada u istom tom društvu u kom si se do tada izvlačio, očekuješ da budeš prihvaćen i jednak. Želiš da plaćaš svoje račune, ulaznice, karte, stanove, kola... Kažu: Da završiš fakultet i da budeš neko i nešto kad dobiješ diplomu! Sa diplomskog ispita pravo na biro za zapošljavanje, da budeš briga nekih tamo birokrata koji po ceo dan rade prepisuju, dopisuju, otpisuju, popisuju, zapisuju..., ali sve to za računarom u udobnoj kancelariji. Ljubazni, fini, tolerantni i uvek spremni da pomognu ako imaju pojma o toj nekoj novosti zbog koje ste došli u njihovu kancelariju. I tako, znam mnoge koji su bili na njihovim listama i oni im nikada nisu našli posao. Kažu:,,Uči sine, da imaš dobar prosek! Da, ali ne kažu koji? Politički, rodbinski ili onaj koji je šampion nad šampionima - novčani. Ko još gleda prosek iz škole? Ako i nemaš neki od ovih proseka, visok uvek možeš da pokušaš sa dobrim starim šlihtanjem. Još je jedna činjenica bitna. Koji fakultet upisati? Najbolje je nešto što donosi novac. Kultura, umetnost, filozofija, društvo piši propalo. Menadžment, bankarstvo, ekonomija i sve što je povezano sa lepim pakovanjem a ko zna kakvim sadržajem uvek je dobrodošlo. A možda je najbolje Veliki Brat, Grand, Imam talenat, Farma...ne znam šta još postoji... To je ono pravo što se ceni, što obezbeđuje uspeh. Hleba i igara. Uspeh ali u čemu? U majmunisanju? Za glumu se kaže da je majmunisanje ali uzvišeno. Ali za glumu se školuje a za Velikog Brata prijavljuje... Šta je potrebno da se dogodi da se počne vrednovati ono što je stvarno vredno? Kažu oni koji su uspešni da su se snašli. Koja su to sredstva kojima se dolazi do tog uspeha? Istina je, ne može svako tim putem, treba imati obraza. To jest nemati ga. Teše se mudri: Nije bitno materijalno nego duhovno. Istina je, ali kako ću imati duhovno ako sam gladna, ako mi je hladno i ako nemam gde da spavam? Mlada sam i pozitivna, nemojte pogrešno da me razumete, ali kada mi se spomene reč protiv, u meni se razbukta plamen nemoćnosti i nemogućnosti promene ove zapušene i smrdljive situacije. Kao da celo moje biće zavapi za svim onim o čemu sam učena. Nema rasprave, sve je tačno, ali izlaz iz ovog stanja za svakoga je individualni zadatak. Nema svrhe stopiti se u kolektivno, svako individualno mora da se izbori za svoju lepšu sliku. Za to je potrebno par kilograma smelosti, neposustajanja, snage i tona premaznog sredstva za očuvanje svoje ličnosti i unutrašnjeg mira. Imam mnogo protiv, ali neću da budem hejter. Protiv navodi na stvaranje, na promišljanje, na zreli bunt, ali i onaj nezreli, na prigovaranje, kritiku, na oslobađanje i najzad na slobodu. Gordana Vukov ART: Đerđi Ačaji 3

4 no.5 THEME Rozsdas esernyo A befőttes üveg kicsúszott a kezemből. Nem tört szét, de tartalma kiömlött. Egy, kettő, három, számoltam gyorsan hányukat látom. A buszban tömeg volt, a sok láb gyorsan beletaposta az aranyhalacskákat a drótszőnyegbe. Az állomáson taposó társaság lecserélődött, mit sem sejtve a busz padlózatán található halott akváriumról. Én csak ültem, kezemben az üveggel, igyekeztem nem pislantani, mert úgy éreztem a könnyeimmel együtt kifolyna mindjárt az egész szemem. Ültem, mint egy buszon utazó és hallgattam. Szépen megbeszéltem Savitával (ejtsd: Szavita), hogy éjszaka, amikor lefekszünk aludni, behúzzuk a függönyt. Megkértem arra is, miközben csukja be az ajtót, próbálja azt éreztetni velem, hogy ő ezt igyekszik halkan megtenni. Ő meg megbeszélte velem, hogy amikor nem vagyok a szobában, használhatja a számítógépemet. Nem tudom, hogy csinálta, ügyes volt. Másnap azért szóltam neki, hogy mégsem használhatja a számítógépemet. Néha tényleg féltem tőle. Elképzeltem, hogy felkel éjszaka és csak néz... Közben megeszi az összes csokoládémat, végül egy kanállal leszúr és kiugrik az ablakon. Ilyen végülis nem történt, el is feledkeztem egy időre erről az elképzelésemről, viszont egy-kettő felfrissítette akkor, amikor teljesen váratlanul kinyitotta az ablakokat és torz arccal kikiabálta, hogy MEGÖÖLLLEEEK, MEGÖÖLLLEEEEEK, MEGÖLLLEEEEEK. Később kiderült, hogy az új kínai barátnőjére haragszik, mert késett negyed órát a találkájukról. A másik dolog amitől tartottam, hogy egy este megáll a légzése és egy hullával alszom át az éjszakát. Kövér volt, a nyelve is nagyon vastag, gyakran megállt a légzése alvás közben, jónéhány másodpercre. Ilyenkor izgultam, amikor meg újra lélegezni kezdett, horkolt. Olyankor meg ideges voltam. Vettem füldugókat, vettem alvómaszkot, közben elintéztem, hogy egy másik szobában aludhassak egy kedves lánnyal, akinek a szobatársnője fent alszik az emeleten a fiújával. Első ilyen alkalommal Savita megtalált és az enyhén félrebillentett fejével (mint a kutyák, amikor valamit kérdően néznek), megkérdezte, hogy mit csinálok én itt, menjek én vissza a mi szobánkba, mert ő nem mer egyedül aludni. Az első gondolat, ami átvillant bennem, az volt, hogy érzi, menekülök tőle, még ma este elintéz, aztán kiugrik az ablakon. Persze a reális énem tudta, hogy ez nem így lesz, szépen elmagyaráztam a 30 éves indiai nőnek, hogy nem tudok tőle aludni, és mivel nem tudok tőle aludni, nappal nem tudok koncentrálni, tanulni sem igazán, és nekem nagyon fontos, hogy én innen kikerüljek, nem akarok még egy évet itt tölteni... a halakról is elkezdtem mesélni, hogy fáradt voltam, ingerült, izzadt a tenyerem, megláttam egy fiút, aki kicsit hasonlított arra, akibe szerelmes vagyok, és úgy, mint amikor valaki nagyon részeg, simán csak kicsúszott a kezemből az, aminek éppen az anyjuk voltam... de aztán rájöttem, hogy őt ez nem érdekli, meg egyszerre nem hittem el, hogy azt mondtam neki, hogy: I was those fish s mother!!! Egyszerűen csak azt akarja, hogy visszamenjek a szobába, hogy végezhessen velem. Nem megyek. Nincs maffia a kollégiumban, senki nem útálja őt, zárja be nyugodtan az ajtót, ha ellopják valamiét, én kifizetem... ezeket mondtam neki, végül visszabattyogott a szobánkba. Mivel sokat voltam álmos, kialvatlan és ingerült, érzékenyebb is voltam a szokásosnál és a halas eset még feldolgozásra várt. Úgy döntöttem átkonvertálom viccesbe. Ez általában mindig bevált. Filmszerűsíteni magadban a történeteket, úgy kezelni, mint egy keserű csapást, ami oly vicces. Csak barátok kellenek hozzá, akik jóízűeket nevetnek, de még az se mindig szükséges, lényeg, hogy beinduljon a folyamat, esetleg már automatikus is legyen. Napokig konvertáltam. Savita mindig hozott magával valami feldolgozni valót, így valójában ki sem fogytam. Nem aludhattam mindig a kedves lánynál, a barátnője nem mindig aludt a fiújánál. Nem is tudom mikor aludtam ki magam, de valamikor azután, hogy befejeztem a nulladikat. Az álmosság már nem zavart, a jóindulatú stimulálóm volt, aminek segítségével könnyebb volt elengednem magam. Az órán szétfolytam a széken és azt képzeltem el, hogy egy sexy énekesnő vagyok, aki gitározni is tud és pirosra festi a száját. Nagyon jó volt. Azóta lett öt piros rúzsom. Még az angoltanárnőt is sikerült nagy nehezen átkonvertálni, pedig majdnem belehaltam abba, amiket egy nap mondott nekem. Miattam görcsöl a gyomra reggelente, sugárzom magamból a negatív energiát, ő egy egész osztályt tanít, a hangulata kiül az arcára, és most mindenkinek rossz miattam. Mondtam neki, hogy ne görcsöljön, nem útálom én őt, csak nem szeretnék vele barátkozni. Meg különben is, apukám azt mondta, hogy a seggében van egy rozsdás esernyő, és amikor ő ilyeneket mond nekem, az elkezd kinyílni... Na, persze, erről szót sem ejtettem, pedig lehet kellett volna... Eljött a nap, amikor Savita végre hazindult. Kaptam tőle ajándékot is. A szemem előtt kitépett egy hatalmas brossúrából két lapot. Az indiai vonathálózatról szólt. Mondtam neki, köszönöm, én odaadtam a Munchmallowt, meg a Jaffa kekszet. Úgy érezte közölnie kell még velem, ő végig tolerálta, hogy én szexuális életet is élek (tudta, hogy van barátom, de soha nem látta), mintha neki is kellett volna valami kifogásolni való bennem. Mondtam neki, nagyszerű, köszönöm szépen. Kérdeztem, hogy lefényképezhet-e minket a Timi, azt mondta nem, minek. Végülis igaza volt, csak arra kellett volna a kép, hogy a róla szóló történeteimhez tudjak egy arcot mutatni. Igy váltunk el Savitával. Fábián Elza Szerelmeimnek vs. Gyermekeimnek Helyet csinálni neki. Az életünkben, a szobánkban. Beljebb húzódni az ágyon, hogy ideférjen mellénk. Miközben állunk a buszmegállóban, elképzelni, hogy majd itt fog állni velünk. Lehet, fogja majd a kezünket, lehet, haragudni fog ránk, lehet, csak bámul majd maga elé a betonra. Lehet, hogy úgy fog állni mellettünk, mintha mi nem is léteznénk. Helyet csinálni a szekrényünkben, hogy ha majd itt lesz, legyen hová raknia a ruháit. Az ő pulóvereinek is olyan illata lesz majd lassan, mint a miénknek. Helyet csinálni a fogkeféjének a poharunkban, a polcon a könyveinek, a lemezjátszó alatt a lemezeinek, a dobozunkban a játékainak. Az eldobhatatlan kacatjainak, amire pont olyan bután lesz büszke, mint mi a sajátjainkra. Esténként azon gondolkodni, milyen érzés lesz majd a bőréhez érni, és milyen az, ha majd ő ér a bőrünkhöz. Milyen illata lesz? És vajon keresni fogja majd a mi illatunkat? Helyet csinálni alvásunkban. Arra az esetre, ha majd éjjel felkelt bennünket, mert fél vagy fázik, vagy csak szeretné kijelenteni, hogy szeret bennünket. Helyet csinálni sétáinkban, mert majd ha lemarad mellőlünk be kell hogy várjuk, ha majd elszalad mellőlünk, utol akarjuk érni. Kibővíteni az időt, hogy nyúljon, mint a gatyamadzag, hogy férjen bele minden egy napba, hogy a minden mellé beférjen majd ő is. Meghagyni a körténk felét, a fokhagymás fánkunk felét, mert úgyis elkéri majd az utolsó harapásokat. Helyet csinálni a beszédünkben, az ő új szavainak. Hagyni, hogy a szavunkba vágjon és megkérdezzen mindent, ha neki ez ad biztonságot. Helyet a gondolataink közt, hogy legyen hely a bosszankodás és a nevetés közt neki: a bosszankodásának és a nevetésének. Helyet csinálni szerepeinkben, mert ha majd itt lesz, kapunk egy új szerepet, hogy az beépülhessen a többi közé. Hogy fogunk viselkedni, ha itt lesz? Milyenekké válunk ha itt lesz? Mennyit kell változni, miután ideér? Tágítani türelmünket, hogy beleférjen minden elfogadhatatlan viselkedés, ideges kiabálás, vitatkozás, amit másnak nem is tűrnénk el. Helyet csinálni a múltunkban, hogy beleférjen minden hazugság, amit mondani fogunk neki, ha megkérdi, mit is csináltunk addig, míg nélküle voltunk. Minden várakozás törékeny. Mert a legfélelmetesebb az, hogy várni kell és nem tudjuk mi lesz ha nem ér ide, ha útközben meghal, és a helyén ott marad az a betölthetetlen űr. Terék Anna 4

5 THEME MULTIKULTURALNOST VS. INTERKULTURALNOST? no.5 Kada se govori o multikulturalnosti, odnosno interkulturalnosti, mora se znati kako je riječ o složenim društvenim fenomenima, koji se vezuju uz probleme funkcioniranja liberalnih demokracija s multietničkim sastavom stanovništva. I premda su vrlo sličnog naziva, radi se o posve različitim konceptima. Iznjedrila ih je postmoderna, otkrivši prostu činjenicu da su suvremene demokratske države uveliko samodovoljne i u etnokulturalnom smislu nisu pravedne. Štoviše, pojavljuju se kao izvor ili generator nepravdi, čiji subjekti su najčešće oni u brojčanoj manjini. Prostor tih nepravdi ne dolazi iz klasičnih ekonomskih ili u užem smislu političkih okvira, već je situiran u sferi kulture. Naime, nejednakost pojedinih aspekata kulture u strukturama moći i javnosti, recimo jezika, ima negativne posljedice po onoga tko tim jezikom govori, koje ne ostaju, i to je sada važno, samo u ravni kulture, nego se prenose i na druge prostore življenja, recimo utječe na socijalni status pripadnika određene društvene grupe. Naime, pripadnost određenoj kulturi, smatra jedan od najznačajnijih teoretičara multikulturalnosti danas Will Kymlicka, jest kontekst u kojem biramo naše ciljeve i uviđamo njihovu vrijednost. Ako pak naša kultura nije priznata kao jednakovrijedna, onda osjećaj da su naši ciljevi vrijedni ostvarenja ne može biti preduvjet samopoštovanja. A samopoštovanje je, prema glasovitome suvremenom liberalnom filozofu politike Johnu Rawlsu, najvažnije primarno dobro i ono se postiže upravo kroz uspješnost ostvarivanja vlastitih ciljeva. U tom smislu, multikulturalnost predstavlja normativni ideal koji putem različitih politika ima za cilj da doprinese ostvarivanju jednakosti među kulturama, a time i povećanju pravednosti u društvu. Temeljna pretpostavka takvih politika okuplja se u stvaranju jednakih uvjeta za nesmetanu uspostavu i razvoj više kolektivnih identiteta, u okviru relativno zasebnih prostora koji međusobno koegzistiraju. Intencija interkulturalnosti, pak, smjera na nešto posve drugo hoće ostvariti kulturnu komunikaciju, razmjenu i zajedničko sudjelovanje u stvaranju novih vrijednosti. Dakako i ovi ciljevi ne smiju biti tek stavovi ili puka projekcija želja pojedinaca već moraju biti pretočeni u konkretne politike od strane vlasti. Pod politikama, pak, razumijem, one programe, institucionalne mehanizme i aktivnosti javnih vlasti, političkih aktera i civilnih organizacija koji uspostavljaju i razvijaju sistemske odgovore na probleme, potrebe i izazove s kojima se susreću građani. U tom smislu, ukoliko bi me netko pitao za koji se od ta dva koncepta treba opredijeliti i zašto, na temelju rečenoga rekao bih kako se mora opredjeljivati za oba, jer se oni među sobom više nadopunjuju negoli isključuju, premda se u javnosti često upravo tako predstavljaju. Naime, njihov odnos nije odnos isključivanja, ili/ili, već pretpostavljanja: ako hoćete ostvariti interkulturalnost, morate prije osigurati multikulturalnost! Jer ovdje se radi o mnogovrsnom dijalogiziranju s Različitim, a da bi do toga došlo moraju oba biti jednako za to osposobljena. Posljednje je primijećeno u diskursima postkolonijalnog svijeta u njima se došlo do uvida da dijalog sa Zapadom vrlo teško može postojati, budući da je on u mnogo čemu glede dijaloga superioran. Slično je i na planu međukulturalne komunikacije i u suvremenim nacionalnim državama. O čemu jedan sveučilišni profesor o izazovima pred kojima se nalazi današnji čovjek može razgovarati s osobom koja vodi folklor u nekoj manjinskoj zajednici, na što se najčešće svodi kulturna praksa kod pripadnika manjina? Vjerojatno o vrlo malo toga, i usto na dalekosežnu štetu folkloriste. No, kakva je glede toga naša zbilja u Vojvodini? To prije svega ovisi o kojemu segmentu kulture govorite. Ukoliko uzmete najširu, antropološku odredbu, prema kojoj ona uključuju u kodificirano svakodnevno ponašanje i sustav vrijednosti, onda se mora priznati da smo izričito monokulturalni prostor, koji usto ima nisku razinu kulture! Pogledajte odnos građana prema okolišu nikada Vojvodina nije bila u svojoj povijesti prljavija divlje deponije su nam postale gotovo suvenirom. Ili uzmite odnos vlasti prema graditeljskom naslijeđu to je odnos gotovo bez elemenata kulture, budući da ga određuje logika profita otuđenih centara moći! Ukoliko pak kulturu razumijete u užem smislu, kao relativno samostalni prostor ljudskog stvaralaštva koji je unutar sebe heterogen i ima i etničku obilježenost, onda dolazite do zaključka da nemate razvijenu multikulturalnost već eventualno bikulturalnost, budući da sve nacionalne skupine nemaju jednake uvjete za svoje kulturne prakse, pri čemu se malo toga poduzima da se situacija promijeni. Negativne posljedice toga osjećaju se i u oblasti interkulturalnosti budući da znade izostajati ravnopravnosti imate odnos supremacije, a gdjekad čak i hegemonije, dakako od strane onih koji imaju moć. U tom smislu, treba posvijestiti kako i brojanje pridonosi pravednosti! Čak i kvote mogu biti u istoj funkciji. Na koncu, mora se imati u vidu da je i demokracija ipak stanoviti odnos brojeva. No, ovdje nije problem forma, već sadržaj i namjera. Ako, na primjer, Subotica ima multikulturno naslijeđe i multietnički sastav stanovništva, a ima oboje, naša je obveza da nađemo mehanizme da to u praksi memoriranja grada, na primjer kroz nazive ulica, obdržavamo, i da se u planiranju aktivnosti čije benefite neposredno osjećaju građani vodi računa i o njihovoj heterogenosti, bilo da je riječ o raspodjeli stipendija ili pak o politici nabave knjiga javne gradske knjižnice. No, da bi se to postiglo mora postojati nešto prije toga, a to je spremnost da se prizna da je grad takav i da svi trebaju imati jednaka prava. Nesporazumi počinju upravo zbog težnji za različitim supremacijama, to jest nepostojanju suglasja o naravi naslijeđa i identiteta naše lokalne zajednice te načela na kojima treba da se ustrojava distribucija dobara. Valja ukazati i na to da je u nas odnos prema multikulturalnosti danas više poza, istina relativno stabilno naslonjena na pristojnu tradiciju, ili simulacija zbog nekakve pomodnosti, nego li je rezultat ozbiljnih i svjesnih nastojanja. Kao takvi, često znaju završavati u apsurdnostima. Na početku je istaknuto da su ovi koncepti dio tradicija liberalnih demokracija, a budući da smo mi s tim tek u povojima... Recimo, ta tradicija podrazumijeva visoko uključivanje javnosti, osobito stručne, u rad organa upravljanja, a mi smo često svjedoci toga da nas vlast i nadalje uveliko uračunava kao podanike. Također, tamo se računa na dugotrajno osmišljavanje određenih koraka a ne na mahnitu brzopletost, što se u nas možda najbolje vidi u slučaju odnosa prema graditeljskom naslijeđu ruši se gotovo sve kako bi se, valjda, sagradilo starije i bolje. Još nešto je važno napomenuti u strahu da ne budu asimilirane, manjinske zajednice se dobrovoljno zatvaraju u vlastite okvire. No od značaja je i sljedeći uvid geto nikada u povijesti nije bio izbor, to jest stvar dobrovoljnosti! On je posljedica eksluzivnih politika, dakle onih postupaka vlasti koje isključuju određene kategorije stanovništva iz pojedinih segmenata društva. I toga vjerojatno ima i danas, ali nije od primarnoga značaja. Presudnija je demonstracija samodovoljnosti i samodopadnosti ovdašnjih kulturnih krugova, kao i nespremnost za kreativna susretanja. Ono je, pak, posljedica više nesigurnosti i nekompetencija kulturtregera, što je inače karakteristika provincija, nego li planskih nastojanja istih. Stanoviti otkloni se događaju na rubu, to jest kod onih koji još uvijek nisu u posjedu moći. Tomislav Žigmanov ART: Tijana Luković 5

