13.00 часова / СНП, горњи фоаје Сцене «Пера Добриновић» Стеријанци: Ђурђија Цветић, Силвија Крижан, Милета Радовановић Модератор: Воја Солдатовић

Átírás

1 Данас на Позорју часова / Академија уметности, Мултимедијална сала Позорје младих / Радионица Ибзен и Чехов кроз кратке резове Радионицу води: Аида Буквић, ванр. проф., Академија драмске умјетности Загреб (Хрватска) Организатор: Студио Лабораторија извођачких уметности, ФДУ Београд часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Принцип (Мали ми је овај гроб) часова / Међународни програм «Кругови» Округли сто: Everyman Ђилас часова / Културни центар Новог Сада Позорје младих / Дневна соба Prof. Susanne Goesse Gruber: Lesson N o 5: Sing Yeah! Yeah! Yeah! (Postmodernism, Deconstructivism, Postdramatic Theatre. Interculturalism and Globalization) часова / СНП, горњи фоаје Сцене «Пера Добриновић» Стеријанци: Ђурђија Цветић, Силвија Крижан, Милета Радовановић Модератор: Воја Солдатовић часова / Културни центар Новог Сада Позорје младих / Дневна соба Јавно читање драме Зезање Дина Пешута, АДУ Загреб. Режија: Ана Константиновић, Београд Читају студенти Академије уметности, Нови Сад, класа проф. Бориса Исаковића Вера Копицл: Читање женске читанке часова / Културни центар Новог Сада Позорје младих / Дневна соба Писање писма Еуђенију Барби и Один театру поводом 50. година позоришног рада; Затварање Дневне собе часова / Културни центар Новог Сада Позорје младих Sex, Lies & Videotapes / Љубав је у Познановцу Строј / Догађај / Кратки резови (импровизације) Академија драмске умјетности Свеучилишта у Загребу (Хрватска) I година глуме BA Јошко ШЕВО, ред. проф. Асистент: Силвио ВОВК Sex, Lies & Videotapes / Љубав је у Познановцу Студенти говоре делове из Олује Шекспира и стихове по властитом избору Пабла Неруде, Ане Ахматове, Пушкина, Дубравке Боуше, Роберта Десноса, Весне Парун, Славка Михалића, Иве Андрића, Мака Диздара, Весне Крмпотић, Еуђенија Монталеа. Строј / Догађај / Кратки резови (импровизације) недеља, 1. јун

2 Играју ЕЛИЗАБЕТА БРОДИЋ ЛУЦИЈА ДУЈМОВИЋ ВИНИ ЈУРЧИЋ КИМ КОНЧАР МАДА ПЕРШИЋ ПЕТРА СВРТАН ДЕНИС БОСАК ЈОСИП БРАКУС ИВАН ЦОЛАРИЋ ОГЊЕН МИЛОВАНОВИЋ РОКО СИКАВИЦА РОБЕРТ ШПАНИЋ часова / СНП, горњи фоаје Сцене «Пера Добриновић» Дани књиге / Промоција позоришних издања Исидора Поповић, (Пред)историја веселих позорја. Комедија у Срба пре Јована Стерије Поповића Говори Мики Радоњић Сцена, 1 2/2014. Говорe Марина Миливојевић Мађарев, Зоран Ђерић Сцена на енглеском језику, бр /2014. Говори Зоран Ђерић Годишњак позоришта Србије, сезона 2012/2013. Говори Љиљана Пешикан Љуштановић часова / Студио М Стеван Пешић: Тесла или Прилагођавање анђела Организатор: РТВ Војводине Режија: ДУШАН МИХАИЛОВИЋ Играју ЉУБИВОЈЕ ТАДИЋ, РАДОВАН МИЉАНИЋ часова / Новосадско позориште/újvidéki Színház Селекција националне драме и позоришта НЕОПЛАНТА / реприза Новосадско позориште / Újvidéki Színház Представа траје 1 сат и 30 минута Режија, сценографија, концепт: АНДРАШ УРБАН / Urbán András Асистент редитеља: ЈУДИТ ФЕРЕНЦ / Ferenc Judit Драматуршкиња: КАТА ЂАРМАТИ / Gyarmati Kata Композитор: АТИЛА АНТАЛ / Antal Attila Костимографкиња: МАРИНА СРЕМАЦ Сарадник редитеља: РОБЕРТ ЛЕНАРД / Lénárd Róbert 2 Билтен бр. 7

3 Улоге ГАБРИЈЕЛА ЦРНКОВИЋ / Crnkovity Gabriella ЕМИНА ЕЛОР / Elor Emina АГОТА ФЕРЕНЦ / Ferenc Ágota СИЛВИЈА КРИЖАН / Krizsán Szilvia АГОТА СИЛАЂИ / Szilágyi Ágota ИШТВАН КЕРЕШИ / Kőrösi István ДАНИЈЕЛ ХУСТА / Huszta Dániel АТИЛА НЕМЕТ / Német Attila АРПАД МЕСАРОШ / Mészáros Árpád ЗОЛТАН ШИРМЕР / Sirmer Zoltán ГАБОР ПОНГО / Pongó Gábor час / СНП, Сцена «Пера Добриновић» Селекција националне драме и позоришта Милена Деполо Бобан Скерлић ТРПЕЛЕ Београдско драмско позориште Представа траје 1 сат и 35 минута Режија, сценографија: БОБАН СКЕРЛИЋ Костимографкиња: ТАТЈАНА РАДИШИЋ Композиторка: АЊА ЂОРЂЕВИЋ Сценски покрет: МАРИЈА МИЛЕНКОВИЋ Лектор: ЉИЉАНА МРКИЋ ПОПОВИЋ Улоге Дуња: ПАУЛИНА МАНОВ Грозда: ДАНИЦА РИСТОВСКИ Јагода: ЈАДРАНКА СЕЛЕЦ Купина: МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ ЧУЧИЛОВИЋ Малина: НАТАША МАРКОВИЋ Неранџа: СЛАЂАНА ВЛАЈОВИЋ Вишња: МИЛИЦА ЗАРИЋ часа / Позориште младих Позорје младих Људмила Разумовска: Кући Академија уметности Београд (испитна представа) III године глуме Класа: Оливера ВИКТОРОВИЋ ЂУРАШКОВИЋ, ванр. проф. Асистент: Горан ЈЕВТИЋ Играју Тања Риђа: КРИСТИНА ЈОВАНОВИЋ Жана: АЊА МИТ Близанац: ИВАНА СТАНЧЕВ Фома: НЕБОЈША РАКО Вењка: САША СИМОВИЋ Ожиљак: ДАРКО ИВИЋ Сине: СТЕФАН КОВАЧЕВИЋ Анђео: СРЂА БЈЕЛОГРЛИЋ Мајк: ЉУБОМИР БУЛАЈИЋ (гост) Костим: Ивана ВАСИЋ Организатор: Сања ЉУМОВИЋ Сарадници: Весна ПОПОВИЋ, Игор БОЈОВИЋ, Агота ВИТКАИ КУЧЕРА недеља, 1. јун

