POKROVITELJSTVOM POKRAJINSKOG SEKRETARIJATA ZA KULTURU A TARTOMÁNYI KULTURÁLIS TITKÁRSÁG TÁMOGATÁSÁVAL

FREE COPY no. 6 winter 2010. SUBOTICA / SZABADKA theme : uniform Ambalaža A megszokás átka Zaciglavanje Uniforma grada KimondoD már Prevazilaženje parizera poetry Šatro elita Miš Disznómese Priča prose Süket beszéd Iz sanovnika Tea citrommal Friens Fiends Brodski dnevnik kapetana Vargasa drama hepiend ne stanuje ovde essay Forme čitanja u svakodnevnoj praksi IVO ANDRIć I NESVODIVOST NA UNIFORMNO artists Mihael Milunović Aleksandar Zaar Miomir Milić Goran Despotovski Igor Marinović Dr. Ojed Nikola Lučić Nikola Zaklan Dejan Košarčić Marija Kicušić Dejan Stojšić Damir Pavić - Septic Lea Vidaković Tijana Luković Ivona Medić Ivana Perić Aleksandar Topić Johanna Marcadé ART: Aleksandar Zaar POD POKROVITELJSTVOM POKRAJINSKOG SEKRETARIJATA ZA KULTURU A TARTOMÁNYI KULTURÁLIS TITKÁRSÁG TÁMOGATÁSÁVAL

THEME Ako se složimo da je politički pluralizam doveo do sazrevanja proleterijata u tzv. meku buržoaziju, odnosno u samo(za)dovoljnu rulju željnu i žednu sticanja materijalnih (ali i duhovnih!) dobara, moraćemo se složiti da je u tom procesu došlo do zamene suštine određenog koncepta za njegovo prosto pakovanje, to jest ambalažu. Ta ambalaža, na raznim poljima delovanja masovne kulture, ima različita svojstva. Primećujem da je jedno od najuočljivijih svojstava ambalaže njena uniformnost, to jest spremnost da se koristi uvek na isti način kao sistem koji će od đubreta napraviti sadržaj. Dakle kao izmišljena nužnost koja će se nametnuti kao neophodan sastojak u životu svakog osvešćenog proletera novoburžuja. Pođimo redom - od škola. Opšte društvene norme, stvorene zajedničkim delovanjem propagande, sujeverja i zakona, od malih učenika neće stvoriti znanja gladne jedinke koje će to znanje moći da upotrebe, već zavidne buržujčiće, večito praznih džepova, kojima će se (uprkos veronauci) novac i materijalna dobra nametnuti kao jedina kvalitetna ambalaža dobrog života. Time se najmlađa populacija vešto odmiče od suštine života i približava njegovom imitiranju, to jest njegovom pakovanju u razne simbole kojima su strana promišljanja i preispitivanja. Kada tako spremna i obučena jedinka zaplovi kompetitivnim vodama poslovne karijere i, zašto da ne, braka, jedino što možete da očekujete od nje je slepa želja za gomilanjem ličnog bogatstva čija će ambalaža (ona koju okolina primećuje) predstavljati sreću, blagostanje i iznad svega uspešnost. Uspeh će jedinku zamotati u najfiniji celofan ropstva koji će je čuvati od nasrtaja raznih slobodarskih gljivica koje, uprkos svemu, znaju da nabujaju tamo gde se najmanje očekuju. Konačno, kada životu dođe kraj, telo jedinke će se, uz plač najbližih, spakovati (na ovaj ili onaj način - a ne spaliti), nad njim će se odigrati ritual vrhunskog automatskog licemerja i, u zavisnosti od količine materijalnih dobara koje ostavlja za sobom, jedinka će pasti u zaborav. Strah od zaborava, tako svojstven ljudima upregnutim u guranje mašinerije, je vrsta novog straha straha koji je bio nepoznat našim precima (onima koji još nisu otkrili čari ambalaže). U zbilja srećnom životu, strah od zaborava je nepoznat osećaj. Dakle, šta je ambalaža? Koji su to činioci koji od ambalaže prave vrednost? Zašto je ambalaža laž i obmana? Ambalaža je skup tehnika (ideologija, društvene norme, obrazovanje, propaganda) koje su izmišljene (sasvim 2 Ambalaza slučajno, nenamerno - prosto su nastale kao proizvod novog doba i želje za efikasnim progresom) kako bi se jedinke držale u nekoj vrsti hibernacije koja je neophodna za funkcionisanje mašinerije. Ovde dolazimo do pitanja šta je mašinerija? Mašinerija je suština ovog sveta. Mašinerija je prodrla u sve sfere stvarnosti, ali i onostranosti (fizičke i metafizičke podjednako) i potpuno zavladala svetom. Njena amoralnost, tačnije izvanmoralnost, ne obavezuje je na bilo kakve kompromise sa ljudskom vrstom. Kao takva, sposobna je da se samostalno kreće kroz vreme i prostor, lažno nagrađujući svoje poslužitelje (nas) lepo upakovanim proizvodima sreće, zabave, umetnosti itd. Prostor u kome živimo je teritorija mašinerije. Izvan nje(ga) ne postoji ništa. Jedan od najbitnijih činilaca ambalaže (to jest njene snage i značaja) je dizajn. Dizajn je, slobodno mogu da kažem, najpodlija alatka kojom se jedinke drže u duhovnom ropstvu. Potpuno nepotreban i suvišan u uslovima istinske slobode, dizajn je svoj procvat doživeo upravo u vreme masovnog pakovanja stvari. Ovde ne mislim samo na pakovanje proizvoda široke potrošnje, već i na pakovanje raznih koncepata koji će ljudskom društvu stvarati privid delovanja izvan mašinerije (civilni sektor i tzv. aktivistički krug). Dizajn udružen s propagandom i potpomognut masovnom zabavom (televizija, film, književnost...) stvara nepremostivi ponor ljudske propasti. Taj ponor je toliko dubok da je postao svet za sebe. Drugi važan činilac ambalaže je kapital. O njemu znamo sve, o njemu je rečeno dosta, njegovo zlo je poznato. U svetu koji je sve vrednosti pretvorio u novac, čak i odbačena ambalaža ima vrednost. Ona se ogleda u daljoj reciklaži ambalaže od koje će se proizvesti nova. To važi kako za kese tako i za kulturno-umetničke sadržaje kojima se zasipaju zaposlene jedinke. Treći činilac ambalaže smo mi, jer smo i sami oblikovani na istim temeljima. Naše znanje, mišljenje, pogled na svet nisu ništa drugo do dobro ili loše (poželjno ili nepoželjno, u zavisnosti od političke i društvene klime) upakovane stvari. Naša stremljenja ne izlaze iz okvira mašinerije i mi se, hteli to ili ne, služimo raspoloživim alatkama. Naši snovi i svest su uslovljeni mračnom stvarnošću oni nisu ništa drugo do želja za novom vrstom ambalaže. Ambalaže koja će sakriti veliku prazninu u kojoj nečujno vrištimo. Dakle, ovde baratamo lažima. Međutim, bez tih laži mi sebe osuđujemo na smrt, a u uslovima današnje proizvodnje i potrošnje smrt je neprihvatljiva kategorija. Sve živi i mora da živi bez prestanka. Čarobni krug keltskog neprekinutog čvora (tako živopisno oslikanog u konceptu reciklaže) je naš novi krst. Krst koji je i sâm ambalaža za određenu, vrlo poznatu, laž i obmanu. Krećemo se u toj ravni besmrtnog delovanja mašinerije koja nas obasipa novim (i boljim!) konceptima ambalaže koja nas svaki dan uverava da naš život nije kesa. Zoran Trklja * Tekst je dozvolom autora preuzet iz beogradskog časopisa LICEULICE. Uniforma Posmatrajući stari dedin šešir iz ranih 40-tih godina, vidim sliku otmenog, uniformisanog čoveka u sivom mantilu... Taj šešir koji je sada pun prašine, nekada je predstavljao modni trend. I kada kažem uniformisanog, mislim na celu generaciju ljudi iz tog perioda, tada, kada su svi bili nekako isti, a svet potpuno drugačiji od ovog u kome sada živimo... Ovo je 21. vek, i svako može sebi da skroji svoju uniformu. A šta je uniformisanost? Biti isti kao svi drugi ili se pretvarati da si takav? Da li je policajac u svojoj uniformi neko zaista častan i dostojan? Lekar, u svom belom mantilu, neko ko zaista može i mora da nam spase život? Odelo ne čini čoveka, ali ga svakako prikazuje. Da li je uniforma nastala sa namerom da sakrije deo nas, iskaže određeni čin ili naprosto napravi razliku između ovih i onih...? I da li su uvek osuđivani i neshvaćeni bili oni koji su odbijali da budu isti kao i svi drugi, uniformisani? Da, jesu... Elem, s obzirom da je ovo 2010. godina i da je sada već sve dozvoljeno, prihvaćeno, imamo puno pravo da odbacimo trend uniformisanosti, kreiramo neke, svoje kombinacije, drugačije, interesantnije, provokativnije... Kao većina ljudi, presvlačim i ja nekoliko uniformi u toku dana... jednom poslovne žene, drugi put sportistkinje koja se vraća sa treninga ili pak domaćice sa keceljom... Ali, na kraju, sve sam to samo ja. Silvia Sabo