6 no.5 THEME U prilog donosenju zakona o figurativnom izrazavanju Ponoviti da živimo doba hiperprodukcije, nakon mnogih prethodnika, nosi sa sobom rizik da mlatimo oglodanom koskom. No, stanje je takvo da je neophodno da se barem s vremena na vreme podsetimo, odnosno setimo sebe samih. U hiperprodukciji bukvalno svačega: aparata, mašina, potreba, zdravlja, bolesti, pa i hrane (to što petina stanovništva Zemlje ipak gladuje, stvar je raspodele i druge teme), iznad svega informacija, kada je sve vest i kada ona nastaje brže nego što se može pratiti, postali smo neoprezni i svoj identitet prečesto određujemo na osnovu usputnih, paušalnih, tu i tamo napabirčenih rubnih afiniteta. Naše olako prihvaćene sklonosti koje su deo naše intime stavljamo u izlog na uvid svakome. Za ilustraciju rečenog uzeću jedan mali odlomak iz jednog književnog dela i neka nas ne pokoleba to što se tu radi o fikciji, jer kao što znamo, književnost tek kasa za stvarnošću i život je mnogo puta donosio nešto što književnost još nije. A razlog što sam se odlučio za primer iz književnosti, a ne iz stvarnog života jeste taj što se krećem na klizavom terenu sopstvenih afiniteta. U romanu Besmrtnost Milana Kundere jedna epizodna protagonistkinja, ne slučajno označena kao nepoznata, u TV emisiji govori sledeće: Ne podnosim skromnost! Skromnost je licemerstvo! Agnes je slegla ramenima, a nepoznata je kazala: - Ja moram u sauni osećati pravu vrućinu. Moram se pošteno znojiti. Ali zatim moram pod hladni tuš. Hladni tuš, to obožavam. Ne razumem ljude koji mogu nakon saune otići pod topli tuš! Uostalom, i kod kuće se ujutro tuširam samo hladnom vodom! Tuširanje toplom vodom mi je odvratno. To mrzim! Vidimo da je parom reči mrzim-obožavam, tim zjapećim stilskim figurama, pukim ukrasima izražajnog jezika, pokušala i dakako uspela da na brzinu odredi sebe. Kažem, radi se o pukim suvišcima, jer sa prilično velikom sigurnošću možemo da tvrdimo da ona po pitanju obožavanja, osim izgovaranja te reči i pasivnog praktikovanja, prepuštanja blagodetima, te agresivnim propagiranjem istog, nije uložila ništa više da bi se sa punim pravom mogao primeniti pojam obožavanje. Još je manje izvestan slučaj sa pojmom: mrzim. Takođe, osim izgovaranja te reči i izbegavanja tople kupke, teško možemo da zamislimo da je ona uložila nekog truda, preduzela neku aktivnost, da bi izgovorenu reč popunila sadržajem, recimo da, u drastičnom slučaju, mačem u ruci istrebljuje one koji se tuširaju toplom vodom ili u manje drastičnom, da duboko prezire ljude suprotnog afiniteta. Ma koliko prethodni primeri zvučali smešno, nategnuto ili silovano, u datom slučaju mogli bismo da govorimo o aktivnoj mržnji. U ovom slučaju, kako bi to M. V. Ljosa rekao, ona mrzi rečima. Pored rečenog, kada bi hteli da se našalimo, iz datog primera mogli bismo da primetimo da iako hrišćanska civilizacija u svakodnevnoj praksi, pa i na istorijskoj pozornici, polako doživljava sumrak, sakralnost je prognana i održava se jedino pomoću davno postavljenih poluga moći i novokomponovanog folklora naša svakodnevica, jezik kojom je shvatamo i objašnjavamo, bremenita je ostavštinom prethristijanske ere, odnosno mnogoboštva. Upravo je primer za to kada olako kažemo: obožavam ovo, obožavam ono. Zapravo mi ne radimo ništa, osim što se bahato gađamo hiperbolama. Još dalje, svakodnevica nam je protkana paganskim kultom. Kada pojam pukim izgovaranjem bez suštinskog delovanja-činjenja, ispunjava svoju svrhu. Jedno izaziva drugo osnovni je princip magijskog rituala, reći će vam bilo koji učenik srednje škole koji je pročitao udžbenik sociologije. Tako izgovarajući reč mrzim, osim malopre izrečenog podrazumevajućeg, mi ne moramo više ništa da činimo, a već smo ubeđeni da mrzimo. Međutim, ne moramo nužno da se udubljujemo u predočene podmetnute spekulacije, jer pomenuti par, antagonizam, možemo posmatrati i u kontekstu sveopšte devalvacije pojmova koja je u utilitarnoj međuzavisnosti sa frustrirajućom nedovoljnošću izražavanja. Ali vratimo se još malo na primer sa početka. Setimo se nepoznate žene koja je maločas svima objavila da mrzi topli tuš. Dotična nepoznata je naučene afinitete podigla na pijedestal ličnog. Došla je na televiziju da bi svim prisutnima mogla dati na znanje da: 1. voli vrućinu u sauni 2. obožava gordost 3. ne podnosi skromnost 4. uživa u hladnom tušu 5. mrzi topli tuš Sa tih pet crtica nacrtala je svoj autoportret, pomoću tih pet tačaka definisala je svoje ja i svima ga ponudila. A nije ga ponudila skromno (ta rekla je da skromnost ne podnosi!), nego borbeno. Koristila je snažne izraze, obožavam, ne podnosim, odvratno mi je, kao da bi htela reći da bi se za svaku od pet crtica portreta, za svaku od pet tačaka definicije upustila u borbu. Možda i bi ne znamo. Prethodni nasumice izabran slučaj govori o jednoj mladoj ženi koja je svoje učitane afinitete izjednačila sa sintagmom moj stav o nečemu. Niti je to stav, a nikako se ne može reći moj, tvoj, njegov/njen. Zapravo, reći se može, jer reč je postala laka. Ništa nije naše, sve je spletom slučajnosti tek pozajmljeno. Tim slučajnostima, igrom Stvoritelja, nastaju naši afiniteti i karakter. Identitet, jednom rečju. Tako da se priklanjam mišljenju (koje nikako ne može da bude moje) da definiciju iz klasične psihologije, da doživljaj vlastitog ja, pojam koji pojedinac ima o samome sebi i kontinuiranom postojanju sopstvene ličnosti, čije se bitne karakteristike ne menjaju s obzirom na vreme, mesto ili situaciju u kojoj se nalazi možemo, evo sad odmah, da zaboravimo. Čovek kao jedinka ne postoji. Fundamentalni uslov nastanku i opstanku homo sapiensa (a i čovekolikima pre njega), jeste nužnost da se krdi. Poslužiću se još jednim citatom iz pomenutog romana. Ako je od vremena kad se na zemaljskoj kugli pojavio prvi čovek zemljom prošlo oko 80 milijardi ljudi, teško je pretpostaviti da bi svaki pojedinac mogao imati svoj vlastiti repertoar gestova. To je naprosto aritmetički nemoguće. Bez imalo sumnje, na svetu ima mnogo manje gestova nego pojedinaca. Ta konstatacija će nas dovesti do šokantnog zaključka: gest je individualniji od individue. Mogli bismo to reći u obliku izreke: mnogo ljudi, malo gestova. Gest se, naime, ne može shvatiti kao izraz pojedinca, kao njegova kreacija (zato jer nijedan čovek ne može stvoriti svoj sasvim originalni i samo njemu primeren gest), čak niti kao njegovo sredstvo; naprotiv, pre su gestovi ti koji nas koriste kao svoja sredstva, nosioce, utelovljenja. Ako uzmemo da je ovakva situacija sa gestom, tim jedinstvenim sklopom crta lica i njihovom međuigrom - svaki čovek je po licu jedinstven, kao i po otisku prsta na primer, ali po gestu ne može da bude jedinstven, tako da možemo samo da zamišljamo kako stvari stoje sa afinitetima i sklonostima. Kao posledicu industrijskih revolucija imamo rezultat da se veliki deo čovečanstva oslobodio iz prvobitnog načina života nužnosti, i približio se načinu koji je ranije bio dostupan samo plemstvu i sveštenstvu, tako da se i u životu običnog smrtnika pojavio pojam dokolice. Industrija zabave nastala na ovoj novoj oblasti u svakodnevici za svega nekoliko godina preuzela je dominantnu ulogu u određivanju iste. Ne samo da svojom ponudom pokriva 24 sata u životu svakog čoveka, nego je proizvodnja dobila tolike obime da se oni klasičnim instrumentima istorijskog i sociološkog posmatranja više ne mogu ni pratiti, a kamoli meriti. Time je u konzumentu stvoren privid mogućnosti izbora, a odavno znamo da je najopasniji vid ropstva ono dobrovoljno. Posebna lasnost je u tome što ne zahteva nikakav napor. Ilustracije radi, uzeću dva primera koje ću na brzinu izvesti. Na brzinu izveden primer br. 1 Uzmimo najočitiji iz prostačkih anala masovnosti, a to su navijačke grupe sportskih klubova, posebno fudbalskih, a mislim na ekstremno agresivno manifestne grupe, koje se grupe iz jedinog razloga što pokušavaju da deluju mimo ili na rubovima oficijelne kulture - još uže, nipodaštavaju osnovne tekovine civilizovanog ponašanja i njihova organizacija više počiva na principima plemenskog - zovu subkulturnima. Dovoljno je da se, vrlo uslovno rečeno, pojedinac, u jednom trenutku života, a ono se obično desi u ranoj mladosti (još je češći slučaj da se nasleđuje iz porodice) ponovo uslovno rečeno odluči voleti jedan klub. Od tada on postaje navijač tog kluba. Dovoljno je da odlazi na utakmice tog kluba, poseduje rekvizitarij, glasno viče, a poželjno je da nipodaštava i ponaša se nasilnički prema drugim navijačkim grupama, a pogotovo prema onoj za koju se na osnovu, na slabim temeljima i na brzinu sklepane mitologije, drži da je suparnička, tj. rivalska. U našem društvu, ako pod time podrazumevamo geografske granice, najpoznatiji je primer Partizana i Crvene zvezde. Navijači jednog i drugog kluba, svoj klub obožavaju a suparnički mrze. Kada bi ih pitali za razloge svojih stavova, niko od njih, osim isfabrikovanih koještarija, opet iz skromnog fundusa te mitologije, ne bi mogao da kaže ništa suvislo i smisleno što bi izdržalo bilo koji logički, ili test razuma koji bi prosečno osvešćen čovek u XXI veku morao sa lakoćom da položi. Namerno sam izostavio ostale elemente-faktore koji pojačavaju unutrašnju koheziju grupe: staleška pripadnost, odnosno svest o tome, potraga za bilo kakvim identitetom, pripadnost naciji itd. Ovde možemo da govorimo o aktivnoj mržnji, mada je ona utemeljena tek na nivou nagona i tek ovlaš koketira sa onim na šta mislimo kada kažemo simbolični karakter ljudske kulture. Na brzinu izveden primer br. 2 Ovaj put unekoliko suptilniji fenomen iz ne tako daleke prošlosti kada je pop - potrošačka kultura imala razne oblasti u okviru svoga sistema, kada nije postojala mogućnost interakcije, pa da slušanje pop izvođača, grickanje grickalica uz obojenu sodu i glasanje mobilnim telefonom za rialiti šou nisu mogle imati mogućnost da budu otprilike jedno te isto što se tiče kako značenja tako i značaja, mada industrija reklame fingirajući medijsku arheologiju tvrdi da je još onomad Kokta odlično išla uz Pol Enku (sic!). U ta vremena, koja se već sa ove distance čine srećnima, imali smo takođe dihotomije između bendova nastalih u istom vremenskom periodu, približno istovetnog zvuka. Tako smo kod većine konzumenata imali parove Bitlsi-Stonsi, Seks Pistolsi Kleš, Džoj Divižn Bauhaus, kojima su oni na sopstvenoj vertikali određivali koji uživa prioritet. Naravno, bilo je i onih koji su se pri izboru za sam vrh trenutno popularnog pop pijedestala odlučivali za treće i četvrte, ali to suštinski ne menja stvar. Za svoj izbor, zbog čega daje prednost jednom od navedenih pop bendova na račun drugog, niko od njih ne bi mogao da navede razloge koji bi se mogli smatrati ozbiljnima. Naravno, ovde se ne radi o muzici, ona ne zahteva nikakvo objašnjavanje, kako Ćoran reče Muzika je najpodmuklija, jer udara trenutno i udara najniže. Ali kao što se iz konteksta može shvatiti, ovde nije reč o muzici, nego fanovskom odnosu ka izvođačima, takoreći obožavanju ikona sa jedne od mnogih proizvodnih traka popularne kulture. Na kraju ovog posnog teksta možemo da kažemo da su antagonizmi i dihotomije neke od Stvoriteljevih smicalica koje nam je podario da nam olakša boravak na Zemlji. Da, kada u retkim trenucima ushićenja jurišamo da izađemo van granica naše ograničene mogućnosti percepcije i u nemogućnosti pomaka u krajnjem ontološkom očaju, već pomišljamo da pomišljamo da dižemo ruku na sebe, jer ne možemo dokučiti nedokučivo i time učinimo najbogoneugodnije delo, te bacimo ono što nam je od Njega dato, a to je život koji nam je poklonio. Ako pak Stvoritelja nonšalantno i oholo izostavimo, onda možemo jednostavno reći da je to tekovina civilizacije koja omogućava pojedincu da se lakše pozicionira u društvu, da prividno ne tumara toliko. Odrediti se prema nečemu naša je nasušna potreba, ali zašto nam sopstvena taština ovaj put ne bi bila u službi, pa da pomislimo da bi neko drugi na našem mestu pre nego što se odredi prvo u okviru svojih mogućnosti promislio o tome. Tako ćemo uspeti da izbegnemo onu opasnu zamku da poverujemo da je baš to što mi znamo važno, pa se prepoznamo u ulozi nepoznate sa početka teksta koja tako obožava i tako mrzi. Geza Antal 6

7 THEME Mother Night Baise-Moi Négy könnyű darab no.5 Halszem Vasárnap lévén, a család együtt ebédelt. A kisebbik fiú, amikor a sült halra nézett, váratlanul üvölteni kezdett. Azt üvöltötte, hogy feje van, törzse van, farka van, hulla. Mindenki elhallgatott. A fiú már sírva ordította: A szeme, a szeme, ez engem bámul, halottat zabálunk. Az anya annyit mondott, ilyen egy sült hal, mégis mit képzelt, ezt is meg szokás enni, azért került az asztalra, mert apa azt olvasta, nagyon értékes tápanyagokat tartalmaz, és nagyon egészséges a fogyasztása. A fiú tovább hisztizett, azt harsogta, hogy ebből nem lehet enni, élőlény. A csirke, a disznó és a többi is az, ne szórakozz velünk, mordult rá az apa. De ez bámul, és tényleg olyan élőlény-szerű, visította egy oktávval feljebb a fiú, ebből nem eszek, az holtbiztos. A család összenézett, és a nagyanya gúnyos, értetlen kacagásba lendült. A fiúnak bevillant, hogy ez a gyönyörű, szelíd kék szemű néhai parasztasszony a hétvégi házukban, egy nősténymacska által odabújtatott, de felfedezett fészekaljnyi kismacskát fojtott meg egy vödörben. Felugrott és berohant a szobájába. A leghangosabbra tekerte a ki tudja hányadik lemezjátszóját, és zokogott. Eszébe ötlött, hogy apja, akinek még kékebb szemei vannak, csak sokkal kevésbé szelídek, még ő sem lenne soha képes kismacskákat megfojtani, csirkenyakat elvágni, de az élő, még tátogó halat ő hozta. Hogy mit mondtak, vagy gondoltak az asztal körül ülők, nem tudta, és nem is érdekelte. Halat viszont attól a naptól fogva csak kifilézett, préselt formában fogyasztottak, azt is csak ritkán. Háziállatként viszont már csak kizárólag kandúrokat tartottak, nősténymacskát soha. Wiener Blut A fiú egy napon, valami számára is ködös okból kifolyólag bécsi valcereket tartalmazó vinilkorongot tett fel a lemezjátszójára. A velük egy háztartásban élő rokon néni, akivel nem volt kifejezetten jó viszonyban (anyai nagyszülei, apai nagyapja és a többi felmenője már rég meghalt, a másik nagyanyját pedig szimplán levegőnek nézte, semmi közös témájuk nem akadt), bátortalanul megállt az ajtóban: - A Wiener Blut Istenem! A fiú nem értette, a nyolcvan év fölötti néni hogyhogy mégis bejött hozzá. A vastag, állandóan újra felkent és le nem mosott púderrétege alatt is látszott, hogy fonnyadt kis arca a váratlan örömtől kipirult. Sután megkérdezte, hogy ugye, táncol vele. A fiú hárított. Botlábai vannak, s nemhogy keringőzni nem tud, de semmilyen más táncot járni sem. A néni azonban kitartott. Olyan nincs! Egyre biztatta, hogy megtanítja. Tízpercnyi tánc után azonban a kipirult néni rezignáltan legyintett. Igaz, nem hazudott, valóban botlábai vannak, tényleg nem tud táncolni. A néni nagyon nem szeretett fürödni. Vénségére gyakran ruhástól feküdt le, büdös volt a rengeteg krém, parfüm ellenére is, ami a fiút kimondottan taszította, de szerette hallgatni, amikor zongorázott. Tudta, örömét leli benne, míg az anyja csak akkor ült le a pianínóhoz, ha szomorú volt. Hirtelen eszébe jutott, milyen régen nem hallotta, ahogyan a néni aszott ujjai a billentyűkön futkároznak, mint ahogy az is, pasziánszozni, de még tévézni, olvasni sem látta, már ki tudja, mióta. Tudta, hajdanán messze rangon aluli házasságba kényszerítették, gyereke sem volt (e két dologban szinte az egész anyai ág női vonalához hasonult). Szánalom fogta el. Csak bámulta, ahogy az öregasszony egymagában valcerezik. Szerencsére gyorsan kimerült, és lekókadt fejjel, lassan kicsoszogott. Az anyjától az este kérdezősködve tudta meg, a néni grófi származású nevelőanyja, aki annak ellenére, hogy például briliánsfüggőkkel fürdött a medencéjében, mégis pártában maradt, közvetlenül a halála előtt azért zárta ki nevelt lányát az örökségből, mert míg ő betegen feküdt, a lány csak nappal ült az ágya szélén, esténként, alig tizenöt évesen kiszökött a házból. Táncolni. Igaz, hogy egész sereg cseléd vette körül, mégis zokon vette. Nagyon. A fiú azt is megtudta, hogy a néni annak idején sírva könyörgött a nevelőanyjának, hogy engedje el Pestre, balettiskolába. Hasztalan. És a néni azért nem zongorázik, pasziánszozik, stb. már többé, mert zöldhályog képződött a szemén, megoperáltatni pedig nem lehet. Már csak körvonalakat, homályos foltokat lát, semmi egyebet. A fiú attól fogva, ha táncolni, zongorázni, vagy pasziánszozni nem is tanult meg soha, kínos pedantériával, rendszeresen tisztította, fertőtlenítette a kontaktlencséit, bevezette a mindennapi fürdést, kizárólag az osztálytársnői által sugallt hozzáillő mósusz-ámbra-dohány illatú dezodormárkát és a szintén általuk javasolt illatú hajzselét használta, az ágyneműjét rendszeresen cserélte és a pizsamáit mindörökre a szekrény mélyére suvasztva, kizárólag tusfürdő szagát hagyva magán, meztelenül aludt. Rondán-banális bánáti pornótörténelem 1941-ben, amikor a német csapatok bemasíroztak a városba, virágokat dobálva rengetegen üdvözölték őket, és nemcsak a németek és a magyarok. Két-három nap múltán az SS-csapatok összeszedték a város zsidó lakosait, és hosszú sorban terelték őket a Temesvári Úton a marhavagonok felé. Egy boltban, ahol a hatalomváltás előtt is szinte kizárólag németek vásároltak, és ahol egy félnémet rokonom is jelen volt, a boltban nézelődő, pletykáló asszonyok a kirakaton át épp a menetoszlopra láttak. Mikor egy vénséges vén néni elesett a sorban és egy katona rugdosni kezdte, a boltból kiabálva kirohant az egyik nő: - Mondjátok, mik vagytok ti? Emberek vagytok ti egyáltalán? Tudatában vagytok annak, mit műveltek? A katona a letagadhatatlanul sváb kinézetű asszonyra üvöltött: - Pofa be, du dumme Ganz, mert mindjárt te is csatlakozhatsz hozzájuk, családostól! A nő sóbálványként állt egy darabig, aztán, valószínűleg a gyerekeire gondolva, csöndben, szinte kóvályogva visszatámolygott a boltba. Benn a többiek lesütött szemmel hallgattak. A nőből kibukott: - És ezek jöttek bennünket felszabadítani? Ezek? Utána riadtan elhallgatott, és még hónapokig rettegett, nehogy valaki a jelenlévő nők közül feljelentse. Hogy később hányszor gondolhatott a földön rugdosott, sárga csillagos öregasszonyra, vagy egyáltalán hogyan érzékelte mindazt, ami körülötte történik, örök titok maradt. Barátságait felszámolta, társaságba, meg templomba sem járt többé. Megőszült, elhízott, elhanyagolta magát, a háztartást, a férjét, a gyerekeket. Betegesen gyanakvóvá és hallgataggá vált, még otthon is. Férje, aki sejtette miről lehet szó, egy idő után tapintatosan felhagyott a meddő közeledésekkel, és éjszakáit később nappalait is - a borosüveg társaságában töltötte. Az asszony pedig, amikor nyitott szemmel az ágyon heverve épp nem a mennyezet foltjait fürkészte, szobája sarkába húzódva zenét, főleg Mozartot hallgatva régi képes albumokat lapozgatott, ha véletlenül megkérdezték, melyiket, nem tudott rá válaszolni. A háború végén, mivel német volt, és még csak kommunista sem, családjával együtt osztozott a város többi németjének sorsában, amit úgy hívnak: láger, majd tömegsír. Vidoran-banális bánáti pornótörténelem A német katonáknak már híre, pora sem volt, helyükre egy kisebb orosz csapat került. Ölni, legalábbis ebben a poros, álmos magyar faluban nem akaródzott nekik, baszni viszont annál inkább. Előállították a falu bíráját, aki, mivel a németek idején is ezt a tisztséget töltötte be, kollaboránsnak számított, és felszólították: - Vagy szerzel nekünk egy rakás lányt, vagy fellógatunk. A falu első embere házról házra próbált a lányok lelkére beszélni: - Ide figyeljetek! Benneteket le sem lehetett vakarni a német katonákról, hát most tessék ezekkel is ugyanúgy, ugyanazt. A lányoknak azonban, még a csúnyábbaknak sem, valahogy nem fűlt a foguk az egészhez, inkább bent bujkáltak. Két, jó hatvanas özvegyasszonynak azonban, miután értesültek a tényállásról, hirtelen sétálni való kedve támadt a falucska főutcáján. Az orosz katonáknak, akik ki tudja, mióta nem láttak már puncit, rugózni kezdett a szemük. A falu bírája, noha tudta, az életét kockáztatja, és a nénik erkölcseit is jól ismerte, maga sem tudta, miért, megpróbálta lebeszélni az egyre kanosabb bakákat, mondván, öregek ezek már, a nagyanyjuk lehetnének. Egyikük réveteg arccal, de a miheztartás végett vészjósló hangon beléfojtotta a szót: - Nem baj, nekik is az van, ami nekünk kell. Így végül mindenki jól járt: a falu első embere megmaradt tisztségében (feleségét később a falu AFŽ elnöknőjének választoták), a katonák ezúttal vérük helyett mindössze spermájukat ontották a hazáért, ráadásul anélkül, hogy szokásukhoz híven, egy szekérnyi gyereket hagyjanak emlékül, s a két özvegyasszony is végül elégedetten tért nyugovóra. Azt hiszem, ezt lehet II. világháborús happy endintermezzónak nevezni. E sorok írója a történetből mindössze azt hiányolja, hogy az összes résztvevő alany Marlboro-naplementében nem ült be egy nagy műanyag csónakba, s hajukat fuvallat borzolván nem eveztek, eveztek az élet tengerén úgy, hogy ne kössenek ki a bánat szigetén, mert volt erejük továbbevezni, s a boldogság szigetén kikötni. Jeb ga. Jódal Kálmán ART: Jelena Grujičić 7