4 Ex libris ЈАГОДА: Упознала сам га код другарице. Он је био најбољи друг њеног дечка. НЕРАНЏА: Упознала сам га кад је дошао да проси моју сестру, али она није хтела, па се он пребацио на мене. ДУЊА: Упознала сам га у кафићу, па смо нешто заболи скоро до јутра одмах то прво вече. ВИШЊА: Упознала сам га у амбуланти, била је то љубав на први поглед. ГРОЗДА: Упознала сам га кад је дошао код мајке и очуха у кућу да ме проси, они ме дали. МАЛИНА: Упознала сам га кад је дошао са тадашњом девојком да њој направим афро кикице. КУПИНА: Упознала сам га на факултету, био ми је професор. (Милена Деполо Бобан Скерлић, Трпеле) Списатељица Коаутор, редитељ Бобан Скерлић Рођен у Београду, 1964, сценариста и режисер. Завршио је Факултет драмских уметности у Београду. Филм: Шангарепо ти не растеш лепо, До коске и Топ је био врео. Позориште: Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша у Дадову (корежија са Радивојем Андрићем), Змајовини пангалози Иване Димић и Школа рокенрола Милене Деполо у Позоришту Бошко Буха. Милена Деполо Дипломирала драматургију на ФДУ у Београду године. Од сезоне 2007/2008. ради као драматургиња у Позоришту Бошко Буха, где се њен рад фокусирао на стваралаштво за децу и младе, и где је сарађивала са позоришним редитељима свих генерација. Селекторка је ТИБА Фестивала и чланица борда ASSITEJ-а Србија. Изведене драме: Карактери (Градско позориште Подгорица, 2003), Карма Кома (Дадов, 2004), Ко је Лорет? (Мало позориште Душко Радовић, 2009), Оне су хтеле нешто сасвим друго (In stage, 2009), Школа рокенрола ( Бошко Буха, 2011), Цврчак и Мрав (Позориште лутака Пинокио, 2011), као и неколико драматизација. Писала је и за телевизију: Подијум, Штимофонија, Ми смо та екипа, Оно као љубав РТС, Тактик МТВ Adria. Добитница Награде Јосип Кулунџић на ФДУ (2004), Награде Филмског центра Србије на конкурсу за развој сценарија (2006) и Награде за најбољи текст на фестивалу Позориште Звездариште за комад Цврчак и Мрав (2012). Позориште Београдско драмско позориште Први београдски театар основан после Другог светског рата, у лето 1947 Све је почело у Лазаревићевој 4, у соколској сали која је била испреграђивана параванима. Сви су имали свој буџак: на једном крају се пробало, на другом шило, правио се декор, шустери су мајсторисали У једном буџаку био је сто Салка Репка, управника Градског позоришта, како се оно звало у почетку. После проба ишло се на добровољни ударнички рад: подизана је зграда на Црвеном крсту. Заправо, Дом културе IV рејона израстао је у театар На том месту су некада циркуси разапињали своје шатре. Прва премијера, 20. фебруара 1948, одржана је на сцени Народног позоришта: Младост отаца Б. Горбатова, 4 Билтен бр. 7

5 у режији Петра С. Петровића Пеције Нова зграда, а у међувремену је Градско преименовано у Београдско драмско, отворена је 20. марта Нушићевим Сумњивим лицем, у режији Салка Репка. После три сезоне театар се отвара према свету и новој драматургији. Оно је престало да буде позориште једног удаљеног краја Београда, постаје вољено, актуелно и живо позориште целог нашег града. Златне године театра на Црвеном крсту, према мишљењу Јована Христића, почињу 1951, тачније од представе Лабишовог Сламног шешира, у режији Соје Јовановић. БДП открива Артура Милера и Тенесија Вилијамса готово истовремено кад и Европа. Први мјузикл у Београду приказује се у БДП (Плачи, вољена земљо Алана Патона) Слава БДП тек што је букнула, а већ су почели да је гасе. Године 1952, кад се чинило да у нашем друштвеном животу почиње ослобађање од догматских стега, долази забрана Анујевог Бала лопова Неко је телефонирао. Зашто? Зато што су лопови у представи били тако шармантни и привлачни да су могли, у позитивном смислу, да утичу на мушку младеж са Крста и ближе околине. Ко је телефонирао, ко је кумовао забрани, а ко забранио Бекетовог Годоа у режији Василија Поповића, још је предмет истраживања. Представа је стигла до контролне пробе, коју је крадом гледала интелектуална елита Београда, одржана је још једна представа у сликарском атељеу Миће Поповића и крај. Није био политички тренутак за Годоа и Бекетов песимизам. Непосредно пред премијеру одржан је политички скуп о штетним страним утицајима / Феликс Пашић, Јоакимови потомци, Театар Јоаким Вујић Крагујевац, Музеј позоришне уметности