A megszokas Atka THEME Malacka minden reggel ha felkelt, kiszopta a tejet cumisüvegéből, nagy műgonddal magáratekerte a törölközőt, berakott mindent egy vászontáskába és megindult strandolni. A strandig levezető út keskeny volt, két oldalán a házak megszokottan pattintották a levegőbe malacka vaskos lábai által ütött viszhangot,ahogy lépegetett: trapp, trapp, trapp. A hétköznapok uniformisán, a napi teendőkön nem látott okot változtatni, talán mert félt is egy kicsit, talán bele sem gondolt, talán így a legjobb. Követte megszokott napirendjét ahogy trappolt le a strandra, derekára tekert törölközőben. Élvezte amikor a nap belehelte barnasággal a bőrét, és élvezte a tenger friss, sós illatát, ami eloszlatta azt a csekély zűrt a fejében ami néha betüremkedett. Egy reggelen borongós időre ébredt,de csak halkan szösszentett egyet ki az ablakon, kifújta kételyét, és a vászontáskával a hátán indult is mindennapi túrájára. A tenger aznap termetes hullámokkal verte a parti sziklákat. Malacka megérintette a vizet a patájával, számolt egyet magában, és rátukmálta véleményét a természetre: az idő és a víz strandolásra megfelelő. Hirtelen csobbant a vízbe, gyorsan mozgatta két mellső lábát, mígnem egy hullám föléje gördült, és olyan erővel zubogott rá, hogy a mélybe merült. Két csinos orrlyukán úgy áramlott be a víz, hogy nem tehetett mást, lenyelte, de aztán úgy érezte a gyomra hirtelen meghasad és a folyadék a tüdejébe szűrődik át. Csendesen, úgy, hogy senki sem lássa, kapálózva vívta haláltusáját. Úgy érezte csontjai telítődnek vízzel, majd elnehezülnek. Gombszemét iszonyatosan marta a só, gondolatai mintha nem is lettek volna, majd végtagjai lasssan elernyedtek, és Malacka a napi programjába egyáltalán nem illően meghalt. 3 méterrel a tenger felszíne alatt hullajtotta le személyre szabott uniformisát. * * * A halászok kora hajnalban hatalmas hálókkal járták a tengert: egy helyi étteremnek szállítottak tintahalat, kardhalat és rákokat. Ahogy a víz alatt megtelt a háló, az úszóbólya rándult egy nagyot, majd két halász fölvontatta a hajó fedélzetére és ott kiömlesztették a tartalmát. Nagyobbacska ciszternákba különítették el a halakat, fajtájuk szerint, mígnem az egyik halász valami halvány rózsaszín derengést vett észre. Lerugdosták róla a tintahalakat egy locsolótömlővel ráspricceltek, így a derengés körvonalat nyert, és egy hason fekvő puffadt testet láttak a hajó padlóján. Két izmosabb halász arccal az ég felé gördítette. Néhány végtelennek tűnő másodperc elteltével megszólalt a magasabbik: Nézd má egy disznó! Mire a másik: Szerinted beszámítják? Hernyák Zsóka Zaciglavanje Šetao sam ulicom, kao i svaki dan, vršeći trivijalne radnje koje sačinjavaju život. Omražene radnje svakome ko poseduje nagon da stvara lepotu. Odzvanjala mi je tema uniforme u ušima i sagledavao sam razne uglove percipiranja uniformisanja. Izbio mi je osmeh na lice kada sam se setio stereotipnih fantazija, a bora kada sam uvideo snagu uniforme u pogledu razdvajanja. Na koliko načina je moguće sebe uniformisati? Bezbroj! Neću da se osvrćem toliko na javne ustanove i njihove uniforme, koliko na socijalno konstruisane uniforme. Pripadanje nekoj zajednici, bila ona crvena ili plava (ne želim da prozivam u tekstu određena politička, nacionalna i seksualna opredeljenja; mada su, uopšteno uzev, ona ključna u mojim zaključcima), postaje umirujuća stvar za pojedinca, koji tako dobija sigurnost, leđa. Mora da se pridržava određenih pravila (molim vas, nemojte generalizovati i stavljati bilo koju zajednicu u reon apsolutnog, jer je promena konstantna). Uvideo sam da je zajednica uniforma koju pojedinac kreira za sebe - uz izjave: ja sam crven, ja sam plav, a ja crn - veoma opasna, jer kreira ciglu, odnosno ograničava. Vraćam se na pređašnju zagradu: ako tvrdimo da je nešto apsolutno, onda tvrdimo da smo sami apsolutni; što sugeriše da kroz životni istorijat nikada nećemo promeniti stav, omiljenu boju ili bilo koji drugi deo naše ličnosti; što stoji kao pogrešna tvrdnja. Svakodnevnim ponavljanjem istih, trivijalnih radnji, mi, u stvari, dajemo prostora za promenu (nemoguće je apsolutno kopirati istu radnju). Svesni ovoga (pitam se?), mi i dalje biramo uniformu i zastavu, a taj odabir nas ograničava u komunikaciji - ne dopuštamo sebi da prevaziđemo nečiju boju, postavljamo druge naspram nas i zbog lične boje ugrožavamo tuđu jer je naša ugrožena. Onda se klasifikujemo na drugi način i stavimo još jednu ciglu, zatim još jednu, zatim još jednu. Ograničimo kretanje, izgubimo motivaciju za pokretom jer je zid ono što nas čini sigurnim. Kreiramo istorijske idole koje oslikavamo na svakoj cigli i gledamo u soc kako bismo opravdali prošlost koja treba da kreira našu budućnost. Dolazi do raskoraka u suviše skučenom prostoru, atrofira nam um koji je neograničen (neuniformisan po rođenju, bar ne od nas samih), učaurimo se, ne dopuštamo sebi da istražimo nove poljane, postajemo slepci. Gledamo druge uniforme i kritikujemo kroj, a znamo da je konac koji održava uniformu jednako upotrebljen. Sedeo sam iscrpljen mislima o zlobi uniformisanosti (nekada je napornije sagledati uglove i finese nekog problema od dizanja tegova ceo dan) na terasi, u ruci mi je bila Gospođa Dalovej, pripremao sam se da uronim u magični svet opasne gospođe Vulf. Teret koji sam poneo na putovanje kroz stranice misli bio je pretežak, stoga sam morao da stanem. Dunuo je vetar. Mirisao je na suncem obasjan jesenji dan. Toplota zraka je zapekla moju izbledelu kožu, osetio sam vlasi kose kako se pomeraju i video trsku na jezeru u slikama bauljajuće imaginacije. Dah je ušao u moja pluća i krenula je suza. Osetio sam život. Jedan momenat u kojem sam bio razgolićen pred silinom prirode, bez misli, bez kroja, samo ja sa svojim čulima. Katarzis! Shvatio sam da moram uzeti čekić i eliminisati cigle koje sprečavaju iritatore moje duše da dopru do nje. Moram uspavati ego koji kreiraju uniforme. Moram dopustiti sebi da lutam i gledam stvari izvan binarnog sistema prihvaćenosti. Kako? Nisam maestralni kuvar i ne mogu da dam recept, jer bi to bila cigla i kršilo bi se sa onim o čemu govorim. Treba uvideti opasnost dogme. Treba uvideti opasnost u terminima koje koristimo kao prideve pri opisu sebe/drugog. Vratiću se samo na trivijalno. Ne želimo da vršimo radnje koje karakterišu neku opštu svakodnevicu. Odbijam da živim trivijalnim životom. Šta dobiješ kada kreneš da živiš netrivijalnim životom? Novu trivijalnost. Prosto ne treba teretiti um. Treba pokušati razbiti što više cigala. Uvideti da je princip konstrukcije upotrebljen na isti način za svaku i prevazići je, poštovati kroj svake osobe koja ne želi da nosi tvoju marku. Dejan Matlak ART: Mihael Milunović 3