8 no.5 THEME A reggeli kave folott Megjött Ő, a reggel királynője, habosan. A kávémnak s ebből ki-ill. befolyóan nekem is - megin bajunk van: 1) kevés a cukor, 2) kevés benne a kávé, a nesz, 3) a víz langyos, nem pedig forró (mivel ez gyorskávé volt, a bojlerből kellett volna gőzölgő vizet ráengedni, de ez sem sikerült igazán) s ezért még Jézus is kiköpné, 4) mennyiségileg kevés, ami az előző tények ismeretében ellentmondásosan hangzik ugyan, de a koffeinszükséglet is nagy úr ám. 5) fáj a hátam nélküle. Az első meg blaszfémia!- édesítős volt. Szándékosan nem írom ide, hogy édesítőszeres, mert a szer a szeretetre, szertartásra emlékeztet. Az ilyen KV-t úgy utálom, mint a pénzimádatot. Talán ily kávék okán született a bölcs mondás, miszerint: ha az ember valamit jól akar megcsinálni, önmagának kell megcsinálnia. Az ilyen aljas kávét úgy útálom, mint a hideg nyári éjszakát, mint azt, ha megmérgezik a kutyámat, mint azt, hogy egyetlen kincsemnek, a Cuki macskámnak nyoma veszik, mint azt, ha kiskorú próbál a számítógépemhez nyúlni, mint azt, ha a szemközti szomszéd csütörtök hajnalon kilopja a postaládából a műsorfüzetes újságot, mint a tokyoi metrót, mint a falinaptárak legtöbbjét, mint a fémszíjas digitális karórákat, mint azt, ha valami bunkó frottőr hozzámdörgölődzik a zsúfolt közjármű fedélzetén, mint azt, ha madárnak néznek, s egyre csak rájátszanak erre, hallgatásba burkolózásom dacára, mert önveszélyesen toleráns vagyok (mint szinte az egész népem, s a szabadkai őshonos faj) az emberi gyarlósággal szemben, s azt is útálom, ha ezen bátorodnak fel fölfuvalkodott szívükben. Igen, nagyon útálom, mint a modern ikonokat és készítőiket, mint a műanyagszálból-betétes cipőket, s azt, hogyha az italom lepecsételi a százéves tonettasztalom. Mint a fehér zoknit. Mint a kukkoló házmestereket és a kutyával őrzött területeket, a besúgókat és a reklám-kártyacsomagokat, a szórólap-osztogatósdit, mint azt, ha a mailboxomba vírusos szemét érkezik, meg értelmetlen, ha-nemküldöd-tovább-akkor-tízezer-év-szerencsétlenség-vár-rád típusú körlevél. Utálom, mint az alaplappal összeilleszthetetlen modemek sorát (ez mára már, szerencsére, a múlté), mint a katódcső sugarait, mint a végbélrákot, mint a nyárdélutáni sziesztám alkalmával vad körfűrészelésbe kezdő szomszédot, s azt, hogy ha Güzünéni beles a sűrűborostyánú kerítésemen, amíg meztelenül napozom, majd ezt botránkozva meséli Kütyünéninek, mint a hiszekegy-zsolozsmákat mantrázva, mint a kellemesen ütemezett, rendszeres áramkimaradásokat, amíg társadalombarát cikkeim írom, mint a hátulrólorvul-betevéseket, mint a montenegrói tengerpart egyesült pincéreit, mint a vajdasági ikebanákat, mint a szexet a fenyvesben, mint a seggszagot a buszon, mint a műszálas alsóneműt, mint a radikális pártokat és tagjaik demagóg-elmeháborodott mivoltát, mint a politikai képmutatást és vívmányait, mint Cocteau-t, Bunuel, amikor egy ősrégi kolttal elindult végezni vele, de leragadt egy ivóban, mint a macskám a bolhát, ha csípdossa, mint azt, hogy az anyám Baygonnal szórja be a kutyát, amit aztán ő gondosan lenyal, mint azt, hogy: originál trénerka, mint a zsíros emlékkönyveket, mint a fajgyűlöletet és a vallási türelmetlenséget, mintmintmint aaaa... Mesam-ot, mint a Richard Clayderman - játszotta nyálklasszisokat és a hasonló gusztustalanságokat, mint azt, hogy: kecsöp, mint a véreskezű cukrászokat, meg az özvegyeiket, a cécókat, a tehéntőgyű néphőspincérnőket, mára dollármilliomosokat és iparmágnásokat, akiről azt mesélik, hogy minden falubelije megdugta, annakidején, a szülőhelyén, egy kis falucskában, --- hát nehogy ez jöjjön nekem ide nótát osztogatni akinek csak farka volt, vagy a helyén valamily csevapszerű csökevény...mint a lenyelt zsírszódát és romlott olajbogyókonzervet télen, mint a szétkúrtlukú kvázi-értelmiségieket, akiket megvehetsz egy felessel, mint az etnikai tisztogatást, mint a polgárháborút és a háborúkat általában véve, mint azt, hogy egyetlen gyógyszertárban sem kapható nikotinos rágó, pont amikor nagy hévvel a döntő lépésre szánom el magam, mint a szétbúvárkodott tengerfenék sivárságának látványát, mint a nagymacskák ketrecbezárását, mintmintmint azokat, akik a száraz rózsát kiakasztják a falra, mert romantikusnak találják, kvázi vámpír suhant el ott, stb., mint Magda Marinkot és a hasonszőrűeket, mint a cigányképű bőrfejűeket, s általában a szétkomplikálódott eseteket, mint a kegyetlen és korrupt belügyfőnököket, mint ezeknek a verőembereit és az elnyomás minden fajtáját, mint az Andrej Rubljov hosszadalmas dögunalmasságát, mint a szélsőjobbot és szélsőbalt, mint a vérzőszívű liberálisokat, mint azt, amikor az ablakomon naponta többször bekiabálnak vajon kik? - hogy: dobar!, mintha kutya volnék, mint a beképzelt, kikencézett picsák alvázait és az autóalváztípusú beszélgetőpartnereket, akikkel éjfél után egyetlen normális szót sem tudsz váltani, mint a szőke álrasztákat és satírozott frizurákat, mint a playboyemblémát, ill. dollárjeletmegkobrát-magukra-tetoválókat, mint a csupán-frigid-szóváltásokra-hajlamos nőket, mint az Arany Málnát, s az oszkárosdit, mint a szúnyograjt egy, máskülönben tökéletesnek ígérkező kirándulás alkalmával, mint a gondosan előkészített erdei sétákat, mint a böglyöket hátamon a tikkasztó nap melegében kukoricakapáláskor, mint a nutriahúst, mint a szójapástétomot, mint a sótlan grenadírmarsot, cukortalan cvekedlit és megjegyzéseket, mint az eperbefőttet és a tehetségtelen akadémiai festőket, mint azt, hogy három helyen eltörött a lábam, mint ismétlem! - a cukor és bors nélkül készített káposztáskockát, mint a kénezett-szőkített lőrebort műanyagtankból, mint a beképzelt eladó-puccoskurvákat a parfümériákban, mint az Axe arcszesz marását a bőrömön, mint a fehér sportzoknira húzott mokaszint, mint az epekövet, mint azt, hogy a bankban pénzt kérnek egy műanyagdarabkáért, mint a jegyellenőrt a BKV-nál, mint a kompizombisítókat, mint a mindennapi fasizmust, amikor pl. A kábelszolgáltató állítom! - szándékosan letiltja a képet a magyar nyelvű adásban a dalfesztivál döntője alkalmából, ahol a kishegyesi nagylány szerepel, mint a kicsiket- és gyengéket-pofozókat, a fejünk fölött, fölöttünk ok nélkül hatalmaskodókat, mint a behódolást, mint a multikat, mint a film legizgalmasabb jeleneténél rámugató reklámpofákat, és még órákig sorolhatnám, vége nem lenne. Szeretek-e valamit? Naná. Lelkiismeret híján önmagamat. Kubát Gábor Showbiznisz (homo versus ratio et cogitatio) Miért pont a korsó jár a, és miért épp a kútnál kell eltörnie? Ha nem a korsó, akkor a mécses. Miért? Mindenkinek igaza van? Tudott valamit ez a Dalí, van igazság a Mátrixban. El van rejtve valahol egy zipzár. Kinyitva levetkezi a Föld a palástját, egy űrszekérre dobja kabátját, melyre lépcsőházak, utak, szökőkutak, emberek és kopasz tengerimalacok vannak hímezve. Ekkor láthatóvá válik egy hatalmas computer, és mögötte megcáfolhatatlan szakállas bölcsességel a Nagy Isten: az alakváltó. Programoz. Pontosabban, inkább hímezget és kötöget, tehát lényeket diktál a kabátra. Belénk lett programozva például, hogy a végtelent ne tudjuk elképzelni. Pontosan azért, hogy ne járjunk soha problémáink végére, ne legyen semmi tökéletes. Egy végtelenített alagútban haladunk, legjobb belátásunk szerint előre. De lehet-e a végtelenben előre haladni? (nem) Ekkor jön egy újabb zseniális program a mi Alakváltó Istenünktől: a délibáb effektus. Az ember látja a célt, ha eléri hiányok nélküli boldogságot kaparinthat meg, de a végtelent, vagyis a végtelen boldogságot sem átérezni, sem elképzelni nem vagyunk képesek. A számítógép szoftverei 0-ból és 1-ből állnak, mi meg mit teszünk? 1-ről a 2-re próbálunk jutni. Ésszerűség? Ezért vagyunk különbek az állatoknál. Hisszük mi. Pedig csak nagyobb szórakozást nyújtunk a szervezőnek. Ezek után értsük meg, így hangyabolyszerűen tömörülve, hogy pontosan olyan birkák vagyunk, mint akárki más. A különbség a programozásban rejlik: sportoló program, tudós program, meg nem értett zseni program, szerelmes program, egy ember, aki azt hiszi más, mint az átlag program. Tehát ha senki sem tenne semmit az alapvető szükségletein kívül, valószínűleg törölnék a rendszert. Hernyák Zsóka 8

9 THEME no.5 Pismo VS. * Ljubavi, rekla si da ćeš pisati. Nisi pisala ljubavi, pisala svaki dan.. VIS Idoli, Ljubavi, Postoji jedan stih iz jednog od Nerudinih (Pablo Neruda, čileanski pesnik, dobitnik Nobelove nagrade 13. decembra godine) soneta nad kojim uvek stanem i zamislim se. Hteo bih s tobom učiniti što proleće čini sa trešnjama. Šta je to u proleću što u nama više ne postoji, gde se zavuklo, odakle ne probija, i zašto više ne uživamo u rascvetaloj trešnji? Nekada su ljudi odvajali više časova dnevno za pisanje pisama. Danas gledamo ljude zavedene tehnologijom koji na svoju elektronsku poštu odgovaraju odvajajući samo nekoliko minuta za iste. Sukob između pisama pisanih rukom, olovkom ili perom, i kucanih na kompjuteru, ne postoji. I to je ono što je u najvećoj meri poražavajuće. Iskoračivši u dvadeset prvi vek niko se više ne lati olovke da išta nažvrlja. To sam prvi put primetila i kod sebe pre neke dve godine kada sam broj telefona kucala direktno na kompjuter ne zapisavši ga na papir olovkom. Kompjuter je postao skladište informacija ali i nas samih, i na žalost pravi prikaz našega života. Elektronska pošta postala je uobičajena stvar, a njen sadržaj sveden, hladan, bez emocije. Naravno, kada govorim o elektronskoj pošti, pre svega mislim na privatnu poštu. Pisma koja su nekada primali vojnici u kasarnama od svojih devojaka koje ih čekaju kod kuće, imala su znoj, suze, ljubav svuda po sebi. Mirisala su na proleće, na rascvetalu trešnju, na čežnju, i vredela su toliko da ih i danas čuvamo u sanducima na tavanu. Možda su zaturena, ali svakako im se možemo približiti i ponovo osetiti da smo zadrhtali pod istim rečima dvadeset godina kasnije. Nije u pitanju romantika, koliko iskreno prenošenje brige, strepnje, osećaja nelagode. Jedno od značajnijih dela Franca Kafke (Franz Kafka, rođen u Pragu godine) Pisma Mileni, skup svih pisama koje je ikada napisao Mileni, svojoj velikoj ljubavi koja je živela u Beču dok je on boravio u Pragu, imaju onu moć o kojoj govorim. Neiscrpna je ta iskonska potreba za pisanjem, premašujući peto pismo na dan, skupa, vredna i željna podsećanja na ono što je u nama. Danas retko ko ume da ceni pisanu reč. Kada kažem pisanu, mislim na reč pisanu mastilom i perom. A opet ima nečeg u toj mrlji mastila koja je kanula greškom, u toj precrtanoj reči, u mirisu hartije, ocrtanom ružu sa usana. Razvoj tehnologije doprineo je da imamo jeftinu i brzu razmenu informacija. I da budemo načisto, ja konzumiram iste s velikom dozom poštovanja. Sama činjenica da informaciju mogu dobiti deset puta brže nego ranije prilično je fascinantna i vredna poštovanja. A da li ona zaista vredi kada je u pitanju privatna prepiska? Da li bi razmena elektronske pošte između Milene i Franca imala tu punoću, žilavost i ukus? Masovno prilagođavanje internetu kao mediju uslovilo je nestanak prisnosti. Ćerka u Kanadi će nas sa lakoćom obavestiti da se snašla, ali mi nećemo znati je li ona zbilja srećna tamo, je li joj zadrhtala ruka dok je kucala elektronsko pismo, niti da li je suzu pustila dok ga je kucala. Na kraju krajeva, ne verujem da je iko više od jednog puta pročitao poruku koja mu je pristigla u inboks, osim ukoliko nije bio skoncentrisan. Čim se nastavi razmena pisama, na pristigla se zaboravlja i najčešće im se ne vraća. Gotovo sam sigurna da je bitka između olovke, mastila i papira, i elektronske pošte izgubljena. Ali sam isto tako sigurna da se vrednost tih pisama nikada neće umanjiti. Ni ja neću kopirati Nerudine stihove. Ne, to svakako neću nikada činiti. Ali ću ga zapisivati, prepisivati, i najzad poštom poslati nekom ko će osetiti miris trešnjinog cveta u prljavo belom listu hartije. Saša Petronijević Sotet nappalok vs. fenyes ejszakak Az instant kávék óta híresült el a kettő az egyben effektus. A bipoláris betegségek esetében itt ugyanazt a lelket és testet sújtja két egymással ellentétben álló állapot: depresszió vs. mániás szakasz. Gyakran hallani azt is: Egyszer lent, másszor fent. A tünetek a hangulatingadozással együtt váltakoznak a mániás és a depresszív fázis között, a betegek hol súlyos mélypontokat, hol egészen végletes feldobottságot élnek át. A depressziós és mániás fázisok közötti hangulatváltás módja és ideje nagyon eltérő lehet. Sok esetben a bipoláris betegség depresszióval kezdődik és akár évekig, évtizedekig csak ezek a tünetek jelentkezhetnek, mire az első mániás fázis megjelenik. Az is előfordul, hogy a fázisok között több év tünetmentes időszak telik el, míg máskor gyakran, akár évente 3-4-szer váltakoznak, köztük rövid szünettel, vagy anélkül. Az utóbbi évtizedekben egyre gyakrabban tapasztalható a betegség legrosszindulatúbb formája, amelyben a mániás és depressziós epizódok havi-, heti- vagy akár napi gyakorisággal váltakoznak. Ez felborítja a beteg- és környezete addigi életét; a hangulatingadozások miatt a beteg kiszámíthatatlanná válik, elveszíti valóságérzékét, ami gyakran meggondolatlan cselekedetekhez vezet. A depresszív fázis jelei és tünetei többek között a szomorúság, nyugtalanság, ok nélküli bűnösségérzet, dühös kedélyállapot, elhagyatottság-, magányosság érzet, alvási és evési zavarok, fáradtság, érdeklődésvesztés a napi tevékenységek iránt, koncentrálási problémák, lehangoltság, önutálat, apátia vagy nemtörődömség, deperszonalizáció (a saját személyiségre vonatkozó tudat zavara), érdeklődés elvesztése, a szexuális tevékenységek iránt érzett vágy csökkenése, vagy hirtelen felfokozódása, félénkség vagy szorongás társaságban, ingerlékenység, a motiváció hiánya és halállal, öngyilkossággal kapcsolatos gondolatok. Emellett üresség tartós érzése, reménytelenség és pesszimizmus érzése, bűntudat, értéktelenség vagy tehetetlenség érzése, csökkent energiaszint, fáradtság vagy lelassultság érzése, túl sok alvás vagy alvásképtelenség, fokozott vagy csökkent étvágy, súlygyarapodás vagy súlycsökkenés, krónikus fájdalom vagy egyéb tünetek, amelyeket nem testi betegség vagy sérülés okozott. A hipománia a mánia egy kevésbé súlyos fajtája, pszichózis előfordulása nélkül. A mánia sok tünete jelen van, de sokkal kisebb fokban, mint a mániás epizódnál. A hipomániás emberek általánosan úgy jellemezhetőek, mint energikus, euforikus személyek, túláradó ötletekkel, akik sokszor igen magabiztosak és karizmatikusak. A kiteljesedett mániával ellentétben képesek az összefüggő, logikus gondolkodásra, így képesek megállni a helyüket a mindennapi életben. A hipománia azt jelenti, hogy a mánia mértéke enyhe vagy közepes. A hipomániás személy gyakran jól érzi magát, és úgy véli, hogy jobb formában van, produktívabb, mint máskor. A mánia lehetséges tüneteit: az áradozó jókedvet, a túlzott optimizmust, a gyors, megállíthatatlan beszédet, a hevesen cikázó gondolatokat, az izgatottságot, a gyenge ítélőképességet, a meggondolatlanságot vagy olyan kockázatok vállalását, melyeket az egyén normális esetben nem vállalna, a túlzott aktivitásra való hajlandóságot, az alvászavarokat vagy a szükséges alvás csökkenését, a figyelem könnyű elterelhetőségét (folyamatosan vált egyik témáról a másikra), a koncentrálásra való képesség elvesztését, a szertelen és hivalkodó vagy túlzottan színes öltözködést, az ellentmondást nem tűrő modort, és a hajlamosságot abban a hitben, hogy kifogástalan szellemi állapotban vannak. A mániás betegek fáradhatatlanul, mértéktelenül és megfontolás nélkül kerülnek olyan szituációkba, amelyekben nem képesek felmérni a bennük rejlő, vagy a társadalom által rájuk háruló veszélyeket. A tünetek között még előfordul: rohanó gondolatok, nagyon gyors beszéd, ugrálás a gondolatok között, lobbanékonyság, megnövekedett szexuális késztetés, drogokkal, főként kokainnal, alkohollal és altatókkal való visszaélés, provokatív, tolakodó vagy agresszív magatartás, vakmerőség, költekezés, gyors üzleti döntések. Lehetséges egy pszichózisos tünetekkel terhelt fázis és egy kevert fázis is, amikor a mánia és a klinikai depresszió tünetei egyaránt jelen vannak (például nyugtalanság, szorongás, agresszivitás, zavarodottság, kimerültség, álmatlanság, ingerlékenység, öngyilkossággal kapcsolatos gondolatok, félelem, paranoia, üldözéses téveszmék, felgyorsult beszéd, rohanó gondolatok és dühroham). A pszichotikus tünetek mindig tükrözik a beteg aktuális hangulatát. Egy mániás epizód alatt például a személy azt képzelheti, hogy különleges hatalommal vagy vagyonnal rendelkezik, míg egy depresszív fázisban például azt hiheti, hogy semmire se jó, vagy tönkre lett téve, vagy hogy valamilyen bűn elkövetésében vétkes. A legtragikusabb következmény azonban az öngyilkosság. Minden tizedik bipoláris betegségben szenvedő beteg öngyilkosság következtében hal meg, de a közhiedelemmel ellentétben főleg a mániás fázisról a depressziós fázisra történő váltáskor és nem a súlyos depressziós időszakban. A betegek százaléka élete folyamán legalább egyszer megkísérli az öngyilkosságot. Több személyiségvonásban felfedezhetjük a belső vs.-t: a kitörő jókedv és a mély zuhanás még nem jelent kóros elváltozást. Ez az írás is azért sikeredett ilyen tudományosra, hogy el tudjuk választani a mindennapi hangulati ingadozást a bipoláris zavartól, mert azok is szembe állíthatók egymással. Pap Ágota PHOTO: Zdravko Križanović 9