Србије, Београд БДП и Позорје На Првом позорју, 1956, ван конкуренције учествује Наследник До бри це Ћо сића, режија Соја Јовановић. Следеће године иста представа је у такмичарској селекцији. Година 1958 Б. Ћо пић, До жи вља ји Ни ко ле - ти не Бур са ћа, рд. Миленко Маричић; 1964 О. Да ви - чо, Бе тон и сви ци, рд. Александар Огњановић; 1969 А. По по вић, Утва пти ца зла то кри ла, рд. Небојша Комадина; 1975 Ра до мир Сми ља нић, Слу чај шам пи о- на, рд. Градимир Мирковић; 1977 Ми о драг Илић, Пуч, рд. Желимир Орешковић; 1980 До бри во је Илић, Јо - а ким, рд. Миња Дедић; 1986 Ну шић, Та ко је мо ра ло би ти, рд. Бранко Плеша, в. к.; 1989 Си ни ша Ко ва че - вић, Но во је до ба, рд. Егон Савин; 1993 Во ји слав Јо - ва но вић Ма рам бо, На ши оче ви, рд. Ана Миљанић; 1999 Сте ри ја, Ро до љуп ци, рд. Горчин Стојановић; 2002 Горан Марковић, Пандорина кутија, рд. аутор; 2004 Алберт Остермајер, Трговина, рд. Ања Суша, в. к., Кругови; 2008 Мирза Фехимовић, Ћеиф, рд. Е. Савин. Стеријине награде: Највећи успех БДП постиже последњим наступом, године: Ћеиф, најбоља представа, Е. Савин најбољи редитељ, Душанка Стојановић једна од најбољих интерпретатора. Ново је доба, најбољи драмски текст а Данило Лазовић један од глумаца. Раде Марковић (насловна улога у Доживљајима Николетине Бурсаћа и у Пандориној кутији), Зоран Радмиловић (Вук Рсавац, Бетон и свици), Никола Милић (Доктор, Утва птица златокрила) и Миодраг Петровић Чкаља (Бокан Радисављевић, Случај шампиона) употпуњују лепезу сјајних тренутака некадашњег Градског, Савременог... коначно, Београдског драмског позоришта. Иво Андрић Злостављање Сви су се изјаснили против Анице. Не само комшилук и пријатељи него и њена породица. Њен отац је није примио у кућу оне септембарске вечери кад је одбегла од мужа, и доцније јој је поручио да у његовој кући нема места за беснуље-побегуље које траже хлеба над погачу (Пословицама се код нас убијају живи људи на најбржи и најнеправеднији начин.) [ ] Друго вече газда Андрија опет баца новине и спушта наочари. Ето, молим те, ето видиш шта пише! Љубавне афере младог трговца пред судом. Син богатог трговца пао је у руке препредене лепотице. Видиш ове слепце и билмезе. Боже, што сам ја у тим стварима био одувек разуман и неумољив према себи и према другима! А није да нисам имао прилике. Еј-хеј! [ ] Има толико лепших људи од мене, али некако су се жене лепиле за мене Али нема код мене слабости ни попуштања. Увек сам знао шта хоћу Никад нису оне одлучивале о томе, него увек ја. И ту није било изузетка, па да је као вила. Разумеш? [ ] Тако, док не дође благословено време спавања. Онда се млада жена ослобађа и може, будна и најпосле сама, у свежој и пријатној постељи да се одмара од свега што је морала те вечери да слуша, може најпосле да мисли своју мисао, на свој начин. Газда Андрија се још дуго спрема и удешава за спавање. [ ] Кад све то сврши, он легне у свој кревет, погледа још једном жену која у том тренутку увек склопи очи као да спава, прекрсти се, угаси лампу и, окренувши жени леђа, заспи одједном, као животиња. Тада Аница отвори очи и одахне. Почиње да живи, па ма и немирним, мучним животом несанице. Како су године њеног брачног живота одмицале, ови часови у постељи пре спавања или приликом буђења бивали су за њу све значајнији. [ ] А кад он, засићен и задовољан, легне и заспи, она тек онда потпуно осети изузетну тежину и накарадни јад свога положаја. Осећа се унижена, згужвана и упрљана као да су о њу отрли неке влажне и нечисте руке Помишља да би требало да се брани и спасава, али не види како. И несреће имају своје категорије. У коју спада ова? [ ] Један човек, поготову једна жена, мора у одбрани својих права и своје личности да се ослони недеља, 1. јун

6 на друге људе и на своје право онакво како је формулисано у законима, или бар у схватањима и навикама друштва. А на шта она може да се пожали у овом привидно савршеном браку? Како да каже другима да је злостављана на изузетно ружан и тако неподношљив начин, да мора да бежи и да се спасава ако неће да излуди и свисне од досаде, стида и гађења над њим и над самом собом? Како да докаже да је живот у овој честитој, богатој кући, уз мужа, паметног, љубазног, сређеног човека неподношљив? И због чега? [ ] Можда то и јесте права, велика и потпуна људска несрећа, кад је човек нем од гађења и укочен од стида због онога што други са њим чине, тако да не уме и не може да брани своје право, него мора, поред тога што је жртва, да