So long, teens, hello, Misfits! Az uniformis? Az az angol nyelv kötelező ismerete. Az a gay-parádé, többek között, Moszkva ellenállt megszervezésének többször, így a nemzetközi közöség súlyosan megbírságolta. Az uniformis? Az a Codex Alimentarius, melynek értelmében nemsokára minden vetőmag génmanipulált kell, hogy legyen, s a szupermarketek polcaira hamarosan nem kerülhet többé olyan áru, amely igazi vitaminokat ill. nutricós elemeket, tehát teljes tápértékű anyagokat tartalmaz. Az uniformis? A Codex Durex (Laibach) értelmében (Here comes Singularity Killing Joke Absolute Dissent, 2010.) a populációt minél alacsonyabb szinten kell tartani. Sőt, tanácsos lenne a Föld populációját (Georgia Guidestone) 500 milliósra csökkenteni hamarosan, s azon a szinten tartani. Elnézést, én az Istentől a Jó Könyvben más parancsolatot kaptam, így hangzik: Szaporodjatok, és töltsétek be a földet! Az ÉN uniformisom az F.25, büszkén viselem. Ovde je lud, ko istinu govori ( Cane-Partibrejkers). Az uniformis? Az a fluor (méreg) a vízben és az aszpartam (idegméreg) a rágógumiban. Az uniformis? Az a közízlés-manipulálás terméke. Az a Gangstas of the Industry (Boo-Yaa T.R.I.B.E, the problem is you re just as hard as your hype, but what about the streets? ), a lemezeiken engedményeket tevő plasztikbandek és -zenék, s maga a kompromissszumokra hajlandó bitch-logika, a mainstream-trendekbe beilleszkedő, ill. az azt segítő-alakító-építő Lilly Allenek, a tennkurvatermékek világa. Bocsánat, nem gondoltam volna, hogy a lassan 4 éves lányom egy olyan világban nől fel, amelyben az anyukája a szóban forgó előadó Fuck You c. slágerére hajbókol, amelyben a refrénszöveg: we hate what you do and we hate your whole crew, so please don t stay in touch., s amelynek azonkívül, hogy a termék, ill. énekesnő közli, hogy útálja a nem-melegeket, semmilyen társadalmi mondanivalója nincs. S a legszörnyűbb az, hogy maga az anyuka sem gondolta volna, ő egyszerűen beilleszkedett. Ez nem egyöntetűség. Az uniformis?az az övtáska, régen a hosszú bőrkabát, mindegy, hogy ÁVÓs, vagy náci. Lényeg, hogy a mindenkori Hatalom kiszolgálója, seggnyalója és súlyos keze, karma. Az uniformis? Az a Delije vs. Grobari. Az a szlovákok vs. magyarok. Az a csetnikek vs. europperek. Az a népnemzeti-kurucok vs. ausztro-labancok. Az uniformis? Az az eurokrém egyéves kortól fogva. Az uniformis? Az a Disney, amelynek Egyiptom hercegében a piramisokat a rabszolgák építik szorgosan, hatalmas bambuszállványokon. Az uniformis a közhülyítés, az uniformis az általános iskola. Miket tanultunk ott?! Nézd végig az akkori történelemkönyveket, ma egyetlen szavuk sem érvényes! Mi a Kor Uniformisa? A butaság. A tunya butaság. (Robert Bloch: a butaság annyira általánossá vált, hogy a kontroll teljesen fölösleges ) A készen-kapom-így-a-jó. A piac. A cápa-leszek-magam-is, mert máshogy nem megy. Az uniformis a Kérdések hiánya. Pontosabban: a Miért? kérdés hiánya. És, persze, a Windows és a kompi. THEME Kubát Gábriel MOJA UNIFORMA I Uniforma svaka ima/ lepo da stoji Uniforma svakom ima/ perfektno i potaman da stoji Jerbo pobijene neistomišljenike Bogonezajazno (ne) treba da broji Niti/ ne daj bože/ da ih se boji I svaka uniforma/ još jednu vrlinu/ ima da ima: Da oblik i boju/ ma koje ideologije S lakoćom da prima. MOJA UNIFORMA II Panteistički šlem - lovorov venac i venac od ružinog trnja Košulja - derviška/ sufistička/ Haljina - budističkih monaha, jarkonarančasta Pantalone - crne, ortodoksnih, hasidskih Jevreja Čizme - od meke kože, indijanske (kakve m I i H je već dobri Manit U u Delio) UNIFORMA GRADA su njegovi žitelji. Uniforma Subotice nalik je napadačima ili braniteljima Staljingrada. Zgužvane, slepljene od sasušene krvi, blatnjave, smrznute, ružne... Mladi koji nisu pobegli ispod beznadežne senke Varoškog tornja/ kad je za to još bilo mogućnosti, sad je kasno - za sve je i za svakog kasno, ma o čemu se radilo/ nemaju svoju muziku, svoje slikarstvo, svoju književnost, čak ni uspomene. Uspomene iz doba 90-tih nisu uspomene, to su more. Galerije su se pozatvarale, slikari su postali zanatlije po narudžbi ili dizajneri, bendovi sviraju turbo-folk, tehno i hard-rok i rok-bluz obrade 70-tih godina kada još nisu bili ni rođeni. I to po jednomdva kafića koji su pred prodajom ili zatvaranjem zbog nelikvidnosti. A grad koji je iz istog razloga iz kojeg su ukinuti tramvaji, ukinuo i izdavačku delatnost, nema pisce jer nema ti isti gde da objavljuju, odnosno ko da im izdaje knjige. To, međutim, nije razlog zašto se ovdašnje umetničke veličine svugde drugde vrednuju, samo ne u beznadežnom nam Mariatereziopolisu. To je za jednu socio-psihopatološku studiju. Sombor, recimo, ima čak dve izdavačke kuće, Pančevo takođe, ima čak i Kanjiža. Izuzetno plodnu i ukusno vođenu. Ostali muzičari, koji su do pre par godina živeli na sjajnoj plati kao profesionalni zabavljači u skupim restoranima, isterani su od strane muzičara koji se tako samoproklamiraju, ničim izazvano, jer tek prave buku, menjaju jednu istovetnu numeru za drugom i skakuću omamljeni ekstazijem i energetskim napicima, i odazivaju se (ma, dođu i kada ih niko ne zove) na ime DJ - ovi. Oni stvaraju PROJEKTE, ta šta bi drugo, sve same arhitekte i građevinski tehničari, ljubi ih mama projektantska, ono što se zove tehno, hiphop i slično(sti)... Oni su umetnici, stvaraoci. Ali za razliku od nas, žgadije beznadežne i dece odrastale kasnih 60-tih i 70-tih - ovi su navatirani lovom, jer umeju iskoristiti tuđu naivnost i nemaju skrupula. Otkud im. To su deca rodoljubivih 90-ih... Jedini autentični stanovnici Subotice su besposličari i nezaposleni, alkoholičari i žicari para za čisti alkohol, vutru i cigarete, romski prosjaci. Oni su već odavna okupirali središte i beznadežno srce grada, pojeli mu dušu, onog momenta kada su spustili nogu na kolosek subotičke Železničke stanice. Istinski stanovnici Subotice, prave uniforme ali i naličja grada, silne su horde malih Vasa kojih će biti sve više kako vreme puzi, sve neumitnije i neumitnije, a oni s apsolutnom ravnodušnošću prose cigaretu, u stvari jedino iskreno želeći da se bace pod koji voz, da ih bace, pod ma koji, jer im je sve svejedno, svega dosta, obećanja, budućnosti, svetle, mračne ili sive, neizvesne, izvesne ili ma kakve, jer su preslabi da to sami učine. Pozorišne predstave izuzev onih koje sjajno (g)radi Kosztolányi Színház održavaju se u prostorima koji nisu za to namenjeni, jer grad nema Pozorište. Grad nema ni kulturu kakvu (nije još) zaslužio, jer nema ni dugoobećavani Kulturni centar. On bi morao postojati tamo gde i Pozorište. Pošto novog Pozorišta nikada neće biti, neće biti ni Kulturnog centra, ako ga i bude, na njegovom čelu biće isti mladi japiji koji i do sada drže sve konce grada u svojim rukama, a dotle će gradski oci i vlast ponovo da se promene, pa će da se rode opet neki novi prioriteti, neke nove obilaznice, novi zatvoreni bazeni, nova pozorišta, novi PROJEKTI, nove pare će se iznaći za stare ceremonije, kako to pevaše stari, dobri Leonard Koen: Nove halje za stare zablude... Ostali deo uniforme grada čine blizlismeni raznih dijalekata, rasa, fela, sorti i boja, koji kahvenišu po baštama diljem Korzoa i Engelsove, od 10 pre, do 18 sati popodne, ispijajući hektolitre kahva i mineralnih voda s limunom / na crtu, razumije se!!!