10 no.5 THEME Varijacije pojma mimesis Aristotel i Niče versus Platon, Niče versus Platon i Aristotel - Da li je umetnost u svojoj suštini oponašanje tj. mimesis kao što je tvrdio Platon? U desetoj knjizi njegove Države Platon ispituje saznajnu funkciju umetnosti shodno njenoj mogućnosti dostizanja do istine. Umetnik koji stvara nešto što samo nalikuje biću a što nije i samo biće proglašen je onim koji samo podražava neko već stvoreno biće (grč. to on). Pored Boga koji poseduje ideju stola kao prirodni tvorac, postoji stolar kao veštački tvorac (i poseduje veštinu pravljenja) koji je taj isti sto napravio, dok umetnik koji slika ono već izrađeno biva imenovan kao podražavalac. Umetnik samo podražava dela kakva je zanatlija stvorio, naime, samo izgled (sliku, fenomen) stvari, ali ne i stvari kakve jesu (shodno ideji) po sebi. Umetnik je tako za Platona daleko od istine, jer samo slika sliku stvari, pa je na osnovu teorije oponašanja, mimezisa ili, modernije rečeno, teorije odražavanja, umetnost kod Platona pojmljena kao kopija kopije. U tom se krije i razlog Platonovog odbacivanja umetnosti. Umetnost koja odražava samo senku senke trostruko je udaljena od istine, pa tako Platon zaključuje da umetnost čak i ne služi nekakvoj svrsi. Umetnost koja se zasniva na teoriji mimezisa ne odgovara suštini umetnosti. Razmislimo: da li je oponašanje nekog predmeta realnog sveta sve i jedino ono što može biti predmet umetnosti, kao što je mislio i Platon? Da li je pravi jezik umetnosti zapravo jezik koji podražava svet, pa tako umetnost nema pravo na svoju vlastitu realnost, a pritom niti pravo da govori svojim vlastitim jezikom o toj realnosti? Zar je čovek tako nizak stvor, ako mu duša prianja za umetnost, kao što je Platon mislio? Zar je umetnost samo slepo i mehaničko oponašanje prirode, stvari, događaja? Naime, Platon tvrdi da je u umetničkom delu predmet prikazan samo sa jedne tačke gledišta i iz jednog ugla gledanja i na osnovu te svoje jednostranosti zahvatanja stvari ne može da izrazi samu istinu. S druge strane i iz razloga jer je okrenuta promenljivom i čulnom bitku, a ne svetu ideja. Umetnost po Platonu tako podleže samo iskrivljenim fantazijama, koje zanemaruju istinu. Mesto umetnosti je u ontološkoj strukturi sveta time degradirano, ona je postavljena čak i niže od zanatske sposobnosti. Ideja lepote tako postoji samo u svetu po sebi, svetu izvan stvorenog dela, koja se ne može pokazati na svakom delu. Čak i sama realno postojeća, stvorena stvar (npr. ram za sliku ili sto) jeste to što jeste tek učestvovanjem u nekoj ideji. Umetnik koji samo oponaša već stvorenu realnost (koja prethodno zahvaljuje svoje postojanje učešćem u određenoj vrsti ideja) zapravo po Platonu uspeva samo da na ropski način imitira nešto već stvoreno kao spoljašnje, pa na taj način Platon bilo kom umetničkom delu oduzima mogućnost njegove autentičnosti i originalnosti, tj. mogućnost bilo kakve umetničke vrednosti. Isto tako, Platon malo priča o stvaralačkim moćima subjekta kreacije. Govori jedino o fantazmama kojima se ljudi zabavljaju da bi odvukli druge od istine. Umetnik kao stvaralac samo je imitator koji proizvodi poput ogledala, navodi Platon u Sofistu. Pesnici i slikari ispaštaju kod Platona kao puki imitatori materijalnog sveta. Ali funkcija oponašanja kao osnovna funkcija umetnosti se mora svesti na ono što je manje bitno u samoj umetnosti. Oponašanje, što bi rečeno modernim jezikom postestetske umetnosti mogli tumačiti i pojmom reprodukcije kao umnožavanja ili kopiranja (nečega), nije nešto što može da nam pruži predstavu o istinskom smislu i značaju umetnosti. Tehniku reprodukovanja možemo razumeti kao način, ono kako je nešto stvoreno, ali koja je kao tehnika prilikom odgonetanja osnovne funkcije i porekla suštine umetnosti potpuno sporedna stvar. Mi možemo, na primer, uzeti jedan određeni kalup kojim ćemo predstaviti na taj način neki objekt i napraviti hiljadu istih figura. U tom slučaju prisutan je jedan mehanizam proizvodnje. Ako tako posmatramo stvari i tumačimo umetnosti Platonovim smislom pojma mimesis, onda umetnosti ne razlikujemo od fabričke proizvodnje u kojoj se istinski i ne pitamo za kategoriju lepote i istine. Da li zaista umetnost kao oponašanje sveta ne može da vidi istinu stvarnosti, kako je mislio Platon? Zar bismo isto tako mogli reći da je i celokupna ljudska spoznaja samo oponašanje istine da bi se ona spoznala, jedno varanje u laži da bi iz toga proizašla istina sama? Oni koji smatraju da je istina već data i otkrivena, pomiriće se sa modelom mimesisa i u spoznaji i u umetnosti. Na taj način, stavlja se u drugi plan stvaralačka moć koja je prisutna i u mišljenju i umetničkom stvaranju. I misaono stvaranje mišljenja i umetničko stvaranje dela u mimezisu mogu pronaći samo jednu vrstu tehnike za izvođenje svoje ideje. Mimezis - shvaćena na Platonov način - ukida slobodu istraživanja, čuđenja ili radoznalost koja i mislioca i umetnika i pesnika zavodi u dubinu i suočavanje sa realitetom, a isto tako i prilikom otkrivanja novih rešenja, teorija, mogućnosti novih oblika stvaralaštva. Čak i ono što izaziva pravi estetski doživljaj kod gledaoca ili zanos kod umetnika ne može biti rezultat mimetičkog karaktera. Jer duša nije mehanizam koji bi prosto samo primao utiske, niti je umetnost samo pasivna sposobnost primanja utisaka. To bi po Ničeu bila samo ženska estetika ona koja prima, primajuća, u kojoj ne postoji istinski stvaralac. Ali to što neko delo nastaje na osnovu samo prostog oponašanja, mogli bismo reći time - ono i nije umetničko delo. Tu je Platon grešio u svojoj oceni. Oponaša se samo ono što je već dato. Ideja koja je osnovni pokretač nije data - ona mora biti stvorena najpre u najprozirnijim sferama duha ili uobrazilje da bi se potom ispoljila u nekom konkretnom delu. To ukazuje da umetnik ne može jasno izraziti ideju nekog drugog čoveka, već samo svoju vlastitu. Oponašanje je stvar proizvođenja i reprodukovanja u kome od duhovne vrednosti nastaje upotrebna vrednost nekog dela. Ili je pritom stvoreno samo nešto zarad nečega drugog (tj. zarad određene upotrebne svrhe) a ne radi samog sebe i potvrde samog čina stvaranja. Ono što nastaje iz naredbe da se nešto stvori samo je drugo ime za industriju i njeno mehaničko reprodukovanje mnoštva. U shemi kao takvoj, po kojoj se nešto reprodukuje, morala je prethodno da postoji prvobitna ideja, a time i umetnička ideja, pa je njen osnov u stvaralačkoj intenciji, a ne upotrebnoj, spoljašnjoj. Platon je pobrkao proizvodnju i umetnost. Umetnost je pre svega stvaralački, kreativni čin. Ona je stvaranje i transformacija koja se pre materijalizacije morala odigrati u sferi uobrazilje i duha. Pa iako je Tesla bio fizičar, on je prethodno morao biti veliki umetnik koji je najpre imao vizije o mehanizmu generatora i transformatora, a tek potom ih je preobratio u stvarno, konkretno delo. Suprotno ocenjivanje teorije mimesisa i same funkcije i značaja umetnosti pronalazimo u Aristotelovoj Poetici. Mimesis je tu shvaćen u potuno drugačijem smislu, čime i umetnost dobija drugačiji smisao. Kod Aristotela umetnost ne oponaša neposredno spoljašnju stvarnost, već same ideje. Oponašanje ima sličnosti i sa Aristotelovom teorijom istine kao adaequatio predmeta i mišljenja. Stoga bi se moglo posmatrati kako je i u umetnosti, kad je reč o njenom tumačenju kao mimezisu, zapravo reč o postizanju adekvatnosti samog predmeta sa oponašanim predmetom. Na taj način u umetnosti je na delu istina samog predmeta, tj. suština umetnosti je u delo postavljanje istine kako kaže i Hajdeger u svom eseju O izvoru umetničkog dela, ako umetnost prema Aristotelu shvatimo kao vid oponašanja istinske, a ne prividne stvarnosti. Oponašanje kod Aristotela može imati smisao za umetnost, pre svega jer umetnost nema kao kod Platona trećerazrednu ulogu. Za Aristotela umetnost oponaša tako što koristi paradigme, uzore, tipove radnji koje sprovodi kroz delo, pa umetnost odatle nije beznačajna sfera duha. Aristotelov smisao oponašanja najbolje odgovara današnjem izrazu prikazivanje, gde oponašanje ne predstavlja automatsko prenošenje spoljašnjih elemenata u umetničko delo, već izražava idealno u pojedinačnom, ali tako da se opšte otkriva kao imanentno konkretno. Na taj način, stvoreno delo se ne može imenovati kao što čini Platon, naime, kao senka ili kopija realiteta. Za Aristotela, pak, onaj ko istinski oponaša paradigmu, ko ume da izrazi idealno, jeste istinski stvaralac koji na taj način uspeva da uzdigne materijalni realitet na duhovni rang. Podražavanje nije proizvoljno. U podražavanju mora postojati red, simetrija i raspoređivanje delova prema jedinstvenom cilju. Tragedija kao takva predstavlja maksimum tog estetskog reda. Na primer, tragedija je po svom pojmu isto tako mimesis (podražavanje), ali mimesis života i ljudskog delanja, a sam izraz podražavanje se adekvatnije odnosi na čin kojim umetnik svojim umetničkim stvaralaštvom preobražava konkretni lik prikazujući u delu paradigmu koja prevazilazi stvarnost. Upravo zbog te njene mimetičke funkcije Aristotel je visoko cenio umetnost. Postoje tri različite vrste oponašanja, među kojima je oponašanje različitim sredstvima, na različite načine i različitih predmeta. Celokupno stvaralaštvo se po Aristotelu može obuhvatiti pojmom mimesis. Niče pak snažno istupa i protiv Platonovog nipodaštavanja umetnosti, s jedne strane, a i protiv Aristotelovog shvatanja tragedije kao mimesisa radnje. Ničeova suprotnost spram Aristotela dolazi naročito do izražaja u shvatanju smisla i funkcije tragedije. Tragedija je za Aristotela u svojoj suštini mimesis radnje tj. tragedija je podražavanje (mimēsis) valjane, plemenite radnje, sa određenom dužinom i prijatnim govorom (koji ima ritam, melodiju i muziku) za svaki pojedinačan deo, i radije se oslanja na delanje, a ne na pripovedanje tj. priču. Putem izazivanja sažaljenja (eleos) i straha (phobos) vrši pročišćavanje takvih emocija i oplemenjuje dušu gledaoca. Njen finalni uzrok jeste čišćenje duše ili olakšavanje bola. 10