узме на себе и изглед кривца. [ ] Приредила Александра КОЛАРИЋ написао. Ако мислим да то треба да се анулира, онда и не радим. Интервју Снежана Тришић редитељка представе Бизарно Животи доведени до симса Шта један текст мора да има да би га препознала као свој? Увек ми је прво битна мисао коју текст носи, не само идеја. То је обично питање дара, пишчеве поетике. Важно је да текст има неки проблем или тему, или неки феномен и да нешто од тога кореспондира с мојим искуствима, како личним, тако и неким тренутком у којем живим и који препознајем као свој. Али не мора да буде тако директно, јер можемо у највећем класику да препознамо наш данашњи проблем. Не знам рационално објашњење, али врло брзо препознам текст који је мој, то је питање осећања, не морам до краја ни да прочитам, већ после првих страница осећам да ли је мој, некако се веже за мене. С друге стране, кад нисам сигурна, не радим одређени текст јер знам шта могу и шта је мој осећај. Дакле, немам неко правило, методу, то се просто деси. Уједно, ја сам од оних редитеља које текст врло инспирише, волим добар драмски текст, волим да станем иза њега и извучем оно што је пишчева идеја, мисао и поетика, волим да изнегујем то што је Не знам да ли си читала Хорнбијеву књигу Дуг пут до дна... Врло слично почиње као твоја представа... И тамо млади људи излазе на кров да се убију, међутим, занимљиви су разлози неких тамо младих Енглеза и нас овде због којих су изашли на кров... Код нас су неке нормалне животне приче постале бизарне, а ненормалне приче нешто савим природно. Куда то води? Нисам, прочитаћу је. Иначе, тако је веома дуго. Радећи ову представу, испитивали смо те границе безнађа, и оне су стварно несагледиве. То је нешто из чега не можемо да се извадимо, онда се све то мрси у неки колоплет, то су ти сви начини на које можемо да умремо а никад не умремо. Изнова и изнова преживљавамо разне судбине. Онда се околности гомилају и гомилају, и из њих не можеш испливати. Мали човек је у том безнадежном свету препуштен скоку са зграде. Мали човек често има потребу да умре поново да би се извукао, зато су те ствари помало чак и лепше од тих живота који су доведени до симса, границе, ивице... Имаш ли утисак да српско позориште одговара на те теме, на теме наше стварности или је мало у нескладу с њима? Да, имам утисак, бар онолико колико гледам, а сада сам почела и да селектујем шта гледам. Оне редитеље које волим пратим и мислим да они то раде. Да ли је више позоришта у Београду или око њега? Морам признати да све више радим ван Београда и да ван њега све чешће проналазим праве мотиве и нарочиту вољу за рад. Београд је последњих годину-две заиста у незгодној ситуацији због буџета. Тамо се сада 6 Билтен бр. 7

7 много мање ради, услови су тешки, тешки су били и на овом пројекту, све што се види скупљено је од рестлова, све је старо, јако, јако је скромно и онда када знам колико се мало ради, много је тешко изборити се, посебно кад се има тако мало могућности. Београд је у једној чудној фази и ситуацији и надам се да ће се то променити. До сада сам радила у Врању, Кикинди, Суботици и тамо препознајем добру енергију, људи на добар начин размишљају о позоришту и на диван начин су му посвећени. Да ли је та лоша ситуација у Београду резултат лошег флерта политике и позоришта у претходном периоду? Мислим да јесте. И то је имало своје последице, а тек ће имати. Београд је на удару, позориште ће увек некоме бити интересна група, а то би ваљало избећи. Ако ипак и говоримо некад о тим темама, требало би да смо на одређен начин дистанцирани, не смемо бити директно укључени. То је погрешно. Мало представа на овогодишњем Позорју, бар до сада, говори о дубокоинтимним темама, углавном су ту приче о нашим менталитетским карактеристикама. Веома мало редитеља одлучује се за приче о немогућности комуникације, алијенацији, безнађу, депресији, одсуству емпатије... ововременим темама. Чешће се посеже за сигурица Нушићем него за младим писцем... Зашто је то тако? Препознајем то и ја, има много разлога, класик је увек мањи ризик. То ће вам увек прво понудити, а има и једна грозна ствар да мртав писац не кошта. У временима кризе за хонорар младог писца за праизведбу, то је нешто што ће ретко ко да уради а кад нађете текст који одговара сензибилитету, мало управника би се одлучило на то, ту не рачунам ове наше мејнстрим писце Србљановићку, Ковачевића... Причам о изазовима и експериментима, младим писцима, неафирмисаним, за којима