/, dogovaraju nove PROJEKTE, i već pomenuti prosjaci i aktualne i potencijalne ruine od samoubica i ovisnika koji su se zabunkerisali po klupama u središtu grada. Uniforma Subotice je kao ona Staljingrada. Ali Staljingrad je opstao. Robert Tili 4

Temeswarer Blut bosszúsan szétrágott egy Fisherman s Friend pepermintet a nézőtér biztonságos homályában. Lilith, aki perspektívatágítás címén rábeszélte, nézzék meg ezt az etno dance theatre-profilú előadást, ezúttal mélységesen melléfogott. Lilith (aki kikérte magának, hogy így szólítsa, noha T.B. elég nyersen rákérdezett, akkor meg miféle feminista, s magában azért továbbra is következetesen így nevezte) szemmel láthatóan élvezte a produkciót. Noha mindketten vén rókák ilyen téren, s a profiként beharangozott előadás letgadhatatlanul fél-amatőrnek bizonyult. Pedig ez a különc, regresszoterápiára, csoportszexre, Bachra, Mangára egyaránt nyitott nő, aki énjét tetszés szerint használható, majd eldobható csomagolásként váltogatta kiváltva ezzel a férfi csodálatát nemcsak bonyolult átláthatatlansága, kitűnő szimata miatt is imponált T.B.-nek. Miután a negyedik cukorkát is elrágta, T.B. csöndben dühöngött Lilith arrogáns rábeszélő-képességén. Fos. A táncetűdökből lazán összeszőtt (mégis széteső, még véletlenül sem koherens egész) előadásban azonban akadt egy, egyetlenegy rövid rész, ami miatt T.B. végül feladta lelki sündisznóállását. Három férfi, valahol a havasokban - természetesen stilizálva depressziózott, etno-kesergett, férfimódra hisztizett, aztán ál-berúgott, arra alludálva a végén, lehet, hogy le is vetették magukat a magasból. Na végre valami, ami belefér a személyiségprofilomba - morfondírozott T.B., és noha a további táncetűdök épp olyan csapnivalóknak bizonyultak, mint az előzőek - már hálás volt Lilith gátlástalan rámenősségéért. Igen Valahol a picsában, három írástudatlan, idióta vademberrel, akiknek lehetőleg a nyelvét sem értem és viszont ordítani, üvölteni, fasza, ezt talán még ők is integrálnák, dacára a kulturális kódjaink különbözőségeinek szinte soha nem iszom, legfeljebb valami szpeslt, ami egyszerűen nem arra való, hogy berúgjon tőle az ember, de ezekkel igen a legrohadtabb, legócskább kerítésszaggató pálinkából egy liternyit, amikor már üvölteni, sírni is szabad biztosan beledöglenék, a maximumom egy-két 0,03 cl whisky, martini vagy valami hasonló, dupla jéggel szelídítve, esetleg koktélban de miért ne rúghatnék be legalább egyszer, egyetlen egyszer ott a búsban, ahol a havon kívül legfeljebb varjúkárogás fogadhat vazzeg, módosult tudatállapotban szélesre tárul a kvantumtér, talán még természetfeletti lényekké is modifikálódhatnánk hullarészegen, etno-szellemlovasként üvöltve vágtázni az érdes levegőrétegek közt, szabadon, vazzeg talán, egyszer, egyetlenegyszer ebben a kurva kibaszott életben megengedhetem magamnak ezt a luxust. ha nem lenne visszaút, akkor is piszkosul megérné. Elkomorult. Legalábbis merem remélni. Kigyúltak a nézőteret megvilágító neoncsövek. T.B. felsegítette Lilithre az extravagáns, definiálhatatlan ruhadarabot, amit a kabát és a többi textilréteg között épp viselt (hiába, hűvös van odakinn). A nő felajánlott egy felkapott éttermet, s noha T.B.-t mélységesen irritálta, hogy folyton Lilith fizet, rábólintott. - Boy-Toy vagy, szívem Mondta egy sokat tapasztalt THEME A scampi chips - uniformis sikolya barátnője Lilith kapcsán. Csak nem egészen értem, mit eszik rajtad ennyire feltűnően, és főleg mi a fenét akar valójában Vigyázz magadra. Nem viccelek. Az étteremben csak turkált a rafinált görög salátakompozícióban. Nemcsak az előadásról, hanem az égvilágon semmiről sem kívánt eszmecserét folytatni, fecsegni. Tökéletesen védtelennek érezte magát, minha repedések támadtak volna a szkafanderén, a kissé bizarr, de számára fontos Lilith (aki, szisztematikusan kikérte magának ezt a becézést) akaratlanul is belekotnyeleskedik az aurájába, így aztán fejfájásra hivatkozva elbúcsúzott az ezúttal fémes csillogású sminket viselő, derűsen csevegő, de második rápillantásra betört ablaküveg-tekintetű nőtől, és kilépett a harapható, a szennyeződés-mentesség illúzióját keltő gyönyörbe, amire, Handket idézve, a csömör-polka szóösszetétel volna a legmegfelelőbb persze Nakonxipánnal, Akirával vegyítve. Természetesen akadt nála némi készpénz (az előadást is Lilith finanszírozta), így maga sem tudja miért, éhes az biztosan nem volt, benyitott a legközelebbi kínai étterembe. Banális furcsaságokat rendelt, olyasmiket, amiket eddig orient-étteremben még soha, de azokban is, a semmibe bámulva, csak turkált. Rohadtul éhes volt, de maga sem tudta, pontosan mire. (Persze lelki szemei előtt, a legváltozatosabb kameramozgásokal, különféle plánokban, szűrőkkel azonnal meg-megjelelent Kafka Éhezőművész-linkje, amit sietve elhessegetett, mint egy döglegyet pedig Gregor Samsa-szenzibilitásúnak nevezték, ami ellen soha nem tiltakozott.) Az egyik műanyag csészére révedve, melyből azért néhány falatot mégis csak elrágcsált, majd a szemközti tükörben saját hullaarcát szemrevételezve, valahonnan a bizonytalan, száműzött mélyből beugrott neki egy, a figyelemreméltó címkéhez kapcsolt francia filmcím: A selyem sikolya. Majd egy másik edényre tévedt a pillantása, a vegyszerekkel itt-ott kékre, liliára színezett, különben natúrszín ropogtatnivalókkal: Vagy a scampi chipsé? A foszladozó, halott arccal farkasszemet nézve, melyről tökéletesen világos volt, a sajátja, önironizálásba kezdett, noha persze nem tudta és már nem is akarta magát becsapni, szimpla vádekezési mechanizmus az egész, semmi egyéb: Suttogások, sikolyok...hehe, huncut...persze szénizotópok kreálta hang- és érzés-effektusokként...már nemcsak Bergman vagy Tarkovszkij, Max von Sydow is rég légpárnás gyorsvonaton lebzsel, Zentropában, amint jégkalapácsot alkalmazva felváltva üvöltik, hehe, hogy: Beszélj, te szív!...why not?...blue Eyed Pop..Nagyonkék.az, huncutom annyira kék, és selyem, nem bársony, hogy még a dugás