11 THEME no.5 Po Ničeu, prvobitna tragedija je bila samo hor. Konkretnije rečeno, izvor tragedije je hor i njegova ditirambska muzika, a ne radnja ili drama. Tragički hor kao hor satira bio je umetnička zamena za dioniski obred, a muzika hora u vidu ditiramba je protoforma tragedije. Tragedija se shvata kao ditirambski ples hora, kao zajednica nesvesnih glumaca u kojoj nema još ni raspleta ni zapleta, ni pozornice. U tragediji ne postoji još ni scencko nastupanje, pa se ne može ni govoriti o mimesisu radnje, a isto tako niti o bilo kakvom oponašanju uopšte. Hor je u tragediji sâm medijum glasa izvornog primarnog bića, a ne instanca koja bi na indirektan način trebalo da prikazuje nešto. Stoga i tragedija može biti izraz samo neposrednog učešća u muzici i plesu kroz koji učesnici neposredno u stanju zanosa gledaju i stvaraju viziju Dionisa. Tu ne može biti reči o prikazivanju kao oponašanju spoljašnjosti, jer u prvobitnoj tragediji ne postoji niti publika niti pozornica na kojoj bi Dionis bio prikazan. Tragedija je kod Ničea čak put ka otkrivanju istine o jedinstvu postojećeg i tragičkoj biti svega što jeste, da sve što je nastalo nestaje i ponovo nastaje. Saznanje tragičke istine je čak razlog ljudske radosti usled otkrića da je život uprkos prolaznosti i konačnosti u suštini večan. Odgonetanje suštine i funkcije umetnosti kod Ničea je neodvojivo od pojma stvaranja i novog definisanja pojma umetnik. Pojam stvaranja, a ne mimezisa, jeste ono na čemu je insistirao Niče u svom novom viđenju umetnosti i muške estetike u Volji za moć. To je pojam koji se odnosi ne samo na umetnost, već ontološki pojam prema kome čitav kosmos svojim postojanjem na način stvaranja i razaranja nosi umetničku crtu. Smisao pojma stvaranja najbolje možemo razumeti kroz umetnikovo postojanje (das Künstlersein) kako kaže Hajdeger prilikom razmatranja suštine umetnosti kod Ničea. Bitak umetnika jeste najprovidniji, jer umetnik najneposrednije rasvetljava bitak, što ne znači da je umetnost daleko od istine bitka, kako misli Platon. Niče, ipak, nigde ne kaže izričito kako umetnik prisustvuje blizini bitka, ali se ipak ova prisutnost i blizina bitku može odgonetnuti na osnovu specifične delatnosti umetnika stvaranja ili tzv. proizvođenja. Ta specifična delatnost na kraju krajeva i čini ono što Hajdeger naziva das Künstlersein. Delatnost umetnika se sastoji u njegovoj moći proizvođenja (die Hervorbringung) i to je istinsko bivstvovanje umetnika. Stoga Hajdeger i govori: Bitak umetnika je moći - proizvoditi. Ali proizvođenje znači: nešto, što još nije, postaviti u bitak. U proizvođenju mi gotovo prebivamo kod postajanja bića i tu možemo nepomućeno da sagledavamo njegovu suštinu. 1 Prilikom tumačenja delatnosti umetnika Hajdeger radije koristi izraz proizvoditi hervorbringen, umesto uobičajenog pojma stvarati schaffen i on se odnosi na istinsku delatnost umetnika. Hajdegerovo opredeljenje za ovaj pojam u umetničkom delovanju možemo shvatiti samo iz 1 Martin Heidegger, Nietzsche I, Neske,Verlag Günther Neske Pfullingen, 1961, s. 82. vizure značenja tog pojma kakav je prisutan u Hajdegerovoj filozofiji. Svakako da pritom moramo imati širinu značenja tog pojma, koja polazi od grčkog korena te reči. Toj delatnosti proiz-vođenja odgovara znanje techne iskušano na grčki način, a nikad samo smisao prostog pravljenja ili zgotovljavanja nečega. Umetnik prilikom proizvođenja dela prisustvuje samom postajanju, nastajanju ili kako bi Hajdeger rekao proiz-vođenju bića, tj. ulaženju bića u svoj vlastiti bitak (pro-izvođenje koje pušta da se biće pojavi i bude prisutno dobijajući svoj izgled), a to pro-iz-vođenje otkriva ono što se misli grčkim pojmom φύσις-a (ono što sebe pro-iz-vodi nastajući iz samog sebe i jeste suštastvo stvari). Jedino kroz stvaranje umetnik stvari čini lepšim i poželjnijim za nas. Umetnik nas uči takvoj lekciji i to nam Niče otkriva u Veseloj nauci, aforizmu 299. pod naslovom Što moramo naučiti od umetnika : Udaljiti se od stvari, dok se mnogo od njih ne vidi i mnogo još pogledati da bi se j o š m o g l e v i d e t i - ili stvari viđati kao iz ugla i kao u nekom isečku (...) ili ih posmatrati kroz obojeno staklo ili u svetlosti večernjeg rumenila ili im dati neku površinu i kožu što nema punu providnost: sve to treba da naučimo od umetnika i da budemo mudriji od njih. Jer kod njih obično prestaje ta njihova fina snaga, tamo gde prestaje umetnost, a počinje život; ali mi želimo da budemo pesnici života, i najpre u najmanjem i najsvakidašnjijem. 2 Kada razmatramo u čitavom sistemu nauka gde je Niče svrstao umetnost, videćemo da ona čak prethodi filozofiji, naime, ona je organon filozofije. Njeno osnovno područje je područje privida, ali Niče imenuje privid na potpuno obrnut način nego Platon. Ničeov pojam privida kao istinskog sveta suprotstavljen je Platonovom viđenju pojma privida kao neistinitog sveta, laži. Osnovnu Platonovu zabludu Niče otkriva u zasnivanju Platonove filozofije na uverenju da je svet postajanja (koji je kod Ničea određen kao volja za moć i jedina istinska realnost) samo prividnog karaktera. Čulni svet ili svet privida koji Platon odbacuje kao nedostojan za istinsko ljudsko saznanje dobija u Ničeovom mišljenju o umetnosti status istinskog sveta. Time Niče zahteva da se čulnosti dodeli metafizički status koji joj je bio oduzet počev od Platonove filozofije. Platon je čak odstranjivanjem čulnog sveta odstranio jezgro grčke kulture i tragedije, misli Niče. Niče negira i naučni pogled na svet koji se kreće u pojmovnom mišljenju, kritikujući da nauka može otkriti neki svet koji bi postojao iza privida. Umetnost, pak, neće da laže. Ona zna da su te njene kreacije lažne, umetnost pretresa, dakle, privid kao privid, dakle upravo neće da obmanjuje, istinita je. 3 Iako umetnost za Ničea ima značenje privida, privid nema negativnu konotaciju. Umetnost stvara privid koji je drugačiji od logičkog privida i pritom nikada ne zaboravlja na vlastiti privid koji stvara. To dolazi otuda što za Ničea 2 Fridrih Niče, Vesela nauka, Beograd, Grafos, 1989, str Fridrih Niče, Knjiga o filozofu, Beograd, Dereta, 2005, str. 84. ne postoji stvarnost koja bi morala postojati iza privida. Jednostavnije rečeno, taj čulno-pojavni svet za Ničea nije svet koji samo prividno postoji i razlikuje se od te stvarnosti, već je to jednostavno svet kakav se prikazuje bilo kom biću koje u njemu mora da opstane. 4 Umetnik stvara privid drugačiji od logičkog privida i tim prividom uspeva da opravda i afimiše život. Umetnost izmišlja laži koje uzdižu život na viši stepen afirmacije postojanja. I stoga Delez tvrdi da umetnički privid, tj. privid umetnika ne znači više negaciju stvarnog u ovom svetu, već tu selekciju, tu ispravku, udvajanje i afirmaciju. 5 Umetnost je istina pojavnog (prividnog) sveta, tj. sveta koji se neprekidno vraća i pokazuje u večnoj igri razaranja i stvaranja. Ta karakteristika stvaranja i razaranja prisutna je u celokupnom kosmosu, pa stoga Ničeova filozofija čitavu stvarnost gleda kroz perspektivu umetnosti. Umetnost je osnova sveg postojećeg što nastaje, biva, kreće se, nestaje i ponovo nastaje. Umetničko stvaranje je Niče razumeo u analogiji sa iskonskim stvaranjem prirode koja stvara novi život, te je pojam stvaranja ključni pojam za odgonetanje porekla umetničkog akta, a ne pojam mimesisa kao kod Platona ili Aristotela. Dok za Platona umetnost malo da ima značaja za čoveka, osim određenog smisla za vaspitanje, o čemu Platon govori u Državi i to misleći samo na određenu vrstu poezije, po Ničeu jedino umetnost, za razliku od svih ostalih disciplina duha (filozofije, morala, religije, nauke) približava životu kakav jeste, a umetnici su čak pronalazači novih mogućnosti života. Pomoću umetnosti, prema Ničeu, čovek postaje preobrazitelj života i prevladava uskoću i ograničenost jedne date i gotove istine u kojoj se život samo održava. Umetnost uspeva da prevlada umrtvljene perspektive života u kojima život stagnira i biva negiran. Za razliku od Platonove mimetičke funkcije umetnosti, pa i Aristotelovog teleološkog shvatanja umetnosti, svrha umetnosti kod Ničea ne može biti u nekom moralnom podučavanju ili vaspitavanju. Niče odriče bilo kakvo moralno usmerenje umetnosti, jer umetnost je tu pre svega da afirmiše život u najvišem stepenu, preobrazi stvari i poetizira ih kroz predstave sa kojima se može živeti. Umetnost je u funkciji života, stvaranju novoga, rušenju starih vrednosti, pa na taj način nikada samo oponašanje statične ili natčulne stvarnosti. Umetnost neprekidno otvara pogled u samo bivanje kao zbivanje i postajanje koje se neprekidno kreće bez utvrđenog pravca i svrhe. Valentina Čizmar 4 Aleksander Nehamas, Neistina kao uslov života, Gradac, Čačak, br , 2004, str Žil Delez, Niče i filozofija, Beograd, ΠΛΑΤΩ, 1999, str ART: Davor Gromilović 11

12 no.5 Ljudi se ne stide Ko voli nek izvoli,nozdrve su pune, smeša se meša, ima keša, laki poslovi, predaj pare, dodaj, hodaj, časti sebe, pa preprodaj, zavali to budali, nek se širi i hvali, snifa sve i svašta, a još je mali, ma kakva, brate, škola, nešto drugo mu u glavi, preko dana distribucija, a uveče se radi, ni trulo poštovanje nećeš steći, ti tripuješ da plivaš, ali daviš se u reci, nije to za svakoga, znam neke što su pali, izašli na slobodu, pa opet bili glavni, neki glume pozitivce time što hapse krivce, čim im se ukaže prilika, prelaze u negativce, panduri kompleksaši cepaju mi srce, kad glume autoritet na seljačinu im lice. Ne krivite nas, krivite jebenu realnost, i murija krade pa nam remeti ispravnost, ne pljujem državu, pljujem pokvarene ljude, što se čude, što se čude kada pametni polude, i ne trujem klince, pišem stihove mudre, već sada neka znaju šta ulice sve nude, i ne trujem klince, pišem stihove mudre... GHETTO POETRY STADO BEZ PASTIRA Koraci u tami, siluete nose svetlost nose znanje, nose talenat da menjaju svet znam, u stvari, malo nas je, bitni konci nisu naši zato svaka zlobna šuša pokušava da nas plaši. Napravili svoje pleme, svoje stado bez pastira pa vi ste nas učili da svako svoj put bira povezani nevidljivim nitima k o okovima vezani za braću, sestre, svako nešto svoje ima. Hip-hop je kultura, a ne šabanizam nikako pucanje u vis i mačoizam svaki izam neprijatelj, svaki seljak oči bode svaki bi da kroči u dva metra moje slobode. Stoga čuvam atom sreće ko poslednju kap vode jer ova igra zajebana više je od razonode pali buksnu, sedi malo i razmisli šta ćeš dalje samo napred, još smo mladi, podršku u etar šaljem! Gledam sve te parazite kako se u ritmu gube prazne glave, sitne duše, hemija im grize zube ne mogu biti deo priče lažnog bunta sa reklame dj ovaj, dj onaj u pakao svi vas mame. Dečko ti je bolja riba no što ćeš ti ikad biti od sve te opake loše vibre vešto ću se uvek kriti fašizam lepote vlada, gojazni su nepoželjni kupi spravu protiv sala i raduj se ko budala. Iz fotelje kupi sreću, razum daj nam na tanjiru koji će ti kurac pamet mozak ti je ravan siru emotivni ti vampiru usamljen u svojem stanu pod zamračenim prozorima nema te po danu. Podočnjaci kao kese u smeće što ih Rajah baca a mogao si biti neko, mogao si biti faca deca te zaboravila, komšija ti jebe ženu, dnevnicu na brlju trošiš a bockao bi venu. Jedna misao Sedim u toploj sobi, želim da nešto stvorim, celu noć se sa ovim semplovima borim, napravljen je bit i na njega nešto zborim, bežim od plamena ritma da ne izgorim. Nekad je trip kao da vetrenjaču lovimo, da l neko ovo sluša, il se uzalud trudimo. Da li ćemo sutra srećni da se budimo, ili nastavljamo ratove koje uzalud vodimo. Ali sve je lakše uz drugare naše, sa njima tugujemo, slavimo i praznimo flaše. To je ono - kako se beše zvaše? A da, to je ljubav koju svi oni daše. Vrti se film, tražim pravu sliku, gubim se u redovima, žudim ka novom stihu, nekad je taj osećaj kao da gubim bitku, ali iznenada konjica je na vidiku. Misli se prevrću, traže prava lica, ništa nije konačno, dok nije urađena skica. Sve je u redu dok na nebu je bar jedna ptica, doć e vreme za brigu kad đavo dobije krilca. Ovih godinu dana nije prošlo za džabe, ima mnogo ideja, samo treba da se rade. Sada je na nama da se uradi to sranje, mislim da je došlo vreme krajnje. Mi ćemo da živimo kako umemo i znamo i na kraju će ostati jedna misao samo. Tako to kod nas ide, ljudi se ne stide, svi to dobro vide, mnogi postali su gnjide. Tako to u našem gradu ide, ljudi se ne stide, mnogi su se sjebali, ali to će tek da vide. Dajte ljudima cigara, živci su gladni, dajte antidepresive da bi živci bili hladni, dajte sve vrste droga, ne pitajte za koga, pametni prvi prsnu, verujete li u boga? Gladni i žedni, da li živeti vredi, naoblačene psihe dani odavnu nisu vedri. Neki postali su pizde pa u mikrofon cmizdre, poznate su svima krize, mene savest ne grize; odvrnite do daske, priđite bliže, vuferi neka gruvaju dok stihovi klize. Jer tako to kod nas ide, ljudi se ne stide, legalno se živi teže, da li ima ravnoteže, želudac steže, ljudi počinju da reže, moje misli lutaju i beže, trudim se da ih skupim ali ide mi sve teže. Tako to kod nas ide, ljudi se ne stide, svi to dobro vide, mnogi postali su gnjide. Tako to u našem gradu ide, ljudi se ne stide, mnogi su se sjebali, ali to će tek da vide. Brojim uspehe, padove više ne brojim, žestoki su udarci, ja se znojim, ali stojim, naravno da se bojim, svojim suzama se bojim, kada bes unutar raste, tada amibicije krojim, neću nikoga da molim, samo proverene volim, ne napadam prvi, kada me lome, i ja lomim, definicija za znanje je sve manje, pokvarena stoko, ajde svi marš na klanje!!! Retardirani ljudi nisu samo invalidi, svi se grebu za pare, više niko se ne stidi, više ne postoji obraz, nego dokaz i otkaz, lažni svedoci, faktori i činioci, nekada smo bili slobodni, a sada smo u klopci, pobeda pohlepe, aplauz, gledaoci... Tako to kod nas ide, ljudi se ne stide, svi to dobro vide, mnogi postali su gnjide. Tako to u našem gradu ide, ljudi se ne stide, mnogi su se sjebali, ali to će tek da vide. 12 Born Mi smo ovde gde i uvek, mašemo sa površine dođi, priđi, ima mesta da se loša vibra skine kakav si u svojoj glavi, takav će ti život biti ljudska bića mogu svašta jer elijeni smo u biti. Stado tu je, i dalje hasa znanje kao slatko voće večito neuklopljivi jer možemo bez vođe sve dobro-loše dođe-prođe ali krv je uvek ista ne proliti je za budale, to se zove svest čista. Do kraja Ne znam odakle sad da počnem, jer hoću toliko toga da kažem, a neću da izmišljam niti da lažem, svako ima šta da kaže i sve su te priče manje-više iste, glave više nikome nisu čiste, svi nekud vise, pa više ne znaju šta da rade i svi nekud žure i greše, pa se iz govana vade, pa i ja kao svi oni negde zastajem, pa onda krenem i nekud u sivilo skrenem jer sam povukao pogrešan potez u igri zvanoj život; i baš mi je krivo što sam nekad takav skot, jer moj život je kao šahovsko polje, crno-belo i tako do kraja, nadam se da imam još volje, da promenim sve na bolje; ne gledam sudbinu uz pomoć karata ili šolje. Svoju sudbinu usmeravam kako ja hoću, neki misle da je to lako, ali ne obaziru se na samoću, nemam nikog ispred sebe, niti me neko iza gura, imam svoje odavno napravljene smernice da kroz ovo furam; obrati pažnju da je ovo moja nomenklatura, pažljivo sačinjena i očuvana receptura, i neka svako zapamti i neka zna da je hip-hop bio i da jeste kultura. Mors Rajahman Jedna misao - okupirala mi mozak, šta je to, brate moj, reci sada, da l je to ta misao, što okupira i tebe, suoči se sa njom, pazi da te ne zajebe. Jebote, zamišljen sam totalno, u mozgu sve je smotano, al spontano, slike prolaze kroz glavu, sedim sam u stanu, u jednom danu, život se menja, od tuge do veselja, ludiš kad ti neko kenja - ne vredi; za teže stvari se čuvaj, sranja batali. Nije isto sad i kad sam, brate, ja bio mali, druge stvari me brinu, na druge stvari se palim. Nije da se žalim, brate, dobro je i sada; sa njima hodam ovim ulicama grada, mada - neki jesu, neki nisu, uglavnom tu su - ortaci, ko malo vode u šaci držim ih, neću da ih ispustim, slučaju da prepustim, stvar. Mnogi me pitaju šta znači D ZOO, jedan osvrt oko sebe i odgovor je tu, ko životinje u vrtu, ljudi su u kavezu, džaba žude za slobodom, kad odavde su. Ovde neko je ko kralj, ovde neko ko pas, optimista do kraja, brate, jedini je spas. Nemam ništa protiv vas koji pratite paradu, samo pratite, gušite se u tom smradu i shvatite, odlučio sam, koristim svoj život, jer bez takve odluke sam zauvek ja na istom. Mentalnom čistkom teram zlo oko sebe, to je misao što okupiraće i tebe. D ZOO /

13 POETRY MISLI VS. DELA KAPUT no.5 Hallgatas Elfogyott az ősz. Megkopaszodtak a kertben a fák. Sárgás-barnás avar alá húzódott a fázó talaj. A konyhaablakból nézem a csupasz kertet. A szobából elpárolog a zene; belém ivódtak a hangok. Ahogyan a kertet a fagy, körbevesz a bútorok hallgatása. Halogatas Elfogyott az ősz. Megkopaszodtak a kertben a fák. U mislima leži milion reči, Njihova moć sopstvenu čeljust hrani, I talog skuplja u svakom atomu nade, Jer u kofer života svačiji san stane. Nepokolebljivo luta i ka svojoj luci snova plovi, Da od ničega nešto stvori. U delima ogleda se duša sna, Neke čežnje davne, iluzije kap, I tumaranjima mojim dođe kraj, Kad do mene svrati cilj novi, Što pred sobom razara i tlo gubi... Ljiljana Firicaski na preko ispod kreveta leži kaput a sad sedi na stolici uz moju očevu jaknu to jest na njoj to jest kao u zagrljaju nalik zagrljaju tamo je pa ovamo cilj nije naći mesto kaputu jeste cilj da on opet živi jer on je grlio a sad neće dakle sada ja ću ga oživeti hokus pokus biće moja velika ljubav mala fotografija mi na večeri pa u parku gde ja veslam a kaput se smeje drži suncobran pa ga sklopi i prišunja mi se s leđa i stavi mi ruke na oči i pita ko je tu gde se inače šetamo pored reke i stavimo ruke u džepove i zviždućemo pa u bioskop zagrljeni usput mi ukrade kapu i beži jurke i tu se smejemo do besvesti a u noć kaput me zagrli i osloni glavu o moje rame tako mi spavamo Uroš Pajić *** ako te ljudi napuste čineći ono što moraju, pustivši ih njima samima, oproštaj će biti samo to Siniša Orešćanin Beznje Vece Zatočen u sobi, ništa ne radim. Jastuk optočen mislima, Zatečen u kreativnoj blokadi. Kapitulacija oštrice sablje, Ustajalost očiju, braće, Užas noći, krađa želje i nametnuto veselje. Uprošćeni sati oslobođeni smisla i damari srca: Voli je! (vreme je da ostatak prolijem i pobegnem u perje...) Nem így a fagyra kész talaj: sárgás-barnás avarba takarózott. Bevittük a biciklitárolóba a kerti asztalt, tavaszig nem ücsörgünk a meggyfák alatt. Egyre vastagabb rétegekbe burkolózom én is: befordulok a lecsupaszodás elől. Fölhangosítom a szobában a zenét: míg fel nem bomlik, jól szigetel a sárgás-barnás hangavar. Sudar Orcsik Roland Stojimo na istom mestu, Ali pod drugim nebom. Potpuno pripijeni jedno uz drugo, A udaljeni kilometrima Razmenjujemo tuđe poljupce Nekim drugim usnama. Znajući da to nismo mi Opraštamo se zelenim osmehom I pratimo suprotne vetrove Dok se ponovo ne sudare. Aleksandra Gabrić PHOTO: Ervin Krebs Sloboda Poklanjam ti nešto što nemamo, Mi smo rođeni kasnije, mrtvorođeni. Naši roditelji nisu svršili čin, povukli su se na vreme. Nisu ni primetili kako prvoborci postaju izdajnici, žrtve vlastitih namera, pod oštricama vlastitih bodeža, nasamareni. Lešinari u crnim frakovima, čija je pomoć željno iščekivana doleteli su baš na vreme da okrvave kljunove na raskomadanim telesima onih čije su muke posmatrali sa visoke stene i sada crtaju po njoj crvene, ispucale krugove. Trebalo mi je mnogo vremena da urliknem. Sad ne mogu da zaćutim, a sve žice su već odavno popucale. Dolaziš i čitaš mi sa izbledelih, kapilarima ili hijeroglifima iscrtanih očiju, odgonetaš zablude jednu po jednu, bez greške, preokrećeš ih, izvrćeš, diviš im se i ljubiš moje natekle zglobove, pritisnute okovima ne plašeći se robota i stražara, ipak, nemoćna si da me odavde izbaviš jer i sama ne umeš da izađeš odavde... Darko Kozlovački Neszezo csond* Akárha ráérős, lassú zümmögést töltené ki a gyerekkor finoman illatozó szobám mákonyosan adagolt hang, szivárog a gép rácsozata mögül s elül a sarkok szegletében majd elül bársonyos hullámként a lencsén át pásztázó fénycsóva lilában vergődő napszín-nyaláb, amit cérnavékony kattanás szakít meg, tollvonásnyi csönd neszez ahogy fordul a tekercs, és a szélek szabdalta határon feslik a vászon, lazul a feszült csönd olajszag is terjeng talán, de lehet, hogy csupán a képzelet rakja helyre a képek pergő albumát mivel az olajszag csak ál-nüánsz, oda nem illő emlékkép, és újra kattanás, majd új képek régi emlékek kifakult melegbarna tónusban nagyapa áll a cséplőgép mellett kifent bajusszal, a semmibe révedő tekintettel, akár ha a lipótvárosi zöldbe derengő folyosóját nézné, biccent, nem az otthona, ez idegen, otthon az, amit behunyt szemmel félálomban is felismer az alvégen ismerős a rög roppanása, az árnyak sejtelmes színe, a víz hűs lehelete a konyha illata, ahol télen rétes tészta nyújtózik, a tisztára sikált asztalon a görhe mézédes sárgasága ráébreszt, hogy jó helyen jársz, az utak mindig hazavezetnek a gyerekkorod hangulatába, mintha, ráérős lassú zümmögés venné át a hatalmat mákonyos hang, mely a fényképezőgép rácsozata mögül szivárogna bársonyos hullámokban. * Köszönet Csúszó Attilának az ihletért. Kiss Ordas Trombitás Orsolya Eros noći, izvor želje i nametnuto veselje; Eros noći zvezde seje uz infantilno veselje. Danijel Čavić Paradoksalije Grije udaljena toplina posredovana vremenom. Hrane zrake prozirne s nevidljivih zvijezda. Krijepe željene sreće nedosegnutih gnijezda. Brane smiraje krhke uspomene drhtaja. Hlade usto i vrućice zagubljenih sjećanja. Tomislav Žigmanov 13