треба трагати. Морамо да ангажујемо младе писаце, јер тако се развијају не само они већ и савремена српска драма, регионална, европска, светска. И ми, млади редитељи, морамо да радимо, то је узајамна ствар али ни ту нема систематског промишљања, као што га нема ни у здравству или у образовању... Да ли је код младих људи то питање неког мањка храбрости, јер и кад добију то мало шанси, више се базирају на сигурније текстове и поља где је мање шансе да се оклизну. Како млад редитељ преживљава ако није део неког позоришног братства лицемера? Да ли зато иде ван Београда? Сви ми који то нисмо веома тешко преживљавамо. То је тежак пут а један од њих јесте одлазак ван престонице, и то има своје последице, мање си у центру збивања за почетак. Ја сам београдско дете а многи се чуде када ме виде у Београду... Често су тешки услови када одеш ван Београда, ми смо навикли на београдска позоришта која имају зграде и осталу инфраструктуру, секторе који их подржавају, нека позоришта ни то немају, већ видите само шачицу људи који се нешто труде а ту су неусловне хале, хладне сале... да не причам о Врању где је изгорело позориште... Тешко је, заиста је тешко, морали бисмо потпуно другачије почети да уводимо и глумце, и редитеље, и писце у позориште, да им се дâ нека шанса, да се стратешки о томе размишља а не да то буде као пијани бал произвољно састављен. Постоје, наравно, ретки случајеви, као моје, суботичко Народно позориште, где сам радила једну представу која је имала успеха код публике и на фестивалима а и лепо сам радила с глумцима, па су ме запослили, онако, најчистије могуће, никог тамо нисам познавала, врло фер, онако како би тебало да буде у некој цивилизованој средини. Дешава се, постоји, само би требало да се догађа чешће. Да ли мислиш да ће власт искористити контекст ових трагичних поплава и ставити их на тас у односу на критичке гласове из света културе када су буџети у питању? Бојим се да хоће. Сигурно ће бити. Култура је знамо на ком месту било којој власти, осим кад се китимо перјем, и верујем да ће бити тешко. Последица још увек нисмо ни свесни и жао ми је да ће тако бити. Али, ту смо да се боримо и за те људе који су претрпели ужасне последице, али и за нашу културу, јер то свима, и нама и њима, треба. Шта си скроо прочитала и видела у позоришту а препоручујеш? Ирвина Јалома волим. Кад је Ниче плакао или Лечење Шопенхауером. Могу и његове приче. А представа коју бих препоручила је Хипермнезија, само не знам да ли се још увек игра у Битеф театру. Разговарала Снежана МИЛЕТИЋ недеља, 1. јун

8 Биљана Србљановић списатељица драме Принцип (Мали ми је овај гроб) Између паничне храбрости, жеље за побуном и опште резигнираности После извођења Београдске трилогије на Позорју пре доста година, објашњавајући за Билтен зашто је важно да се тих деведесетих боримо за своје парче нормалног света, Биљана Србљановић рекла је да верује у мантру да је човек ковач свог идентитета Данас, са новим животним искуствима и искушењима, и након проучавања историјске грађе о Гаврилу Принципу и тога шта је (да ли је) његов потез значио у ширем историјском контексту и периоду, поново исто питање... Да ли си можда ревидирала став с обзиром на то да сваких 10, 20 или 50 година наш покушај уређења сопственог живота угрози неки костур из ормара, неки предак због којег испаштамо То је тачно али има она марксистичка дефиниција да генерације младих посрћу под теретом сени умрлих. Кад наследиш класу, ти наследиш и идентитет. Ми смо на овим просторима дуго живели у псеудобескласном друштву али наслеђивали смо идентитет злочина који је неки предак у наше име починио и та се линија настављала овде. Сви смо осуђени да правимо неке изборе у животу и они нас, заправо, дефинишу, неко изабере да буде револуционар, неко да буде терориста, неко зликовац, а неко да буде неутралан и то је можда и најзликовачкији пут. Мислим да су неутралност и средњи пут директни путеви за пакао. Дакле, то за тебе није само одсуство храбрости, кукавичлук, него много горе Да, за мене је то нека врста стагнације, одржавања статуса кво, и за мене је то много погубније, чак и од грешке. Да ли би Младобосанци данас твитовали или би обукли одела и паркирали се у неко министарство, стали уз премијера? Свакако би твитовали, не само то него би и развили цео твитер. Побуњенички дух одликује младост, свака генерације има своје облике, и генерација Младобосанаца их је имала, објављивали су тајне школске листове, поезију, налазили