is belefér. Rágyújtott és rendelt egy hosszú presszókávét, szűzen (ez általában megnyugtatta). Ezúttal sikertelenül. Az alkosz-szuicid táncetűd, mely egy Tarot-kártyára emlékeztette, makacsul vissza-visszatért, kísértette, mint valami nyugalmat nem lelő halott. Echte Rural.de csontig hatol a rohadék, annyi szent. A szemközti tükörben a tulajdon, oszlásnak induló szörnyarcára meredt. Ezt kezelni kell. Bement a mosdóba, és, noha biztos volt benne, bekamerázták, hisz már rég minden bekamerázott, nem zavartatta magát: előkapart egy 16 GB-os USB-csatlakozót, és a szívébe döfte. Egy villanásnyira kövér csöppekben alázúduló pinkszín festékréteg lövellt a tudatába, mintha a lehető legjobb flash lenne.de csak egy pillanat erejéig. Hiába, 16 GB kevés. Egyre feszültebbé vált, gyorsan fizetett a szilikonos Barbie-felszolgálónőnek, és úgy tett, mintha nem észlelné a kínai tulaj furcsán fürkésző tekintetét. Ismét kilépett, és bevetette magát a jól ismert környékre. A lakótömbök, bankok, hasonlók csodálatosan szabályos vagy különc, mértani pontosságú vonalai (melyekről a tulajdon vonalkódja jutott mindig eszébe), ez a pislogó, villogó, konstans fényekből összeálló hazaszurrogátum szinte mindig boldogsággal töltötte el. Imádta ezt a Zeitgeist-összképet, ha kellett, szelektíven darabokat hasítva ki belőle, szinte szakrálisan vonzódott egy-egy szebb, vagy extravagánsabb épülethez, a mindig, de főként csapadékos időben teljességgel érvényesülő fényvisszaverődésekhez, amit, akármekkora nonszensz baromság volt, mégis hologramok tördelte, ütköző bozonokkal, protonokkal telített lézer-interferenciának becézett magában. Heimat,vazzeg, haza a magasban, digitalizálva, remixelve, de szerethetőn. A várt, megszokott, szerelemként is definiálható öröm azonban ezúttal elmaradt. Temeswarer Blut olyan szögletes, fura mozdulatokkal sétált, mint egy humanoid gépzongora. Tudta, zűrös a szoftvere, józanul gondolkodó lény lecserélné, azt is tudta perverzió, ha nem teszi meg, de mégsem akaródzott neki. Már rég fulladozott a szkafanderében, noha rég evidens volt számára: ha levetné, nemhogy arc, de bőr, izmok, csontok sem bukkannának elő. Szellemlovasként, áttetszőn, sólyomszárnyakkal, üvöltve, vágtázva, hullarészegen vazzeg. Ezúttal egy rég elfeledett, az önakasztást a gyakorlatba átültető néhai haverjának most már tudta, talán az egyetlen őszinte mondata úszott be a nyúltagyába: Az élet lehetetlen, vagy mégsem? Önmaga számára is váratlanul felordított, pedig szorult belé némi ráció. Ha bárkit is érdekelne egy magában üvöltöző pasas (persze tisztában volt azzal is, hogy amíg nem támad meg senkit, a kutyát sem; akkor is legfeljebb csak annyira, hogy egy időre kivonják a forgalomból. Equus! Lihegve, fulladozva, jeges verítékkel a műbőrbevonatán rohant végig a kerékpárosoknak fenntartott járdacsíkon, mintha üldöznék. Megpróbált megállni, racionálisan viselkedni, tudta, marhaságot csinál, de nem ment: Ha választ nem is talált rá, hiába kereste görcsös igyekezettel, csak a lila, kék scampi chips vagy az USBemócsatlakozó, a sérült öltöny-szkafandere, a selyem széttéphetetlen sikolyai kavarogtak benne-körülötte,de zsigerből,reszketve érezte, rohannia, menekülnie kell. Jódal Kálmán ART: Aleksandar Zaar 5

Istorija je učiteljica života! Pa, najpre da vidimo šta ona kaže po pitanju oblačenja? Većina grčkih autora pominje hidžab, govori se da je Penelopa, žena itačkog kralja Odiseja, pokrivala glavu. Žene u Tebi su nosile posebnu vrstu pokrivača za glavu sa dva otvora za oči za gledanje. Spartanske kćeri su se pokrivale odmah nakon udaje. Na sačuvanim crtežima vidimo da su žene u Sparti pokrivale glavu, ali ne i lice, a kada su izlazile napolje, žene i devojke su nosile ogrtač. I žene u arijskoj religiji su se pokrivale. Da bi sačuvale reputaciju povlašćenog sloja i ogradile se od običnih žena i pripadnica četvrte klase, ugledne Persijanke su pokrivale svoje lice i puštale kosu. Izgleda da obične žene nisu nosile dugu kosu, moguće zbog toga što im je dugačka kosa smetala pri radu. Duga kosa je bila osobenost žena iz visokog društva, kao i pokrivanje koje je bilo specifično za žene velikaša. Stupanjem islama na tlo Irana, pa sve do trenutka kada je taj običaj ukinut, pokrivanje žena je kao nacionalni običaj ušao u red verskih običaja i postao opšte obeležje svih slojeva. Primer Japana: pre perioda 1860-1870. većina stanovnika Japana je nosila jednu vrstu tradicionalne nošnje, poznatiju kao kimono, koja se sastojala od dugačke i široke košulje sa trakom koja se vezuje oko pojasa. Brojni slojevi kimona od pamuka i svile čuvali su toplotu... Pripadnici srednjeg staleža uglavnom su nosili kimono od pamuka ili konca, a imućniji svet svileni kimono. Do tog vremena u Japanu se nisu proizvodile vunene tkanine, i Japanci nisu znali za njih. Prva grupa koja je počela da podražava zapadnjačku odeću bili su oficiri, osoblje nekih vojnih jedinica i mornarice koji su svoje odelo prekopirali po modelu uniformi engleskih mornara stacioniranih u Jokohami. Najvažniji događaj u novijoj istoriji Japana bile su političke promene iz 1868. godine, koje su pomogle učvršćenju snažnog centralističkog režima koji je želeo da se obračuna sa feudalizmom. Ovaj režim je pokazivao sklonost ka oponašanju zapadnjačkih metoda i ekonomskom razvoju, a u pogledu kulture odevanja, politika nove vlasti bila je više nego očigledna. Kada je vojvoda od Edinburga 1869. godine posetio Japan, carski dvor ga je dočekao odeven u oficijelnu zapadnjačku odeću. Godine 1870. pitomci mornaričke akademije dobili su naređenje da obuku engleske uniforme, a u isto vreme pitomci vojne akademije su nosili francuske uniforme. Uniforma čuvara javnog reda i poštara pretrpela je promene 1871. godine, a sledeće godine i uniforma železničara. Godine 1871. između ministara vlade i članova vrhovnog suda izbila je žustra polemika po pitanju da li najviši činovnici glavnog i drugih većih gradova treba da nose japansko ili zapadnjačko odelo, iz koje su kao pobednici izašli pobornici Zapada. Iste godine, dvor je pravosuđu izdao pisani nalog kojim se ukida tradicionalna odeća, ženskog i ne-japanskog izraza, a od zaposlenih u administraciji i pravosuđu se zahteva da oblače zapadnjačko odelo koje je pogodnije za rad. Prvi otpor takvoj politici zabeležen je 1877. godine, a pružile THEME (Ne) kultura oblacenja! su ga oružane snage sastavljene od regruta i opozicionog dela japanskog društva. Došlo je do borbi u kojoj je jedna strana nosila nove, vunene uniforme, a druga, tj. snage narodnog otpora, tradicionalnu odeću od pamuka i svile sličnu nošnji samuraja (neko se možda seti filma Poslednji samuraj s Tom Kruzom u glavnoj ulozi). Od 1880. godine naovamo evropska moda je postepeno počela da osvaja osetljive delove tržišta i stvara prostor među imućnim slojevima. Pripadnici elite su našli oduška u oponašanju evropskih trendova kao što su grupni plesovi, garden partiji i koncerti, odeveni u večernju odeću