14 no.5 PROSE Na prvom spratu, ćelavi sused je, serući, na podu primetio neidentifikovanog crva. Podigao je nogavice i posmatrao ga nekoliko minuta iz tog položaja. Potom je ustao, uzeo punu šaku toalet papira i pokušao da ga pokupi sa vlažnih pločica. Prvi put se crv izmigoljio. Nova šaka papira. Drugi put nije. Crn, čekinje, pijavke. Ćelavi sused je povukao vodu. Crni crv bio je usisan. Z se, pak, ležeći u belini svoje posteljine, ponovo sladio mislima o njoj. Nadarene žene imaju manju tendenciju ka stvaranju genijalnog dela nego nadareni muškarci, pre svega zbog urođene im nestalnosti. One nemaju istrajnost ratnika, da u samoći strpljivo pletu mrežu, da izgrade kostur, mišiće i kožu. Manja potreba za stvaranjem, a ne manja sposobnost. Koren njihove nestalnosti je u tome što one zaista osećaju miris, ukus, dodir i zvuk. One su tu da upijaju život kroz sve pore; a život, na sreću, dekoncentriše. Verovatno je divno biti dekoncentrisan. Pokušaću sad da se dekoncentrišem - Genijalna žena za razliku od genijalnog muškarca ima harmoniju koncentričnog kruga, dok on ima oštricu dekoncentrisanog kruga - trougla. Koncentričan krug ukotvljen krstićem oko osovine života i dekoncentrisani krug koji trouglastom strelom ratnika seče osovinu, čine savršenu celinu. Kao što smo činili ona i ja. To je zaista bila čudna i inspirativna energija koja je mogla da se sažme u jednu reč, a ujedno rasprši u rojeve reči. U čitav jedan jezik; za koji je bilo potrebno dva Z jezika... Njene zenice bile su moje zlato, moja zlatna zastrašujuća zastava. A njene oči - zanosna i zagonetna trobojka... Harmonija njima nastanjene savršene sfere. Zelena Tačka u Crvenoj Mrlji. Šume pune života i kontemplativna Zemljina utroba. Mirno popodne jednog boga. Dosta!, viknu Z pridigavši se i oštricom pogleda preseče džepnu reprodukciju Device Marije i malog Isusa, koji su imali običaj da ga tužno posmatraju sa police, razdvojivši ih time i učinivši još tužnijim. Bog i Vlast, promrmlja Z nezadovoljno i ponovo utonu u krevet. Utonu Z ponovo i u blasfemične misli. Ultra kompasi, dva policajca, vrše navigaciju u noćnoj patroli. Probijaju se kroz ništa i voze. Korpsi na putu i krvni delikti budućnosti? Ne vide ih, ne naslućuju ih. Policija drogirana plavom bojom. Smirena. Glupa. Ponosna. Blurovano nebo umesto mozga. Pokušaj trke trombocita u tintari. Stani trombocite, crveno je jbt. Vojska? Ne. Nebeska vojska; da, ali vrlo visoko. Na primer, na prvom spratu je nepodnošljiva. Tabana bez prestanka; ne može čovek od nje da spava. Političari: Hrpa izabranih hrušteva, gundelja i gadnih pacova. Glože se, trula kravlja glava, kampanja, politički marketing... Umiljato mače. Rezultati. Ohola mačka u džaku liže potpise i izborne listiće. Najdosadnije prostorije u našem Domu. Nisu čak ni sa severne strane, istočne, zapadne ili južne... Pravac pružanja ka središtu Zemlje. Pravac prestonica! Igrali se konji vani, ispred Skupštine; igraju se, bogami, i unutra. U Vatikanu sličan prepreden ples igraju kardinali. Điha! Na prvom spratu čuje se zvuk sapunjanja susedove ćelave glave... Grinje i mrtve ćelije spiralno se slivaju u slivnik, pevajući svoju samrtnu pesmu dok tonu u pravcu kazaljke na satu. Krv... Ljubile... Rasle... Volele... Crkle. U Australiji bi bilo obrnuto. Crkle... Volele... Rasle... Ljubile... Krv... Novorođena grinja proučavala bi svoju rilicu i nožice, majka grinja doživela bi deja vu po prvi put. Komšija i dalje sapuna ćelavu glavu. Danijel Čavić Üzenet a pad ala Hosszú időt töltöttem el lépteikben a talpukra ragadva. Többször körbevágtak ollóval, hogy beférjek a lábuk alá. Én jobban szerettem nedves közegben apró darabkákból összeállni. Ezért is a kedvenc évszakom az ősz. Az a leginkább cseppfolyós. S éppen egy ilyen napon történt az is, hogy akkora egésszé váltam, hogy hasznosnak találtak és pénzbe kerültem és érdeklődtek felőlem és végigtapogattak meg szaglásztak és egymásra mosolyogtak és nyálbuborék volt a szájuk szélén. Boldog vagyok, talán szerelmes is! Végre törődnek velem, azt szeretik bennem, aki igazán én vagyok - mondtam ki hangosan gondolataim. Már éppen megtanultam tapsolni, hogy hivatalossá tegyem örömöm, amikor egyszerre minden megváltozott. Kiderült, hogy nem is engem szeretnek, hanem magukat és amíg én vígan tapsoltam, egyikük szája szélén nyálbuborék lett és mosolygott és végigtapogatott meg szagolgatott és érdeklődött irántam és pénzt adott értem. Beragasztott a cipőjébe. Hosszú időt töltöttem lépteiben. Kiszögelt testem egyetlen vágya az volt, hogy újra élvezhesse a rég elfeledett nedvességet, de mostanra az is méregként száradt belém. Minden megváltozott, csak az ősz nem. Kilyukadt a cipőm orra. Mindent hallottam a talpam alatt, de nagy levegőt vettem és a csöpögés felé fordítottam a fejem és tágra nyitottam a fülem. Bármennyire is fájt minden esőcsepp, mégis sokkal inkább sajátomnak éreztem ezt az érzést, mint mások hangját. Nagyon jól éreztem magam, újra hatott a nedv, még a ragasztó is fölengedett egy kicsit. Szenvedéseim jajjveszékelését bárgyú mosoly kísérte. Legszívesebben egy dalt írnék arról, amit most érzek. Talán Isten neve is szerepelt volna a dalban, ugyanis hinni kezdtem, de nem tudtam kiben. A kíntoronyként fölém emelkedő pad gátolja leginkább hitkeresésemet. Itt mindig elhalkult a csöpögés és kötni kezdett a ragasztó. A lét széleihez feszülve kíméletlenül nyilalt fülembe mások szenvedése. Én akartam szenvedni. Saját Istent és saját fájdalmat, ha másoknak is lehet A terv megvalósult, túlvalósult. A pad alatt akkora akarattal szerveztem meg szenvedésem, hogy én magam váltam azzá. Saját kínzó örömömmé. Itt ragadtam a pad alatt, mindenki lába alatt. Mindenki lába alá ragadva. Teremtő vágyaim Istent szültek belőlem, ki hozzám imádkozik gyűlölettel a talpamra ragadva. Ifj. Rácz József 14

15 Emberi sorsok nemnorbi PROSE zivot u ogledalu no.5 Már kora délután éreztem, mintha minden lélegzetvétellel egyre mélyebbre merülnék az emlékekben, és a kilégzések mintha mind egy kincsesládát emelnének a felszínre, melyeket hangszálaim rezgése azonnal a partra sodor. Az agyam százszázalékosan végzi feladatát, céltudatosan remegteti dúcait, mit sem törődve a véráramok savas hordalékával és e pokoli közeg visszaszorult szigeteinek omló szirtjeivel, amelyek bármikor áttörhetik az utolsó védőgátat, megfojtva gondolataimat. Félelmem hangosan kacag a fülem-be/-ből. Ijedtemben visszatartom a lélegzetem, ezzel minden erőmmel a lelkem mélye felé török és meglelem minden elveszettnek hitt vagyonom. Csupán kitörő örömöm első percei élvezetesek... Ez a kitörés nem csak örömöt zúdít hatalmas hullámaival a part felé, hanem elemi erővel önti el végső védvonalaimat a forróság. A fájdalom éles, de hirtelen feledem, hisz teljességében betölt mindent, ami eddig öntudatom szilárd formájának bizonyítéka volt. 6:08-kor ébredtem. Ébrenlétem első perceit bélszeleim és szájszagom értékelésével töltöttem, s miután 5 perc, azaz 300 másodperc alatt teljes undorral szaglásztam magam, úgy éreztem, nem érek semmit, hiába tisztulok kényszerűen a nemem paramétereit összevetve előállított vegyszerekkel, azonnal szörnyű viszketés lesz úrrá rajtam, mely pajkosan csalogatja éles körmeimet lábszáraimtól a lapockámig. Miközben e kicsinyes zavarócskát játszom, egy új érzés fogalmazódik meg bennem. Ráébredek, hogy mentális képességeimet a kezeim összehangolt le-fel mozgására fókuszálom, s e ráeszmélés a lényem legtisztább örömérzetét idézik elém. Boldogságom határtalan szárnyalása olyannyira bátor, izgalmas, hogy a legismeretlenebb tájakra kívánok repülni, megízlelni a mesebeli vidékek idegen varázsát. Elterülök az ágyon, hogy az érzés áramvonalasan száguldhasson. A gyönyör magasiskolájának kapui tárva-nyitva állnak előttem minden, ami eddig nem volt, minden, ami talán mind-mind én vagyok. Minden milyen gyönyörű! Vonaglásom s feszülő mosolyom hirtelen megfagy. Repülésem véget ér, szárnyaim a föld felé ereszkedve folyamatosan semmivé válnak, s első lépteim görcsös lábujjhegyen járásként síratják bódultságaimat, s inogva tapogatják a józanság nyálkás talaját. Undorodom az újonnan felfedezett szépségemtől, félek magamtól. Hirtelen hideg veríték ül ki rajtam, rájöttem mi is volt ez a szépség, amit eddig imádtam. Önmagam. Egoszexuális vagyok. Ifj. Rácz József Njeno veličanstvo je volelo da joj se doručak donese u krevet, na zlatnoj tacni. Jedno meko kuvano jaje, rumeni tost sa džemom od malina i čaj od nane sa pola kašičice šećera i par kapi sveže ceđenog limuna. Ako je ovaj raskoš nije probudio, ceo dan ne bi ustala iz kreveta. Često bih je gledao, sa doručkom u ruci, dok spava. Ležala je na desnom boku sa rukama ispod glave i osmehom na licu. Njen usnuli osmeh me umirivao i često bih gledajući je zaboravio na sve brige koje me stežu. Dobro jutro! Vreme je da ustanete, mabel. Nikada nisam voleo da je budim, da sam mogao, ostavio bih je da spava, a ja bih je gledao. Ona je polako ispružila svoju desnu ruku, ležeći, a ja sam je nežno poljubio u krunidbeni prsten. Uspravila se bez reči i prstom pokazala na zavese. Polako, bez da je uznemiravam, razmakao sam ih, pogledao kroz prozor i pripremio se za dan. Danas, dok ja budem jahala, Vi ćete mi zameniti posteljinu. Zagrizla je tost. Podrazumeva se, mabel. Rekao sam uz blagi naklon. I potrudi se, uzela je gutljaj čaja, da ovaj put budu od svile, zastala je, ipak sam ja kraljica Engleske. Nisam imao snage da joj odgovaram, već sam samo klimnuo glavom i osmehnuo se. Nakon tihog doručka, pomogao sam joj da podigne krhko telo iz kreveta. Verovatno to znaš, Džone, danas je državni praznik, meni u čast, stoga moram izgledati posebno. Stala je ispred prozora i pogledala u svoje kraljevstvo, a meni se pričinilo da je njena seda punđa dobila nekadašnju vatrenu boju. Podigla je visoko glavu. Ti vodu. Ti haljinu. Meri nakit! Okrećući Épp a szerdai ötperces csendbenállás volt, amikor odapisszegett Piszanity, hogy délután hatra legyek nála, megyünk át olajért Tompára. Mhm, dünnyögtem neki és visszamerültem a csöndbe, halk gondolataimba, arról, hogy most az egész ország, az egész Jugoszláv Szocialista Szövetségi Köztársaság így szépen állva csöndben van, mint mi itt a tanteremben Titó apánkra, legjobb barátunk halálára emlékezve. Állnak a kocsik, a vonat, talán még az égen a repülők is. Én ekkor mindig arra vágytam, hogy gyorsan kirohanhassak az utcára, és rohanhassak tovább öt percen át az álló emberek között, az emlékeztető sziréna kíséretében. Este hatra ott is voltam Piszanitynál, akkor kezdte csak beragasztani tiptoppal a bicikligumiját, úgyhogy nem indultunk mindjárt, ami nekem felettébb kínos volt, mert a szülei ilyenkor elkezdtek valamiről beszélni meg valamiket kérdezni, amiből én semmit nem értettem. A határon mint mindig: hova megyünk, minek. Füzetért, csíkos füzetért, se oko sebe i tapšući u isto vreme sve brže i brže. Zatim je sela ispred ogledala. Pogledala se i pustila suzu. Okrenula se prema meni i pogledala me u oči, ponosna što je danas njen praznik. Znaš, Džone... Pričala mi je o svađama na dvoru, ogovarala je druge vladare, ali šapućući. Prebrojavala je novac, hvalila haljine i nakit koje je dobila na poklon. Ona je tako satima pričala, a ja sam je slušao i na trenutak bih sebi dozvolio da poverujem u njen svet. Jer je stvarnost bila mnogo drugačija. Bio sam njen sin, a ona je nekada bila poštovana profesorica istorije, ekspert za tjudor period. Sve dok jednog dana nije odlučila da svoj svet pretvori u njen. Nikada doručkovala na zlatu nije, Niti je prsten krunidbeni nosila, Dodir svile samo u sećanju ostao joj je, Haljinu ona samo jednu imala je. Osoba njena prostoriju malu samo uz prozor napuštala je, Osoba moja samo nju posećivala je. Svet pravi videla je u ogledalu svom, Jer ono je lagati nikada nije znalo. Sigurno se pitate zašto joj nisam pokušao objasniti da živi u laži. Na početku sam joj hiljadu puta na dan pričao istinu, ali sam naposletku shvatio da za nju mi živimo u laži i da nema svrhe da je ubeđujem u suprotno. Prosto sam naučio kako izgleda njen svet i postao deo njega, kao što je ona uvek bila deo moga. Dejan Matlak A Marshall es a gepolaj (részlet a St.Euphémiából) mert nálunk most csak sima van, a tanítónéni meg csíkosat kért magyarórára. A határőr elhitte vagy sem, tíz perc múlva a határdiszkont udvarában tébláboltunk kezünkben a két tizenöt literes gépolaj flakon elvitelére jogosító papírral. Fogtunk egyet-egyet és kisétáltunk, elrejtettük a bokorban, aztán vissza, még kétszer, harmadszor már megkerestük a vastagszemüveges jegykezelőt. Aztán még három-három tollkabátot is bevállaltuk a Tompaker előtt, meg én vettem bent egy Brutot, mert másnap találkám volt a Kanalas Zsuzsával, aztán irány vissza Szabadkára. Otthon kicsit megmelegedtem, aztán este tíz körül mentem mindig az ócskapiacra, olyankor jöttek az oroszok, akik jópénzért megvették a gépolajat. Egyedül csak az baszott föl, hogy sose jöttek nyáron, mindig csak a téli időszakban és a mínusz fokokban kellett, a piacon, a cipőm alá hajtogatnom a kartondobozokat, a mínuszban való biciklizésről meg ne is beszéljünk. Sirbik Attila ART: Tanja Uverić 15