су се по кућама, свирали су тамбурицу, а онда отишли да убију престолонаследника. Данашња генерација, срећом, нема такве радикалне ставове а, с друге стране, нажалост их нема јер видљив је недостатак генерацијске храбрости који би могао све да покрене. У нама је деведесетих година било доста те храбрости, тог роматичарског Гаврила, наде, али све је потонуло јер су они за које смо мислили да ће бити другачији и бољи постали гори од најгорих, па су као такви одрадили идеалну кампању за повратак на статус кво. Небојша Крстић тако је испао врхунски сведок сарадник у томе Деведесетих смо, као и у време Младе Босне, знали ко је наш непријатељ, имали смо најмањи заједнички именитељ који се одликовао у непријатељу, а сада, откако то више не постоји а не постоји нигде у свету, не постоји због тога што су се границе избрисале, што су политика, чак и револуционарна мисао, постале предмет трговине, и средство трговине такође, самим тим не постоји јасна црта преко које се не иде, и увек се изненадите кад неко пређе преко неке црте па онда имате сведоке сараднике разних режима Ја стално плутам између паничне храбрости и жеље за побуном и опште резигнираности која ме тера да се повучем. Тренутно сам у фази повлачења јер имам утисак да се мој глас не чује у општој какофонији. И не мислим да чекам неки тренутак да поново проговорим, него мислим да га направим сама, само морам да смислим којим средствима. Не знам какав је твој утисак, али мени се чини да млад свет не занимају историјске теме, нема никакве побуне у њима Где су ти млади побуњеници, шта се десило са њима? Они увек постоје, у свакој генерацији, само немају простора, нису се изборили за то. Општи мејнстрим поглед на свет, и у Аустрији, Пољској, Мађарској, генерално је став а шта је ту добро за мене лично? И одмах ту постоји потреба за удруживањем у корпорацијском духу, да гледаш своју корист, да живих либерална убеђења која су, пре свега, либерално-капиталистичка. И да ти, пре свега, немаш идеологије, и да се стидиш идеологије и да се стидиш моралности али увек постоји мањина која је у овом тренутку, чак и у читавој Европи, на маргини а не значи да неће бити ерупције која ће победити и поново наступити Док се то не деси, буја десница посвуда Када погледамо почетак године, већина земаља чланица ЕУ имале су левицу на власти, сада готово сви имају десницу или неку криптолевицу а неки имају чак и екстремну десницу. Најгоре од свега је то што не може да се препозна која је тачна линија зла која се прелази када се улази у крајњу десницу, јер када имаш ратно страње, тиранију, диктатуру, онда је много јас- 8 Билтен бр. 7

9 није. У овим плутајућим стањима много је теже дефинисати због чега си ти против нечега, а против тога си из идеолошког убеђења ког се други стиде. Шта читаш? Сада читам углавном само теорију, спремам докторат, али скоро сам читала француског писца Емануела Карера, књигу Лимонов, неку врсту интелектуалне биографије писца Лимонова која је улазак у људски пакао. Препоручујем и одличан роман Парадајз мог пријатеља Ђорђа Микетића због кога су ме разапели на Твитеру и на неки начин драго ми је што је скандал са мојим твитером подигао тираж његове књиге. Разговарала Снежана МИЛЕТИЋ Мартин Фишер Гаврило Принцип у представи Мали ми је овај гроб Сноуден, Асанж, Твитер, ко је Гаврило нама данас? Мартин Фишер, Швајцарац са нешто мађарске крви, бечки је глумац, студирао је у Лајпцигу а потом играо на неколико сцена у Немачкој пре него што се скрасио у Бечу. Током и након интервјуа интересовао се шта смо ми у школи учили о Гаврилу, да ли је из те перспективе он романтични херој, шта је доброг донело његово дело, да ли нам је перцепцију о њему променило ово Биљанино дело Какве су вам се идеје и мисли ројиле по глави након што сте први пут прочитали текст, колико вас као младог човека уопште занима ова тема? Није ми било јасно како да прочитам Гаврила. Мислио сам како да га ја, који нисам Аустријанац, ја сам, наиме, Швајцарац, играм и доживим. Из моје перспективе, било је прилично тешко замислити како та фигура треба да изгледа, шта он треба да представља, добијао сам различите интерпретације његове личности и онога што је урадио и шта је потом значио. Било ми је све то релативно страно, шта ми ту хоћемо и зашто нешто хоћемо да испричамо, шта, заправо, Биљана Србљановић жели да каже и зашто хоће баш то да каже јер је за њу важно. Најзад, схватио сам да је ту реч о неколико младих, изузетно енергичних људи