kakva se nosila u Evropi. Ubrzo je i carica sa svojom pratnjom u javnosti počela da se pojavljuje odevena na isti način. Osamdesetih godina 19. veka, po nalogu Ministarstva prosvete, studenti univerziteta i viših škola postali su obavezni da nose uniforme kakve se oblače na Zapadu, a tom naređenju dugo se nisu potčinile samo privatne visoke škole. Krajem devetnaestog veka, zapadnjačko odelo na radnom mestu i u važnijim društvenim aktivnostima nosili su zanatlije, nastavnici, lekari, službenici banaka i viđeniji članovi novog društva. Godine 1898. potrošnja vunene tkanine koja se uvozila iz Engleske i Nemačke iznosila je fantastičnih 3 miliona metara. Početkom dvadesetog veka, samo tridesetak godina nakon promena iz 1868. godine, zapadnjačka odeća je imala obeležja napretka i originalnosti... Pobeda Japana nad Rusijom u ratu 1904-1905. i nagli ekonomski razvoj doprineli su većoj opčinjenosti Japana Evropom nego ranije, i porastu broja onih koji koriste vunene materijale i nose zapadnjačku odeću. Međutim, treba imati u vidu da je većina Japanaca, i pored svega, ostala privržena tradicionalnoj nošnji, a da je manjina, koja je milom ili silom obukla novo odelo, po dolasku kući novo odelo zamenjivala udobnim kimonom. Zapravo, zapadnjačka odeća se nosila napolju, a japanska nošnja je još dugo ostala odeća za dom. Običan svet nije prihvatio da nosi zapadnjačku odeću sve do pred Prvi svetski rat, kada je u praksu ušla upotreba štofova od vune, pored pamučne i svilene tkanine. Propagiranju zapadnjačkih modnih kretanja isprečile su se dve smetnje: sklonost i ljubav Japanaca prema tradicionalnom odevanju, i visoka cena vunenih materijala, pa je bilo probitačnije šiti tradicionalnu odeću. Privreda Japana je tokom Prvog svetskog rata doživela procvat, a to je, sa svoje strane, u društvenom i javnom životu ove zemlje učvrstilo tendenciju podražavanja kulture Zapada. U društvu se odomaćio izraz bunka, koji označava napredna i moderna shvatanja, a podrazumeva zapadnjački način života: svi su želeli da imaju modernu kuću, da jedu modernu hranu, da nose modernu odeću, odnosno zapadnjačku kuću, hranu i odeću. Otprilike u drugoj deceniji prošlog veka trend oponašanja zapadne kulture prisutan je u osnovnim i srednjim školama, kroz kolektivne igre i grupne plesove. Krajem treće decenije prošlog veka, seljaštvo koje je u to vreme činilo 40 procenata ukupne populacije Japana, bila je grupacija najmanje pogođena ovim promenama. Interesantno je što je u tom periodu većina Japanaca, uključujući seosko i gradsko stanovništvo, u trenucima kućnog odmora, spavanja i obedovanja nosila tradicionalni kimono. Od Drugog svetskog rata naovamo nije bilo nekih neočekivanih promena. Trend podražavanja zapadne mode je nastavljen, a njegov tempo je dobio na brzini. Na ulicama i uopšte u javnosti gde su prisutne obe struje odevanja vladaju zbrka i metež. Postoji uverenje da su dani kimona odbrojani, i da će se on zadržati samo kao jedan detalj japanskog stila života. Kao što vidimo, ovo pitanje nije povezano sa slobodama pojedinca ili ličnim ukusom, već se radi o naletu na sve duhovne i tradicionalne kulture. Na taj način, oni su se postepeno udaljili i konačno napustili svoju tradicionalnu odeću i prihvatili zapadni stil odevanja. Prema svim idealističkim poimanjima sveta, funkcija odeće je da pokrije telo, a ne da ga istakne. Odeća je za čoveka svetilište, ona je bedem koji štiti telo od pljačke i čuva njegovu veličanstvenost. Ona služi za to da smanji seksualni nagon, ili da ga uveća. Odeća je osnovno stanište čoveka, a ne njegova druga koža. Za jednog čoveka vernog sebi, savršenstvo se (ne) postiže ukrašavanjem, izlaganjem i trgovanjem vlastitim telom kao robom. Umesto da svoje telo proda svetu, možda je mudro pokušati izgraditi sopstveni integritet? Pitanje odeće, njen oblik i vrsta, nipošto ne spadaju u jednostavna i površna pitanja, i ja ga neću tretirati kao proizvod ukusa pojedinca. Ovo pitanje je povezano sa različitim kulturama i odvojenim pogledima na svet, ekstremno različitim u svim važnijim oblastima, pa tako i u kulturi odevanja. U praksi je najlakše kopirati odeću drugih; međutim, prolaze vekovi, a mi vidimo da ne samo da ne kopiraju odeću drugih naroda, već suprotno tome, svaki narod nastoji da kroz kulturu odevanja sačuva sopstvenu tradiciju. Oduvek je promena odeće nagoveštavala promenu same kulture, a poznato je da čovek ne može da okrene leđa sopstvenoj kulturi dok ne odbaci svoju odeću, i da neće obući stranu odeću dok ne prihvati kulturu drugog naroda. Zbog toga se i kaže s kim si, takav si, odnosno, ukoliko bih uprostio, čovek pripada onome čiju odeću nosi. Odelo svakog čoveka predstavlja zastavu zemlje njegovog bića, koju je on istakao ispred zdanja sopstvenog bića i kojom želi da oglasi kojoj kulturi pripada. Na isti način kao što je svaki narod veran svojoj zastavi, vernošću kojom izražava svoja nacionalna i politička uverenja, ni svaki pojedinac neće tek tako odbaciti odeću koja je primerena merilima i pogledima onog sistema vrednosti i shvatanjima kojima je privržen i u koja veruje. Bez namere da opteretim čitaoca, smatram da je ovom pitanju, to jest uzajamnosti oblačenja i kulture, potrebno prići i iz lingvističkog ugla. U persijskom jeziku odeću označavamo izrazima pokrivač, zaštita tela i odelo, odnosno obući se i pokriti se, kada su u pitanju glagoli. 6

THEME U arapskom se koristi lebas, a u engleskom clothes i dress. Pogledamo li malo bolje, videćemo da persijska reč lebas, odnosno pokrivač, dolazi od infinitiva pušidan (obući), koji je kasnije dobio značenje sakriti i maskirati. Iz svih ovih izraza pušeš, pušak i pušidan, da se shvatiti da je odeća za narod zapravo sredstvo za pokrivanje, a ne za pokazivanje tela. Tako vidimo na koji je način kultura jednog naroda sadržana u jeziku i kako se putem jezika manifestuje. Smatram da je odevanje svakog pojedinca usko povezano sa njegovim pogledima i stavovima, da razotkriva tajne skrivene u dubini njegovog bića i određuje njegovu ličnost. Odelo je obeležje svakog čoveka, njime on iznosi i saopštava svoj stav drugima i po njemu se prepoznaje povezanost, sklonost i odnos neke osobe sa određenim uverenjem i stavom, srazmerne tome koliko im je veran i koliko ih je kao odeću ogrnuo i njima se odenuo, kako bi odredio svoju ličnost i učinio je prepoznatljivom. Zato, kada neko obuče odelo, može se reći, time kao da je uzviknuo parolu u slavu kulture kojoj ta odeća pripada, tako i mi, koji nosimo zapadnjačko odelo, neprestano veličamo kulturu Zapada (pomislite samo kako bi na vas reagovali ukoliko bi se Subotom veče pojavili u gradu u nekoj od narodnih nošnji ljudi sa ovih prostora). S druge strane, ako ispitamo koren engleske reči dress (odeća, odelo), ustanovićemo da osnovno značenje ove reči koja dolazi od latinskog korena directus jeste ispraviti, srediti, pripremiti, doterati, ukrasiti i slično. U isto vreme, ona označava odeću i odevanje, i time