16 no.5 SIJENAESSAYJesmo li u drustvu (ne)znanja? Ako je Firenca polazno i osnovno, onda je Sijena svakako odlučujuće, ključno iskustvo Toskane. Ovaj grad od pedesetak hiljada stanovnika kao da se duhom mesta i dalje nalazi u vremenu svog procvata i najozbiljnijih pretenzija na prevlast u Toskani XIII i XIV veku. Putnici, stigavši pod Sijenu, shvatiće da su iz daljine možda mogli ugledati oštre konture kule Manđa, ali da im sledi uzbrdica, jer se u grad tek treba popeti. Pri usponu, odbrambeni zidovi Sijene dižu se sa desne strane, kompaktni i strogi, kao da opet treba da štite Sijensku republiku i njen drevni, dvanaestovekovni ustav. Sijenci (Senezi) nisu svoje zidine, poput Firentinaca, rušili, niti ih, poput Lukeza, pripitomljavali u šetalište, što opasuje grad; Sijena je i dalje utvrda u brdima. Zato se mora proći kroz najbliže gradske kapije, i tada se sleva ugleda crkva sv. Dominika, i sama poput tvrdinje, poput ispostave budnog i borbenog opreza Sijene. Crkva se vidi kao preko ponora. Naime, iz ptičje perspektive, grad je nepravilnog, zvezdastog oblika, posve diktiranog reljefom, pa se zato sa neočekivanih mesta, iza inače potpuno neuglednih ćoškova, pružaju dramatični pogledi; i romansko-gotski San Domeniko se nalazi na takvom jednom kraku. Snaći se u Sijeni, gradu uglavnom uskih ulica gde je motorni saobraćaj moguć jedino na dva točka, gradu prastarih i zbijenih građevina od cigle, čija visina onemogućuje orijentaciju po kulama i zvonicima bilo bi svakako lakše sa mapom. I manje popularni gradovi obezbeđuju mapu u birou za turiste, a prvi biva već kod železničke stanice; ali Sijena ne bi bila Sijena, kad prvi i jedini biro ne bi bio u centru. Recimo da smo se najzad našli u centru... tu srednjovekovlje Sijene otkriva nova lica, i počinju prava čuda, grupisana oko dva trga Katedralnog, i Kampo (što znači poljana). Prostrani, lepezasti, kamenom popločani Kampo jedan je od najlepših gradskih prostora u Evropi; čitko definisan polukrugom višespratnica sa efektnim fasadama, spušta se ka stamenom Palaco Publiko, koji i sam smesta gubi pažnju posmatrača, jer on zadivljeno zagleda u visinu, prateći, do vrha, moćnu Tore del Manđa, pravu kao strela. Ova je kula imala ogroman značaj za izviđanje sijenskog krajolika, ali je izgrađena i kao simbol sijenskog ponosa, čvrstine odluke da se, u neizvesnom klimatu tih vekova, ostane svoj, i, najzad, kompetitivnosti: morala je biti viša od one firentinske. Sam Palaco čine javne prostorije Sijenske republike, koje su oslikavali veliki umetnici perioda: Simone Martini, Ambrođo Lorenceti i drugi. Zanimljiv je, mada ne i najčuveniji, Martinijev portret jednog vojskovođe, u čijoj se pozadini nalazi prvi realistični pejzaž u umetnosti Zapada; nije slučajno da su to baš krševi Sijene. Katedralni kompleks Sijene je u najmanju ruku fantastičan, i spolja i iznutra. Ukrašavali su ga umetnici poput Duča di Buoninsenja, Nikole i Đovanija Pizana, pa čak i Firentinaca Donatela i Gibertija. Originalni Dučov vitraž za Katedralu, kao i njegova legendarna Ustoličena Devica, nalaze se u Katedralnom muzeju. Odatle je dostupna i panoramska terasa Fačatone, vidikovac na vetrometini, koji pruža neverovatan, premda sedmoosminski pogled na kršan, rogobatan predeo sa crtom ludila. Fačatone je i sam pomalo lud i opasan, jer je u pitanju tek jedan jedini zid planiranog proširenja Katedrale (sa kugom ometenom namerom da bude najveća na svetu), i to ne bogznakoliko širok, sa niskom ogradom. Iz same Katedrale, moguće je obići biblioteku Pikolomini, ali i kriptu sa arheološkim nalazištem, koje otkriva zaprepašćujuću činjenicu: crkvu ispod crkve, stubove ispod stubova. Duh stare Sijene, koja kao da nikad nije izgubila nezavisnost, oseća se i van njenih zidina. Umetnički, vojni i ekonomski status Seneza, postignut svojevremeno dostojanstvom i radenošću, ali i izdajom i surovošću, čita se diljem Toskane. Firentinski Ufici diče se sačuvanim delima Duča i učenika mu Martinija; Petrarka hvali Martinijev portret Laure, danas izgubljen, u sonetima Kanconijera. Na samoj granici Toskane sa Umbrijom, prema negdanjoj zoni uticaja grada-države Peruđe, diže se kula poput prsta upozorenja, kula koju su podigli Senezi, večno i ratoborno svesni svoje jedinstvene baštine. Najzad, najstarija operativna banka na svetu, Monte dei Paski, potiče iz Sijene, sa glavnim štabom u Palati Salimbeni, i nema te varošice u Toskani gde turista neće nabasati na filijalu sijenskih bankara. Razvoj Sijene je stao kada su je Medičiji u XVI veku nadvladali, na šta danas podseća Forteca Medičea, podignuta za kontrolu nad gradom, i tada su i materijalna bogatstva i talenti počeli da se slivaju u Firencu. Međutim, tome turista ima da zahvali za današnju posebnost Sijene, u kojoj će se bolje nego u Firenci razumeti Danteov Pakao, razvije li se senzibilitet za taj mračni, bratoubilački šmek. Tek nas Sijena podseća na čuveni građanski ponos i kompetitivnost starih italijanskih gradova, i da je nadzemaljskoj lepoti Firence bio potreban dostojan neprijatelj, dostojna pretnja da bi se ikada iskristalisala. (Međutim, dok je Firenca danas zamrznuta kao grad-muzej, Sijena je mnogo dinamičnija: na Pjaca del Kampo prave se koncerti, što sigurno neverovatno izgleda, dok se dva puta godišnje održavaju na istom mestu opasne konjske trke po uzoru na srednjovekovne.) Naravno, ovaj se grad može doživeti, i doživljava, i na mnoge druge načine, a turistu više nego zadovoljava, ako je suditi po licima koja sam ceo svoj sijenski dan gledao. Ljudi se smeju i opušteni su; sede na trgu Kampo, na golom kamenu, a od sunca beže grupišući se u senci palate i kule. Sijena je lep i izuzetno uzbudljiv grad, a za ono što nudi nije mnogo skupa. Ko bude imao ceo dan, sigurno će se nauživati, a zavidim svakome ko tamo zaista odsedne, izmeni više perspektiva od mene i bolje upozna sijensku provinciju. Dušan Vasić Tendencije približavanja Zapadnog Balkana Europskoj uniji i preuzimanja njenih vrijednosti uključuju, među ostalim, i prihvaćanje njezine obrazovne politike zvane Bolonjski proces. Ideološki naboj Bolonjskog procesa, čiji je cilj reformirati područje visokog obrazovanja, generira stanoviti diskurs koji kontinuirano legitimira reformu iskrivljavajući pojam znanja. Stoga se on sve češće upotrebljava u javnom diskursu, a temeljno značenje pojma znanje se erodira ili svodi na razinu floskule. Njegova zloupotreba je jedna od manifestacija takozvanog društva znanja, pa se čini da priroda takve zloupotrebe upravo ima ambiciju mistificiranja epistemološkog zastranjenja, reducirajući značenje pojma u korist tržišnog fundamentalizma. Fenomen društvo znanja se pojavljuje nakon industrijskog društva, kada više nije dominantna industrijska proizvodnja, nego ekonomija zasnovana na znanju. Društvo znanja se poistovjećuje s informacijskim društvom koje znanje postavlja i izvan subjekta u objektivni svijet, ono egzistira npr. u knjigama, na Internetu te je moguće s njim upravljati. Diskurs informacijskog društva, ili društva znanja, poistovjećuje znanje i informaciju, što stvara zbrku uvriježenom shvaćanju znanja. Naznačena pojmovna neodređenost je pogodna za poduzetničku ideologiju i legitimiranje njenih interesa. S druge strane, izvrtanjem i poigravanjem sa uvriježenim shvaćanjima izjednačava se znanje s vještinom, informacijom ili određenim tipom znanja. Tako se pojam znanja primarno svodi na tržišno isplativo znanje koje služi tržišno ekonomskim interesima. Postaje onda jasnim zašto se značenje pojma znanja van kategorija tržišne isplativosti transponira u nepostojeći prostor. Čini se da se stvara mit koji bi trebao stvoriti nove paradigme znanja koje poriču postojanje vanekonomske vrijednosti znanja. Bolonjska deklaracija, potpisana godine, podložna je hiperinterpretacijama. Taj šturi dokument Europu postavlja u kategorije demokratičnih sustava koji trebaju ostvariti intelektualni, kulturni, društveni, znanstveni i tehnološki potencijal njenih građana. Takve formulacije obično znače sve, a zapravo ništa. U deklaraciji je dominantan ton ekonomskog razvoja, mobilnosti i zapošljavanja radne snage. No, mobilnost studenata, jedan od primarnih ciljeva reforme, u europskom sveučilišnom prostoru uvođenjem Bolonjskog procesa nije se značajno povećala, što ne predstavlja minorni problem unutar novog sustava, čije kvantificiranje znanja ne jamči njegovu validnost ili otklon od arbitrarnih odluka određenog broja sveučilišta. Bolonjsku reformu nije lako jednoznačno odrediti kao neoliberalni projekt. No, kategorije kao npr. ekonomska isplativost, studentski krediti, ostvarivanje profita na sveučilištima odnosno primat tržišno isplativog znanja zasigurno koketiraju s neoliberalnom doktrinom, gdje npr. neprofitabilne humanističke znanosti gube svoju poziciju kao akteri refleksije i transformacije društva. Bolonjski proces, naime, prati duh komercijalizacije i privatizacije visokog obrazovanja. Uvođenje školarina na sveučilištima nedvojbeno produbljuje probleme materijalno depriviranih skupina i elitizira sveučilište. Ovakav opisani model ustroja obrazovnih institucija odlika je društva znanja, a osnova tog modela je maksimiziranje profita. Humboltovski model sveučilišta je pasivizirao studente i produživao studiranje, Bolonjska reforma je poboljšala prolaznost studenata, ali egalitarna načela konstituiranja društva nestaju pred proizvodnom logikom i polarizacijom društva novi oblik studiranja ostavlja manje manervnog prostora za socijalno ugrožene grupe studenata koji bi trebali platiti školarine. Nerazvijen sustav stipendiranja vodi do studentskih poslova za koje student ima malo vremena, ako je pretpostavka kvalitete nastave redovito dolaženje na nastavu i vrednovanje znanja tokom semestra. Zapadni Balkan se teško odupire naznačenoj ekonomizaciji znanja bespogovorno prihvaćajući paternalizam EU njezini se modeli prisvajaju bez kritičkog osvrta, što pridonosi rastu postsocijalističkog meteža. Podjela lijevih ili desnih političkih stranaka, što se tiče obrazovne politike, u ovim državama ne postoji svi prihvaćaju dogmatski postav tržišta uzvikujući poznatu neoliberalnu mantru There is no alternative! Pri tomu se vladajuća oligarhijska struktura služi monopolom nad istinom, producirajući mit o povezanosti provedbe Bolonjskog procesa i općeg društvenog i kulturnog napretka. Pitanje je: kakva je to kultura kada se poriče kultura kao neprofitabilna vrijednost? Ironija generalno neuspješne provedbe Bolonjskog procesa na našim prostorima sadržana je u kombinaciji neuspjeha inherentnog reformi, nedostatku volje, nesposobnosti nadležnih akademskih institucija da provedu reformu kao i nerazvijeno tržište. Stoga, Bolonjski proces je zasada na normativnoj razini, dok stvarni dubinski zahvati u obrazovnom sustavu na našim prostorima vjerojatno tek predstoje. S druge strane, valja imati na umu kako je provedba ideje jedinstvenog europskog sveučilišnog prostora dobila za posljedicu stvaranje jedinstvenog europskog sveučilišnog kaosa. Sveučilišta ne bi trebala odgovarati isključivo potrebama tržišta, nego pružiti obrazovanje pojedincima koje bi trebalo pripremiti kao društveno odgovorne subjekte, koji se ne utapaju u pomodni dogmatski drijemež. Aleksandar Radnić 16

17 ESSAY no.5 Male moje male moje 26. novembra 2007, na 138. strani časopisa Njujorker (The New Yorker), objavljen je jednostavan strip od tri panoa. Prvi pano prikazuje gospođu srednjih godina koja, sedeći na klupi, hrani golubove u Sentral Parku. Na drugom, gospođa se vidi jedva ili nikako, prekrivena jatom privučenih ptica. Na trećem, ne zatičemo ni nju ni ptice: od žene je ostala samo ručna torba; implikacija je da su je ptice pojele. Autor stripa, sedamdesetčetvorogodišnji Li Lorenc, višedecenijski ilustrator Njujorkera, mogao je biti zadovoljan uratkom: postigao je i štos i samodopadljivu lokalnu boju, i to kombinacijom minimalnog skupa elemenata (fiksirani dekor klupe, žbunja i dalekih, idealno razuđenih nebodera, jedna statična junakinja i jedno haotično mnoštvo ptičjih obrisa). Kontinuum ručne torbe uz bezgraničnu dobru volju čitalaca, koji ne čitaju comics da bi im nalazili mane već da bi im se tačno jednom nasmejali utemeljio je tragičnu implikaciju hraniteljkine sudbine. Mi koji ne čitamo Njujorker prigovorićemo da golubovi nisu mesožderi, te da jedna tašna bez vlasnika ne sugeriše nužno njegovu smrt, već možebiti bezglavi beg, ili tek zbunjenost (jato se samo od sebe razilazi, a gospođa, zastrašena i posve izbačena iz takta, ustaje poput mesečara i odlazi u slučajnom smeru; naleće na Vudija Alena, prekidajući ga na sekundu u grotesknom, hipohondričnom solilokviju o Kjerkegoru i braći Marks; ili na Saru Džesiku Parker, koja je, zabrinutog i saosećajnog izraza, odvodi u bolnicu; ili na Rosa iz Prijatelja, koji u njoj prepoznaje svoju stvarnu ili surogat-majku i za žaljenje je što Lorenc ništa od toga nije nacrtao). Na sreću, konzumenti ovog i sličnih crtaća, nesvesno pomireni sa nultim kvalitetom, bili su zadovoljni pukom originalnošću, od koje bi im propisno zavarničila dva-tri neurona ( jao vidi pojeli je golubovi ). Na nesreću, baš je ta osobina dovedena u pitanje. Našle su se erudite da ukažu na tablu Gerija Larsona iz 1984, identičnog sadržaja. Da li je Lorenc ukrao ideju od proslavljenog kolege? (Larson bi, uostalom, trebalo da bude prilično poznat i srpskoj publici probrani panoi iz njegove serije D far sajd (The Far Side) zauzimali su, a možda i dalje zauzimaju, pretposlednju stranu Zabavnika, kao Čudesni svet Gerija Larsona.) Hoće li notorno zlopamtljivi nosioci prava na Larsonov strip tužiti New Yorker za neke bizarne pare? Braneći starog crtača ali i sopstveni ugled, Lorencov nadređeni, Bob Mankof, izjavljuje da stripovi jesu veoma slični, ali da garantuje da Lorenc nije prepisivač. Njegovo objašnjenje incidenta je statističko: ogroman broj crtača u SAD radi u uskim, uhodanim okvirima dnevnog ili nedeljnog stripa, pa se dešava i da novi broj nekog časopisa nesvesno podražava stariji, a kamoli neku stranu publikaciju. Materijalnih razlika između dvaju crteža zaista nema mnogo. Larsonova tabla je 2 sa 2, te ima pano više za gradaciju skupljanja ptica. Klupu i čoveka (muškarca) on crta bez ikakve pozadine i pod nekim uglom, za razliku od Lorenca koji ih postavlja naspramno gledaocu. Najzad, kao marljiviji i pripovedački osetljiviji, Larson na poslednjem panou prikazuje odbačene naočare, kapu, poderanu vreću u kojoj je bila hrana za golubove; što je najvažnije, u položaju u kom smo isprva zatekli posetioca parka, ovde srećemo njegov kaput, splasnut i prazan. Sam posetilac je lako prepoznatljiva larsonovska kreatura: svedena, bezvrata anatomija, koja se zaokrugljuje počev od podbratka, hotimična bezizraznost lika, dugačak nos i nevidljive, iza stakala skrivene oči. Pored ove, stilske razlike u tretmanu ljudskih figura (konvencionalnijem Lorencovom i autentičnijem Larsonovom), dalje posmatranje otkriva i podtekstne. Na trećem Larsonovom panou, čovek je gotovo ceo prekriven golubovima, ali se jasno vidi kako i dalje poseže rukom u vreću, a da je inače potpuno nepomičan. Može se pretpostaviti da on vrši samoubistvo. Druga pretpostavka je da je njegov nestanak metaforičan, da se dezintegrisao kao ličnost, da su golubovi u svom mnoštvu halucinatorni, te da je njegov dugački, krznom postavljeni kaput, iz kog mu vire samo glava i šake, simbol izolacije kao otuđenja. On je jednog dana otišao u park i nije se više vratio vratio se fizički, ali je psihički bio raskomadan, jer su ga raznele te ptice, jedina bića sa čijom je egzistencijom njegova sopstvena imala veze. Ukoliko je Larsonova tabla zaista više od štosa, onda mu čine nepravdu i Mankof (jer se nije dogodilo da su dva kreativna ilustratora nezavisno došla na istu ideju, kako Mankof sugeriše stavljajući ih na isti nivo), i Lorenc ako ga je zaista plagirao (jer očigledno nije razumeo šta plagira), i najzad sveznadari koji su prvi obznanili sličnost (jer su pokazali da svim stripovima prilaze na isti, neoprostivo površan način). Ovi poslednji su upravo najsmešniji, i uskošću svojih vidika do sitosti pothranjuju čuvenu predrasudu o ograničenosti Amerikanaca, o njihovom neizlečivom americentrizmu. Jadne li, dakle, njihove erudicije, jadne li 28. stranice D far sajd gelri (The Far Side Gallery) iz 1984! Slučajnost je htela da krajem svoju sobu u studentskom domu ukrasim retkom prinovom: jednom tablom belgijskog strip-autora Andrea Frankena, iz prve sveske njegovih Crnih misli, iz 1981; tabla nije teško pogoditi predstavlja čoveka koji hrani ptice, i koje ga potom rastrgnu. Pogrešno bi bilo pretpostaviti da se Frankenovo ime nalazi na marginama leksikona evropskog stripa, ili da je on nekakav ezoterik; uživao je, uostalom, izvesnu popularnost i kod nas, kroz mlađanog i sangviničnog Gastona, junaka Gašinih vragolija. Pojava dveju svesaka Crnih misli iznenadila je njegovu publiku: sa stripova u boji prešao je na crni tuš, ispovrćući svoj pronicljivi humor u gorki sarkazam, u ledeni osmeh što se presijava u tami. U tom duhu je i pomenuta tabla, koja je krupnijeg formata i kompoziciono i tehnički neuporedivo složenija od opisanih dnevnih i sedmičnih proizvoda. Na zapuštenoj, muljevitoj obali, usamljenik vabi galebove koji se jate oko ostataka mola, na čijim su se istrulelim deblima nakupili ljuskari. On baca čestice hrane uvis, i pregladneli galebovi ih već u vazduhu hvataju u kljun. Međutim, što više hrane baca, to se više ptica pojavljuje, i to su agresivnije. Sluh mu para hiljadostruki krik, razjareni ultimatum gladi, kada shvata da je kesa prazna; odbacuje je i daje se u paničan beg. Naravno, kasno je: galebovi najpre nasrću na njegovu nezaštićenu glavu, čupajući mu vrhove ušiju, kidajući tkivo temena od čoveka ostaje ogoljeni skelet, a od odeće iskrzana rita, poput zastave nasukanog, avetinjskog splava. Uz svaku svoju crnu misao, Franken je davao, kao moto, igru reči po istom šablonu: Il ne faut pas confondre X et Y, to jest Ne treba mešati X i Y ; kalambur, i gorka lakrdija, krili bi se u odnosu X i Y, obično neprevodivom. U srpskoj ediciji Crnih misli, mota su čak davana u originalu. U svakom slučaju, bilo je jasno da tragedije Frankenovih likova potiču iz kobnih miskoncepcija o svetu: da ima nade kad je beznadežno, da si na sigurnom kad si u smrtnoj opasnosti, da si spasen kada si konačno propao, da proždrljive, divlje ptice okeana mogu da se hrane kao da su vrapci. Tako i naš ornitofil doziva svoje dželate ponavljajući petipetipetits, što otprilike znači maleni maleni maleni. Međutim, u srpskom izdanju, to je prevedeno sa male moje, male moje. Čini mi se da ova nijansa značajno menja smisao događaja na obali: prisvajanje sugeriše prisnost, izvestan dublji odnos izvitoperene predistorije. Čovek više nije naivni, na ključne detalje fatalno neosetljivi imitator idiličnog prizora hranjenja ptica, već neka vrsta mračnog, makar i umišljenog gospodara, koji se upućuje u zaboravljeno stanište svojih krilatih poslušnika, ne bi li ih platio i nagradio ali ovaj put je plata preskromna a nagrada uvredljiva, i đavo dolazi po svoje. Zato bih ja pre preveo petipetipetits što se čita kao ptiptipti koristeći srećnu i rečitu fonetsku podudarnost sa prvim slogom reči ptica : moglo bi to biti ptići ptići ptići (Kao ljubitelj višesmislenog, Franken je i u sam naslov svoje sveske (Idées noires) ugradio dvostruko značenje: one su crne jer su beskompromisno pesimistične, i jer su slikane crnim tušem. Ta dvostruka konotacija očuvana je u baroknom narodnom izrazu Crne misli, i u bukvalnom, iskričavom nemačkom Schwarze Gedanken. Druga priča je sa jednim od važećih engleskih prevoda: Dark Designs. Budući da design može biti grafički ali i operativan, u smislu namere i plana, to je ovim izborom reči u igru ubačena nova polivalentnost, ali ne toliko umesna: Franken se, dakle, ne bavi samo refleksijama o životu, već nešto i planira? Međutim, iskupljujući kvalitet ovog prevoda leži u njegovoj mračnoj zvučnosti, u praskavoj, dentalnoj aliteraciji i dugim slogovima. Za to ipak ne treba biti zahvalan pesničkoj duši prevodioca, već njegovom znanju, i hvale vrednoj spremnosti za igru u igri: on ovaj prevod nije sročio on ga se setio. Setio ga se iz prvog pevanja Miltonovog Izgubljenog raja (1667), gde je opisan Satanin pad u ognjeno jezero; i ne bi, veli Milton, Satana više ni digao glave, da ga nije volja Nebesa prepustila to his own dark designs. Ovom se dosetkom oko Frankena širi aura luciferskog: iz srećnih dana Gastona i Spiru e Fantazio pao je on u pakao crnih misli.) Upitan za inspiraciju za tablu o galebovima, Franken je svojevremeno, između ostalog, naveo Hičkokove Ptice (1963). Šta je sam Hičkok imao da kaže o svom filmu, i je li snažnu predstavu ptica koje se okreću protiv ljudi izvukao iz literature, mitologije ili sopstvenog nesvesnog ne znam. Znam jedino šta je mene navelo da u sobi okačim Frankenov rad: bio me je podsetio na latinski natpis, sa jedne nadgrobne ploče u Naškelu, kog bih se ponekad umeo da setim kao velike mudrosti. Epitaf se završavao rečima: ne invoces expellere non possis ne dozivaj što ne možeš odagnati. Dušan Vasić ART: Milica Škrbić 17