који, да су живели у једном другом времену, са том својом енергијом, страстима и идејама, били би позитивци хероји. То ме је, заправо, купило и највише заинтригирало. Били су то млади људи у потрази за нечим што нису знали да дефинишу али здушно су осећали да ту нешто има, да не штима, покушавали су то да дефинишу, тај свој осећај света и једино су онда на њима познат начин покушали да га обликују. А онда су били инструментализовани, на разним странама, заправо, постали су жртве јер су хтели да покрену и направе нешто велико. То је стварно трагично. Ако бисмо га интерпретирали као позитивног, ко би данас могао да буде Гаврило, нова снага која може нешто да покрене Асанж, Сноуден, анонимуси, твитер, фејсбук? Заправо сви они помало. Ако се погледа како се све то данас ради, шта ко ту ради, шта је тајна, шта је јавни документ, шта је издаја, а шта чување части, шта је оданост а шта брига за човечанство јако је тешко рећи да ли је Сноуден, на пример, херој или антихерој, то је релативно тешко разазнати, једни мисле једно, други друго За једне он је херој, за друге издајник, као и Гаврило У које ти спадаш? Из перспективе Швајцарца са сталном адресом у Аустрији, шта је он за тебе, терориста или херој? Мислим да је то једно од оних питања која морају да остану отворена, на која се не може одговорити, али мора се размишљати о томе. Околности диктирају интерпретацију. Зато га данас једни националисти присвајају а други ненационалисти одбацују. Врло, врло деликатно питање Никад нећемо сазнати, само ћемо интерпретирати, шта се заправо ту десило, ко је ту шта знао, ко је ту шта договорио, ко је шта унапред знао Никад нећемо сазнати као што не сазнајемо и неке ствари у времену у којем живимо а наредне генерације јако ће интересовати неке тајне овог времена. Чињеница је, пак, да је због Гаврила Принципа промењен ток историје, да је утицао да Аустроугарско царство кљокне. Дакле, не можемо проценити тачно недеља, 1. јун

10 да ли је крив или није али морамо кренути даље, то нам питање не сме бити кочница у комуникацији, у томе да сарађујемо, али мора да нам буде школа у том смислу што и данас млади губе наду, немају идеје, приклањају се испразним идејама, и када се све то или нешто од тога деси, млади се окрећу вредностима за које мисле да су вредности, а оне то нису. Лако, веома лако се губи оријентација. Шта са дистанце једног Бечлије мислиш, колико је рецентна српска историја узрокована делом и, на неки А како су је видели на Позорју? Имам утисак да су људи овде боље прихватили и схватили други део представе. Какво је стање у позориштима у Аустрији? Пристојно, чак би се могло рећи редовно и добро, за разлику, на пример, од Немачке где су драстично скресани фондови и где су уметници на великим мукама јер култура никоме не треба. Шта читаш тренутно и шта препоручујеш? Баш сада читам једну одличну књигу Волфганга Херндорфа, немачког писаца, сликара и илустратора, то је нека врста дигиталног дневника који се зове Рад и структура. Препоручио бих и књигу Браћа Химлер: немачка породична прича Кетрин Химлер која ме је дубоко потресла. Ауторка је унука млађег брата Хајнриха Химлера, једног од креатора нацистичке Немачке и холокауста. Разговарала Снежана МИЛЕТИЋ начин, оним што је Принцип урадио, тим атентатом? Биљана има јасан став о томе Верујем да јесте, у којој мери то је опет питање интерпретације. Радмила Војводић ауторка и редитељка представе ''Everyman Ђилас'' Да ли те занима историја? Да, и то целе Европе. Историја је заправо прича о људским карактерима којима се глумац бави. Имаш ли неки одговор на питање зашто млади данас утеху траже у десници, у Француској, Србији, Мађарској? Брине ме као човека генерално, јер десница почиње да се пита готово у целој Европи, и то не само у поменутим земљама већ и у Швајцарској, која слови за идеалну земљу, десница је и тамо јака и доста гласна. Њен глас увек се чује у кризним временима, ако додамо ту и популизам који је неизбежан, ето идеалног тла за манипулацију. Сетимо се само шта је после 11. септембра урадио Буш а наставио Обама. У људе се увукао страх а то није добро јер страх је емоција која наводи човека на разне ствари које, да се не боји, не би ни радио. Сви су људи у Европи заправо уплашени, те мале људе плаше медији, непрекидно се сеје и диктира неки страх и онда није чудо што се људи затварају, што су неповерљиви Европа и даље трага за слободоумним изразом, еуроскептици су само један од покушаја Све нас се то, дакле, и