se, još jednom, potvđuje da u ovom jeziku osnovno i suštinsko značenje pojmova odeća i odevanje jeste doterivanje, ulepšavanje, urednost i usaglašenost. Vidimo, dakle, da svaki narod putem izraza koje koristi za odeću otkriva cilj i svrhu odevanja. U francuskom reč habit označava rublje, odeću i nošnju, habiter znači smestiti se, nastaniti se, zasnovati dom ili se okućiti, a habitat se koristi za mesto stanovanja. Ovde ću podsetiti na ranije izgovorenu misao: Odeća je lična kuća svakog čoveka i svako najpre stanuje u svojoj odeći, a onda u svojoj kući. Iz ovoga vidimo kako se u različitim kulturama tretira pitanje odeće i kako se to odražava na jezik. Većina čitalaca čula je za izreku lice je ogledalo duše, kojom želi da se kaže da se na licu vide sve promene unutrašnjeg stanja čoveka, i da to stanje odražava prirodna promena boje njegovog lica. Mogli bi otići i korak dalje i reći da stanje duha ne odražava samo prirodna boja, već i one boje koje se veštački nanose na lice. Vrsta šminke usko je povezana sa unutrašnjim stanjem i psihičkim tendencijama nosioca iste; međutim, stanje duha ne odražava samo našminkano lice, već i ukupni izgled njene figure, i odeća kojom je ukrašava. Odeća nije izložena samo uticaju društva kao zajednice koju čine pojedinci, snažne spone, takođe, postoje i između pojedinih ličnosti zajednice i opšte kulture. U društvu u kome se duhovne i humanističke vrednosti ne kotiraju naročito visoko, i u kome su unutrašnji svet čoveka, njegov ugled i smisao u uskoj vezi sa spoljašnjim izgledom, ličnost se oblikuje na osnovu pažnje i mišljenja njenog okruženja. Zato i nije čudno što članovi takvog društva nastoje svim sredstvima, pa i kroz odevanje, da za sebe stvore jednu vrstu individualnosti i afirmacije Moda i bezbrojne bezrazložne promene koje se svakodnevno javljaju u odevanju nalaze podlogu u svesti i psihi ljudi. To je naročito slučaj u društvima u kojima čvrst i usavršen birokratski poredak, mašinerija i dominacija ekonomskih sistema i vladā nad školstvom i društvenim sredstvima za komunikaciju svakim danom članove društva čine sve sličnije jedne drugima (praveći modne klonove), isključujući svaku mogućnost individualnog izražavanja i praktične kreativnosti kod čoveka. Potreba da se pojedinac izrazi i bude drugačiji veoma je izražena i za sobom povlači to da pojedinac pokušava da na svaki mogući način privuče pažnju drugih, pa čak i promenom svog izgleda, i to najčešće promenom svoje odeće i ukrašavanjem glave i lica, i na taj način se spase od nestajanja u masi, pošto već ne uspeva da na logičan i razuman način sebe učini izuzetnim i prepoznatljivim. Pošto je za njega najviša istina društvo, u koju, zapravo, i ne veruje, gubljenje u masi za njega znači krah njegove ličnosti i neminovni kraj. Onda dolazi red na modne kreatore da odgovore na ovu neutoljivu žeđ i iskoriste ovu moralnu slabost izazvanu duhovnom dekadencijom. Međutim, postoje i drugi razlozi, moralne i psihičke prirode, za prihvatanje mode. U klasnim društvima, ta razlika se primećuje na kućama, automobilima, načinu života, a naročito u odevanju: viši slojevi svojom odećom nastoje da pokažu drugima koliko su bogati. Odeća je najzahvalnije sredstvo za razmetanje jer je neodvojiva od čoveka, za razliku od automobila ili kuće koji nisu uvek uz njega. Čak i pri plivanju, kada je svedena na minimum, odeća pokazuje drugima sa kim imaju posla! Postoji mnogo takvih prljavih kompleksa koji iz čoveka izbijaju kroz njegov izgled i način odevanja. Jedan od njih je i želja da se na sebe privuče pažnja i da se bude različit od drugih, a drugi razmetanje imovinom i bogatstvom. Odelo često otkriva želju za isticanjem, zavist i rivalstvo. Na izbor odeće utiče prevelika ambicioznost i želja za dominacijom. Vojnici i uniformisana lica nisu jedini koji svoj položaj i čin ističu odećom i oznakama na njoj (naravno, za njih je možda i potrebno da se razlikuju). Ako ljudski razum ne spere zagađenost iz ljudskih srca nastalu željom da budu superiorni, svi će hteti da u oblačenju postupaju kao pripadnici vojske i da skupocenim odevanjem pokažu svoju ličnu vrednost i veličinu. S druge strane, ženska odeća ponekad ima funkciju razmetanja i dokazivanja samih muškaraca, koji na sedeljkama, ulicama i javnim mestima, toaletom svojih supruga žele drugima da demonstriraju sopstvenu veličinu i značaj. U društvu poremećenih društvenih vrednosti, žena uglavnom i služi kao sredstvo za izražavanje ugleda i blagostanja svog muža, koji ističe svoju ženu i njenu odeću da bi drugima pokazao vlastiti značaj, isto kao što se razmeće automobilima, kućom i garderobom. Pripadnici novonastale aristokratije svojom skupocenom i raznovrsnom odećom, različitom za svaku posebnu priliku, nameću i stavljaju na znanje onima oko sebe svoj materijalno superiorni položaj. Za njima, kao izgubljen, juri srednji sloj ljudi koje je, zapravo, moda napravila njihovim robovima, jer dobrostojeći i konformistički sloj neprestano teži da se svojim izgledom izdvoji od običnih ljudi i da svojom modernošću skrene pažnju na sebe. Tada običan svet, u želji da se izjednači sa aristokratijom, nagrće na modu koja ubrzo postaje opšta, i kao takva prestaje da bude interesantna aristokratskoj eliti, koja je u stalnoj potrazi za onim što će je izdvojiti od ostalih. Zbog toga ona kreće u kreiranje novih modnih stilova, običan svet je opet na udaru novih modnih strujanja, i ponovo, krotko kao jagnje trči za ukusom bogataša i dobrostojeće elite, a da nije podmirio ni račune prethodne modne avanture. Takva zavisnost i ropstvo su itekako bolni, pogotovo što su veoma česti u slobodnim društvima. Nakon što su islamske vlasti u julu 1980. godine po drugi put pokrenule pitanje ženskog pokrivanja, u jednom humorističkom nedeljniku je objavljena karikatura zanimljive sadržine. Prva ilustracija, sa oznakom juče, prikazivala je prestravljenu ženu kojoj agenti Rezahana sa glave skidaju čador grubo i nasilno, uz udarce i psovke. Na drugoj ilustraciji, sa oznakom danas, prikazana je luksuzno doterana žena u mini suknji, kojoj pasderani i članovi komiteta nude maramu. Karikatura se može protumačiti na više načina. Na primer, tako da su muslimani, koji su koliko do juče zbog skidanja hidžaba proganjani i obespravljeni, u međuvremenu postali iskompleksirani, i da sada kada u svojim rukama imaju vlast i moć, nastoje da se revanširaju, i istom merom kojom su agenti Rezahana zlostavljali žene uzvrate svim nepokrivenim ženama. * U svakom društvu postoje ljudi koje nikakvom logikom i argumentima ne možete odvratiti sa njihovog puta. Upitajmo se, koji su stvarni motivi našeg zalaganja za široku društvenu (ne) primenu kodeksa oblačenja? Lečenje kompleksa i želja da se nepravda, koju je iskusila prethodna generacija, ispravi nanošenjem nove nepravde sledećoj?! Da li je možda moć stvorila modne diktatore od medija? Svako od nas veruje da je ono što radimo najbolje moguće, ali svi možemo u najmanju ruku da poslušamo i ono što kažu drugi i razumom uporedimo argumente obe strane. Ako pođemo od pretpostavke da su oba načina oblačenja, tradicionalno i moderno, naizgled slična, ne treba da zaključimo da su oni takvi i po svojoj suštini. A šta je pravično? Ni sam nisam siguran, mada je granica svakako tanka. Nije zato na odmet da se i ovom prilikom podsetimo Ulpijanovih reči o suštini prava i smislu pravničke profesije: Zato, s razlogom neko treba da nas nazove sveštenicima, jer odajemo počast pravdi i propovedamo znanje o dobrom i jednakom, razdvajajući pravično od nepravičnog, razlikujući dozvoljeno od nedozvoljenog, nastojeći da ljude učinimo dobrima, ne samo strahom od kazni, nego i istinskim nagradama radi podsticaja da nešto učine, težeći (tako), ako se ne varam, istinskoj a ne lažnoj filozofiji. Ozren Simjanovski * Preuzeto sa sajta: http://www.islamshia-w.com ART: Miomir Milić 7