18 no.5 ESSAY cvrkutanje u metafizickoj studeni 1. mislim da ljudi masovnom potrošnjom kulture odlažu suočavanje sa sopstvenom nebitnošću. 12:34 PM Feb 5th from web takođe, mislim da je pomama za duhovnom hranom veštački proizvedena pomoću društvenih normi i obrazaca (isto kao i praznoverje etc). 12:40 PM Feb 5th from web naša žeđ za zabavom (kulturom) nije želja za čašom hladne vode. to je želja za osmehom koji dolazi iz reklamnog slogana za coca-colu. 12:42 PM Feb 5th from web ~ naše uživanje u produktima masovne zabave, direktan je potomak kapitalističkog takmičarskog duha (ko zna više o čemu, a ne šta to znači). 12:45 PM Feb 5th from web svako diskreditovanje u smislu klasifikovanja, otkriva strah od nepoznatog i neuobičajenog. 12:56 PM Feb 5th from web 2. svaki društveni angažman je svojevoljno pristajanje na pravila koja su nametnuta od strane represivnog aparata. about 1 hours ago from web aktivizam, u bilo kom obliku, je čisto sektašenje otporno na svako razumno razrešenje društvenog konteksta. 40 minutes ago from web aktivizam je krajnje autistično stanje u kojem potpuno nesvesne jedinke pronalaze svrhu svog postojanja. 39 minutes ago from web pripadništvo nečemu (organizaciji, grupi, partiji, umetničkoj školi etc) je surogat zdrave plemenske zajednice koju nismo u stanju da pojmimo. 39 minutes ago from web društveni angažman nužno vodi ka proizvodnji (fabrici) mržnje. ergo, ne postoji sistem koji će odgovarati celokupnoj zajednici ~ 31 minutes ago from web ~ potreban je dobrovoljni konsenzus mikro-zajednica koji će odgovoriti na izazove besmisla. naravno, taj dogovor ne trpi nikakav vid vlasti. 28 minutes ago from web nerazumevanje (i osećaj nelagode) je direktan proizvod društvenog angažmana koji stvara lažnu sliku neophodnosti svojih instrumenata. 22 minutes ago from web 3. potpuna iskrenost i otvorenost je napalm bomba bačena u oči okoline, osim ako se ta iskrenost ne zašećeri prijateljskom vatricom humora. laž koju su ljudi spremni da svesno progutaju i prećute zarad svog blagostanja i sreće, proizvodi više nesreće nego svi naci-logori skupa. ako nekoga pogledate pravo u oči i kažete mu: biće sve u redu, bolje je da mu odmah zabijete nož u srce. šta je ljubav? zar to nije logor smrti kroz koji prolaze mrtve duše naših eksperimenata? kako je moguće da ljubav umre? da li ljubav živi hraneći se živim ljudima. moja ljubav ubija? zato verujem u nju? porodica je savršena fabrika mržnje. roditelji obasipaju potomstvo lažima, pri tome trunući u izdaji sopstvenih uverenja. konačno, ljubav je mržnja, nihilistički konfrontirana neizbežnoj smrti. kratak, iskreni smeh u lice besmisla. 4. rad nije stvorio čoveka. naprotiv, uništio je svaku nadu da se iz naše ljušture može stvoriti ljudsko biće. kada vam neko kaže da voli svoj posao, okrenite se i bežite što dalje. takvi ljudi su spremni na najstrašnije stvari. rad je alat odvajanja. on vas udaljava od suštine vašeg postojanja koje je daleko od ropstva kojem se bespogovorno predajete. rad, najzad, stvara razlike među ljudskim bićima. te razlike su opasno oružje u nemilosrdnim radničkim rukama. rad negira apstrakciju. kompleksi i frustracije koje proizilaze iz rada, potpuno uništavaju porodicu kao zajednicu iz vremena kada pojam rada nije bio poznat. 5. rad je savršen alat za proizvodnju svakojakih vernika. svaka ideologija/crkva je u svojim mitovima veličala robove/radnike. naposletku, rad suštinski proizvodi besmisao jer ne stvara ništa smisleno, aka ono što može da nas nauči nečem. rad stvara poluprazne stomake i potpuno prazne glave. okanite se rada. 37 minutes ago from web 34 minutes ago from web 29 minutes ago from web 27 minutes ago from web 26 minutes ago from web 13 minutes ago from web 7 minutes ago from web 38 minutes ago via web 38 minutes ago via web 29 minutes ago via web 24 minutes ago via web 22 minutes ago via web 20 minutes ago via web 20 minutes ago via web Zoran Trklja / 18

19 ESSAY no.5 PredbraCni ugovori Da li ste nekada razmišljali o predbračnim ugovorima? Kako biste reagovali da vam osoba sa kojom želite da provedete ceo život predloži zaključenje istog? Da li bi vi predložili vašem budućem partneru da zaključite ovakav ugovor? Po pravilu, kad god u Srbiji pomenem predbračni ugovor, ljudi reaguju negativno. Obično se ističu argumenti da su takvi ugovori suprotni samoj ideji braka kao zajednice koja treba da traje ceo život i tome slični argumenti. Ipak, ja ću pisati u korist predbračnih ugovora. I kad govorim o predbračnim ugovorima, uopšte nemam na umu brak koji neće trajati. Predbračni ugovor može biti koristan i za brakove koji su zaista trajali dok ih smrt nije prekinula. Krenimo redom. Predbračni ugovori imaju velike prednosti. Osnovna prednost predbračnog ugovora je upravo u onome što je cilj ovog ugovora odstupanje od zakonskih pravila o zajedničkoj imovini i njenoj podeli, u korist podele te imovine na način prilagođen željama i potrebama svakog bračnog para. Treba imati u vidu da sama činjenica da vaš budući partner želi da zaključite predbračni ugovor ne mora da znači da ćete biti bilo na koji način oštećeni ako stvari krenu naopako. Šta konkretno možete da uradite predbračnim ugovorom? Možete se dogovoriti kako ćete upravljati i raspolagati sa kojim delom vaše zajedničke imovine, pa ako ste vi recimo arhitekta, a vaš supružnik investicioni savetnik, sporazumete se da ćete vi sami moći da upravljate i raspolažete nepokretnom imovinom (vi se kao bolje razumete u kretanje cena na tržištu nekretnina), a vaš supružnik će moći da upravlja hartijama od vrednosti u portfoliju stvorenom od novca koji spada u zajedničku imovinu (on se kao bolje razume u kretanje cena hartija od vrednosti). Dalje, možete se dogovoriti sa vašim partnerom da umesto da 100% vaših plata bude smatrano zajedničkom imovinom, određeni manji procenat bude zajednička imovina, a ostatak da bude posebna imovina svakog supružnika (recimo dogovorite se da 70% zarade bude posebna imovina, a 30% da bude zajednička). To vam može biti značajno ukoliko imate neku decu sa strane. Naime, redovno vas nasleđuju supružnik i deca. Ako imate samo zajedničku decu, nebitno je koliki deo vaše plate je zajednička imovina a koliki vaša posebna. Sve što vaš supružnik dobije prilikom deobe zajedničke imovine prilikom vaše smrti će opet naslediti ta deca, u trenutku kada i supružnik umre. Ali, šta ako imate i decu koja nisu deca i vašeg supružnika? Tada bi vaša imovina za nasleđivanje, ako je srazmera kako sam stavio gore u zagradi, iznosila 70% svega što ste zaradili radom u toku svog života plus 15% onoga što je bilo smatrano zajedničkom imovinom (svaki supružnik dobija po pola zajedničke imovine) znači više nego 50% ukupnih plata. Naravno, za tačnu računicu je bitno i koliko je plata svakog od supružnika. Najzad, možete se unapred dogovoriti o principima kako ćete podeliti zajedničku imovinu ako nešto ipak krene naopako. Naravno, sve zavisi od naše pozicije. Kako gledamo na brak. Standardni pogled u Srbiji je romantični - onaj koji odbija da se suoči sa činjenicom da je brak takođe i pravna kategorija. A pošto je pravna, ne postoji problem u tome da se pitanje imovine, pogotovo u današnjem drušvu gde ljudi imaju više brakova, dece, žena itd, pravno reguliše predbračnim ugovorom. Generalno, Srbija ne voli zakon kad su emocije u pitanju. Na primer, ukoliko bi postavili pitanje koliko ljudi u Srbiji ima testament, takođe ih ima malo u odnosu na druge zemlje. Moguće je da je to posledica ekonomske situacije u kojoj ljudi u Srbiji nemaju baš mnogo šta materijalno da ostave iza sebe, ali takođe ima i malo donora organa za transplantaciju posle smrti. Postoji jedan trend odbijanja da se čovek suoči i unapred razmišlja o pojavama koje su neprijatne, ali ipak moguće i neizbežne. Lično sam bio na savetovanju mladih pravnika stipendista Fondacije Fridrih Ebert u Berlinu prošle godine i iznenadio sam se kad je govornik postavio pitanje ko ima testament, pa se ispostavilo da samo ja i još jedan od 40 prisutnih nemamo. S druge strane, koliko ljudi u Srbiji ima testament, takođe ih ima malo u odnosu na druge zemlje, tamo je to najnormalnija stvar. Verovatno delimično ima veze i sa ekonomskom situacijom, ali verovatno još više sa time što zaista postoji izbegavanje suočavanja sa neprijatnim pojavama. P.S. Termin upotrebljen u našem Porodičnom zakonu je bračni ugovor, odomaćeni izraz predbračni dolazi iz američkog prava, kao prevod termina pre-nuptial agreement. Zato pazi Sta vices! Šta god da radimo, utičemo jedni na druge. Kao da smo svi u istoj koži. Razmišljam čak i o naizgled beznačajnim sitnicama. Recimo, sedim sam kod kuće i kuckam nešto po tastaturi slažem neki puzzle. U jednom trenutku postanem gladan, odem do frižidera i ustanovim da nedostaje popriličan broj namirnica. Šta da radim? Da li da odmah odem do prodavnice kako bih što pre zadovoljio urođeni nagon ili da još malo udovoljavam ovom drugom, stečenom? Koju god opciju da izaberem, neminovno ću izvršiti određeni uticaj na sopstveno raspoloženje za predstojeće sate u toku dana. A pre ili kasnije do prodavnice ću morati da odem. Ako to ipak bude kasnije, vrlo je verovatno da ću biti gladan kao čopor vukova a onda ću biti i mračan, nervozan i ko zna kakav sve ne. U takvom stanju posvađaću se sa nekim, najverovatnije bez konkretnog razloga. Time ću uticati da se taj neko oseća loše a to je samo jedan mogući scenario. No, koliko god izbora imali, jednu stvar nikada nećemo moći da izaberemo. Nećemo moći da izaberemo da ne utičemo na druge ljude i da oni ne utiču na nas. Kada bi se neko samovoljno odlučio na izolaciju, kućni pritvor, prekid svake vrste kontakta i komunikacije, nadajući se spasenju ili slobodi, koliko god ta osoba bila istrajna u svojoj nameri, vremenom će početi da nedostaje drugima, naravno, prvo onima koji je najviše vole i to je, opet, uticaj. Ukoliko bi se obesio, neko bi ga sahranio. Ukoliko bi pobegao, neko bi ga tražio. Međusobna korespondencija je perpetuum mobile. Ne možeš da ćutiš. I kad ćutiš, ti govoriš. Govoriš kroz druge ljude. Komuniciraš svakim svojim gestom, hteo ti to ili ne. A komunikacija, dobra ili loša, brza ili spora, utiče na sve uključene strane, isto tako, svidelo se to njima ili ne. Kasnije ili pre, svi ćemo saznati u kakav svet se ulazi kroz kovčeg i ko će i kakvu ulogu tamo imati, ali dok smo tu gde jesmo, svi smo istovremeno i gospodari lutaka i same lutke. To je jednostavno mreža u koju smo svi upecani. Svi smo u igri a igri nema kraja. Zato pazi šta vičeš! Simjanovski Ozren Bojan Francuski PHOTO: Aleksandar Topić 19

20 no.5 VISUAL Antal Laszlo plakatdinamikaja Plakát: létjogosult olyan figyelemre, mint maga az előadott/adandó dráma, hiszen előbb kerül a falakra, hirdetni, hívogatni, mint publikum a nézőtérre, színész a nézők elé, és tovább is marad fent, legalább egy nappal, legalább egy éjszakányival, mint hogy utoljára játsszák az adott darabot. Divatos: színházi plakátokkal kitapétázni a falainkat, otthon a szobáinkat. Úgyhogy állunk az előadás után és próbálunk plakáthoz jutni, kunyeráljuk, esetleg lelopjuk a falról, mert tényleg divat, vagy mert tényleg jól néz ki, emlékeztet a darabra, ami tetszett, ami nem tetszett, ami közben a nézők tarkóját néztük, ami közben a színészek testét néztük. Eredendően hívogatásra készül, tehát figyelemfelkeltésre, ebből adódóan egy plakátnak kegyetlennek kell lennie. Egy plakát ne válogasson, hogy kinek fog tetszeni, kinek nem, egy plakát (mint egy jónő) vonzza magára az összes tekintetet, ébresszen alapérzelmeket, hogy azok után felmenjünk hozzá: behajtsanak bennünket a színházba, nézni a darabot, szórakozni, gondolkodni, tarkókat vagy testeket nézni. Színházban lenni jó dolog. Az, hogy hívnak bennünket oda, az is jó dolog. Az, hogy hogyan hívnak bennünket oda, az jelentős. Mármint a mód. Egy plakátra nem lehet, sőt kár is lenne, rákényszeríteni az egész darabot. Meg kell találni azt a lecsupaszított érzelmet, alakot, archetípust, ami egyben jellemző, egyben hat a befogadóra. Hiszen a plakát ezáltal a színtér kitágításának egyik lehetősége, tehát a színház kilép saját magából, s a falakra tapad, papírrá és képpé változik, mozdulatlanná válik, mégis dinamikus akcióba kezd: csalogat, kacérkodik az érzékszervekkel, illegeti magát. Nehéz: megtalálni azt a lecsupaszított lényeget. Antal László plakátjain a legkifejezőbb és leginkább elbűvölő maga az ötlet. Ennek kibontakoztatásából, megjelenítéséből születik az a figyelem felkeltés, mely darabra küldi a nagyérdeműt. Hiszen csupán a formával is el lehet jutni valamerre, de minek? Az a tervezés művészetének egyik alapja, tanulható, fejleszthető, de megfelelő idea mellett üres és szótlan marad. Ezek az ötletek, bár az adott mondandó lecsupaszításából jönnek létre, komplexek, de egyben egyszerűek is tudnak lenni. Antal László színházi plakátjain megtalálhatóak azok az alap érzelmekre ható képek, alakok, amiktől érezni kezdünk, amik elnyerik tetszésünket, gondolkodásra, célirányzott keresésre késztetnek bennünket. Ezek az ötletek jelenítik meg a darabokban fellelhető vidámságot, félelmeket, undort, szomorúságot, meglepődést, a düh lecsapódását. Magukban foglalnak olyan (akár) archetipikus szimbólumokat, melyek hatnak az idegeinkre, egész rendszerünket képesek mozgásra, keringésre késztetni. Univerzálisan hat minden észlelőre, másodpercek alatt kivált valamit a befogadóból, ezáltal meg is történik az interakció, ez által el is éri célját. Antal László lényegkiemelését az teszi széppé, ahogyan egyedi figurái, stílusának jellemző elemei feltűnnek a papíron. Szinte egy sajátságos játék alakul ki lehetőség és ötlet között, szabadság és korlátok között, amely játékban ezek a figurák határokat feszegetnek, szótlanul tombolnak, játszanak ők maguk is, egy saját színdarabot, élénk színekben, erőteljes kontúrokkal, sajátságos stílusban. S a befogadó lelkére persze lecsapódik ez a játék, asszociálni kezd, mint egy borzongató terápiában. A képek előhozzák azokat a rejtett, tudat alá kényszerített elképzeléseket, gondolatokat, emlékeket, amik vagy csak egyénre jellemzőek, vagy kollektívan megtalálhatóak mindannyiunkban. Statikus kifejezésmód révén arra gondolhatnánk, hogy a plakátok egy pillanat elkapására és megjelenítésére hivatottak csupán. Hogy az alkotó elkapja azt az üldözött pillanatot, amit keresett, leképezi, otthagyja, hogy aztán az dolgozzon magában, vállalja a rajtakapás szégyenét, és helyette végezzen el mindent. Antal László plakátjai viszont mélységesen dinamikusak. Annak ellenére, hogy a mozgást magát nem látjuk, a papírra vetett elemek mégis dinamikusak, a mozdulat, a forgás, az átalakulás vagy annak akár csak a lehetősége ott van ezeken a színházi plakátokon. Mindegyiknek célja és feladata van, melyek működését Antal László indítja be, a befogadó viszont a befogadás pillanatától kezdi el folytatni, személyre szabni, átalakítani a működés irányát. Abban a rövid intervallumban, míg az irányítást a néző átveszi a művésztől, általában csönd van és mozdulatlanság. Antal László alkotásainak esetében erről nem beszélhetünk, hiszen az a rövid idő alatt, míg a plakát nem indítja be a gondolkodást, az asszociációt és a személyre szabást, ezek az alkotások önálló léte folytatódik, szinten marad, mint az elhajított kő sebessége, amíg ki tudja küszöbölni a gravitációt, s nem kezd el zuhanni. Abban a csöndben és mozdulatlanságban ezek a plakátok önálló életet élnek, dinamikájuk csúcsát kaparják, ebben a csöndben tud megnyilvánulni, a még érzelmektől mentes, a még gondolkodástól tiszta, egyéni jelentéssel nem terhelt szépség. Ezeken a plakátokon látszik, hogy az alkotó számára is kihívás, de egyben játék maga a munka, az ötlet kidolgozása, a plakát készülésének teljes folyamata. Az elemek helykeresése, egy teremtett színtéri világban, amelyben saját, gondolkodást facilitáló rendszer működik. Ezáltal működnek ezek a plakátok is, figyelmünket magukra vonják, szépnek vagy rútnak is tarthatjuk akár őket (ízlésfüggő), de nem hagynak bennünket vélemény nélkül, nem tudnak semlegesek maradni senki számára. Terék Anna Ja sam Vanja Subotić i inicijali mi se savršeno uklapaju u temu ovog broja. A kombinacija imena i inicijala može da znači Protiv sebe... Razmišljala sam o tome kada sam bila sa Sandrom na izložbi. Jesenji salon u Novom Sadu. Umetnici su dobili zviždaljke da se bune. Nisam izlagala. Mislim da je to zbog neke posebne sposobnosti da budem neozbiljna kada se ljudi trude i misle da će nešto postići. Zbog te neozbiljnosti osećam kao da prestajem da postojim. Kada izađem po hleb, malo fali da poginem dok prelazim put. Prosto je glupo i banalno što ne mogu da prolazim kroz stvari. Koliko bilo šta može da bude gušće od vazduha? Prvo ja. Ljudi misle, veruju, rade, idu, obavljaju, govore konkretno... VS To drži na okupu masu tela. Još se i dlake lepe za njega. Često crtam nešto kao mrak. Crno. Ne zbog crnih misli nego zato što u njemu oblici nemaju jasne granice. To radim kada me boli koža. Kada osećam da je to granica koja jedva izdržava izlivanje unutrašnjeg bića ili je vazduh toliko težak pa ulažem dodatne napore da sačuvam sebe. Tako sam porasla do terase. Sada me od spoljašnjeg sveta dele samo stakla. Sa one strane je drvo smokve. Kroz stakla terase se ne vidi jasno. Terasa me podseća na akvarijum. Sa one strane je drvo smokve i vazduh je ređi... АRТ: Antal László Nešto me suptilno povezuje sa stvarima koje nestaju. Ko to gubi stvari? Jer kada se izgube, one se sve nalaze na istom mestu. To mesto se zove tamo gde ne znamo gde. Tako i ideje koje sam zaboravila. One sada borave sa nestalim stvarima. Sa mojim srebrnim prstenom iz detinjstva, omiljenom zelenom olovkom, raznim punjačima za mobilne... To je sve negde, ali izvan mojih dometa. Ako mi se vrate zaboravljene ideje, pitaću ih gde su bile i da li su videle one predmete. Ko to gubi stvari? Nemoj mene da izgubiš... Par ideja i misli mi se vratilo preko radija. Nije bila emisija Izgubljenonađeno, nego su jednostavno pisci i reditelji izgovorili moje misli. Eto gde su bile. Pronašla sam i zelenu olovku. I ona je bila Tamo. A pronašla sam je tu na polici. Vanja Subotić 20