Ako mi nešto u životu teško pada, onda je to kupovina odeće. Ima nešto frustrirajuće u čitavom tom ritualu presvlačenja, oblačenja i svlačenja, premišljanja i ocenjivanja. Nijedanput do sada nisam uspeo da pazarim neki komad odeće a da me je trgovac pitao kako se u njemu osećam. Nego kao robot krene da cvrkuće ne bi li me ubedio. Nervira me sve to, užas... THEME Neke moje uniforme krijemo rakiju, i tražio je da okupim celu spavaonu. Rakija nije bila u spavaoni, bila je kod mene, u džepovima pantalona. Otišao sam u kupatilo i sakrio dve plastične boce od po pola litre ispod nekih krpa, a zatim okupio cimere. Rakija nije bila pronađena kod nas, ali smo zbog te racije to veče morali da uklonimo sve zalihe rakije i vinjaka koje smo imali u štekovima. Nedavno smo se brat i ja selili iz male garsonjere na Telepu, u stančić u centru. Praktičnije je, a po nekim računicama, ko bi rekao, i jeftinije. Svu odeću koju smo imali da ponesemo trpali smo u crne najlonske džakove radi lakšeg transporta, a posle, kad se smestimo, razvrstali bi je i složili u plakare u novome stanu. I tu sam počeo da se prisećam... Crna kožna jakna - rokerica Ne sećam se tačno odakle mi, verovatno sam je nasledio od nekog starijeg brata ili nekog već. Čekala je strpljivo u ormanu da joj dorastem. Mislim da sam je prvi put obukao negde pred kraj srednje škole, i nisam je skidao neko vreme. Postava na njoj bila je u poprilično lošem stanju. Gotovo svi džepovi na njoj bili su bušni, i nebrojeno puta sam gubio upaljače i šibice po njoj. Jednom prilikom sam u njoj uneo oko dve litre vina i četiri limenke piva u studentski dom kod Dudove šume, drugi pak put litru pelinkovca u kamp za vreme Trench-a. U to neko vreme imao sam dugu kosu do ispod ramena retko vezanu u rep, i gotovo uvek cigaretu u ustima. Oko vrata drvenu ogrlicu koju sam dobio od sestre, i koju sam skidao samo u kadi i pred spavanje. Majice koje sam nosio bile su uglavnom jednobojne, bez ikakvih motiva i reklama, nisam nikada voleo ni paukove ni lobanje ni krv, a još manje imena brendova. Pa nisam ja nečiji bilbord. Beše lepo tada, druženja, svirke, spontana okupljanja na klizalištu, i pomalo alkohola na ulici... Sećam se, jednom prilikom, kada je bila svirka u Nepkeru, svirao se neki metal, i bilo je lepo. Pedesetak mladih ljudi na jednom mestu, svi slično odeveni, obuveni, svi se odnekud poznajemo, ali imena nikome nisam znao. Šutka, divna stvar, opustiš se i prepustiš ritmu mase, ako padneš, neko te podigne, i tako u krug... U jednom momentu, kada sam bio na izmaku snage, i dok sam hvatao dah pridržavajući se za binu, prišao mi je jedan lik kojem ni ime ne znam, i ponudio me okrepljujućim gutljajem hladnog piva. Srce mi je bilo puno i veliko. Vojna uniforma Kada sam odustao od studiranja, nisam dugo čekao poziv za vojsku. Noć pred odlazak u kasarnu ćale me je ošišao, nisam više imao dugu kosu i dok sam je gledao kako pada sa moje glave, u svakom trenutku sam hteo da ustanem i potrčim napolje, u prazno... Vojnička uniforma je bila zabavna, novi početak, i novi kraj posle šest meseci. Kada čovek obuče tu uniformu, kao da zaboravi, i ja sam zaboravio i dugu kosu, i pivo, i devojke, i slobodu i sve, kao novi početak, neko drugi, druga neka ličnost koja se rađa i formira pod novim okolnostima i uticajima. Ta uniforma sastojala se iz plave beretke sa grbom orla sa raširenim krilima, vetrovke, bluze, košulje, majice sa kratkim rukavima, pantalona koje su mi bile drage zbog mnogo džepova, i cokula. Dodatna oprema bile su plava fantomka, zelene rukavice, zelene čarape. Jednom prilikom, kada je moj dobar drugar dolazio na regrutaciju, baš u moju kasarnu, poneo mi je litru rakije od kuće, tečinu gromovaču. Stigao sam da se nađem sa njim tek negde posle ručka, ispred zgrade vojne policije gde su bili okupljeni svi regruti. Onako uniformisanog, među civilima, nije me bilo teško uočiti. Nisam stigao ni da sakrijem rakiju u spavaonu, a stariji vodnik me je već čekao. Srećom, svi u toj spavaoni bili smo isti, niski i uniformisani. Rekao mi je da zna da Svakodnevne uniforme Splet okolnosti i ljudi (koji je jedna sasvim druga, nova priča) motivisao me je da jednog dana odem iz svoje Subotice u Novi sad kod brata, na nedelju ili dve. To je bilo pre oko dve godine, i još se nisam vratio. Još jedan početak, još jedna šansa, samostalan život i tako... Možda je malo precenjeno sve to... Ovih dana nosim samo dve uniforme. Jednu kuvarsku, koja se sastoji od kuvarske košulje sa crnim dugmićima koji se vade pred pranje, kecelje, pantalona od sličnog materijala, kao one vojničke, samo jednobojne, i para papuča koje sam skupo platio i uništio radom, ali udobna obuća je bitna kada ceo dan stojite na nogama. Ne biste mi verovali za koga sam sve kuvao i šta sam sve čuo/video kao pomoćni kuvar. Neću pisati o tome, pričaću vam ako se jednom budemo sreli na kafi/pivu i šta li već. Druga uniforma koju nosim je ona koju nosim u sebi, tanka nit koja predstavlja sve najbolje što sam uspeo da naučim kroz sve nabrojane i prećutane uniforme u ovom tekstu. Ona nije vidljiva golim okom, ona je jednostavno tu, u meni, i definiše me kao osobu, kao čoveka, kao biće. A kakva je to uniforma, e, prijatelji moji, to je uniforma koja se opisuje vremenom i prostorom, a ne rečima. Slobodan Stojkov O tudott Nyugodt, a végtelen mámorába nyúló éjszakák... Tudod, hogy fiatalságod hajnalán jársz már... Unod a számlálhatatlan regulák lajstromát... Zuhog az eső... Szerető kéz mindig hazavár. Dobban a dobszó felszáll a madár ketrecében a rács bezár, Koppan a szárnya a keskeny vascsövön, körömnyi erő hiányzik, hogy megtörjön... De hiányzik. Szakadt a szárnya, véres a csőre, talán próbálkozik jövőre, de hasztalan, úgyis az nyer ki arctalan vacak csürhe, kinek munkától sosem repedt bőre. Koppan a koporsó kallantyúja... Nem dobban a szíve... Zuhog az eső felejtett sírkövére... Unja a csősz a kőtáblát lemosni... Nevét sem tudja ki fekszik itt, de aki itt nyugszik nyugodt, mert ő tudott ember maradni megannyi egymódú közt. Brenner Gábor 8