те како тиче Како су Бечлије реаговале на ову представу? Нисмо хтели никога да провоцирамо, већ смо покушали да из данашње визуре и данашњег поимања света сагледамо једну историјску драму. Мени је то било важно, нисмо ми хтели да кажемо, видите, то је херој или он је терориста, историја није тако стриктна, она се и преслишава и преиспитује Не постоји слободан свет Зашто је прича о најпознатијем југословенском дисиденту Миловану Ђиласу изазвала различите реакције публике у региону? И док су многи напустили њено стеријанско извођење, у Скопљу су је наградили аплаузом певајући Интернационалу. Због чега сте се определили за судбину најпознатијег југословенског дисидента Милована Ђиласа? Који су разлози за његову рехабилитацију: због његових дела или због млађих генерација које немају појма ко је био Ђилас? Има доста разлога, али главни је разлог прича о утопији и чињеница да једна животна драма човека који је био највећи југославенски дисидент, најпознатији, највећи политички бунтовник, своје полазиште није пронашла само у евоцирању наше социјалистичке прошлости, него и стављањем прошлости у контекст наше политичке данашњице. Када се спомињу нове 10 Билтен бр. 7

11 генерације, за мене нису то само младе и нове генерације, већ и генерације које су и даље живе, које су ту прошлост чиниле. За мене је наш политички контекст у којем живимо, нужна последица онога што смо живели у прошлости, и питање је онда моје генерације да у данашњем политичком конструкту покушамо да потражимо одговоре на питања о левици која је збрисана из овог политичког система. Дакле, ова проблематика се односи на све генерације. Левица је потиснута, уништена, а оно мало што је остало, није довољно артикулисано у овом простору друштвене, политичке и економске транзиције. Када говорите о левици, на коју левицу мислите? Да ли на ону тзв. изворну, која је ближа комунизму или ову из најновије наше историје, ближу фашизму? Свакако мислим на ону левицу која је ближа утопији, односно комунизму. Ова представа о Ђиласу јесте прича о једном par excellnce идеалисти и једном слободномислећем човеку који је од бољшевика и комунисте постао дисидент, и као такав, открио поражавајућу истину да слободан свет, заправо, не постоји, али да морамо веровати у њега. У том контексту, назив представе ''Everyman Ђилас'' носи метафоричке поруке: како би требало да мислимо својом главом, да тежимо моралним вредностима и освајању слободе? Управо тако. Сасвим отворено и веома пропагандистички, у овом наслову реферирам на средњовековни моралитет everymana, али и покушај прављења једног модерног моралитета у проналажењу Ђиласа у свакоме од нас, у сваком времену и у сваком друштву. У овом лошем свету у којем је неопходно стварати утопије, како бисмо стварали праве вредносне системе. Звучи утопистички, али то и јесте намера наслова и саме представе, да се жал за утопијом поново дозове. Ваша представа је и омаж лику и делу Милована Ђиласа, али и покушај његове рехабилитације. Прилично трендовски, будући да су покушаји рехабилитовања запостављених историјских ликова постали омиљена тема многих Ваших колега. Шта сте све сазнали проучавајући Милована Ђиласа? Доста сам проучавала Ђиласов живот. Издвојила бих документ који је његова заоставштина, као и заоставштине о њему. Затим, документа о времену у којем је живео. Проучавајући га, проникла сам дубоко у његов лик. Мада, морам признати, понегде сам одступила од пуких чињеница и уступила место фикцији, попут сваког салонског левичара.:) Проучавајући га дуго, увидела сам да Ђилас није био изучаван у школама, на факултетима, ни као политичар, теоретичар ни као писац. Фрапантно је колико је он инспиративан, колико је био ослобођен од предрасуда. С друге стране, његове духовне и интелектуалне могућности потпуно су изгнане код данашњих политичара. То је поражавајућа чињеница. И управо је то била највећа замка док сам припремала представу. Доста њих је изашло из сале. Како то коментаришете? Какве су реакције публике у Црној Гори и у другим срединама? У Подгорици ову представу гледа веома млада публика. Веома ми је фрапантно колико се они много не обазиру на историјску конотацију и грађу представе, колико су фокусирани на поруку коју она носи. Тако су га више доживљавали као писца него као политичара. Питање слободе мисли и говора такође им је било битније него само време одвијања радње. Када смо гостовали у Скопљу, наишли смо на изузетан и необичан пријем, на којем се, уз аплауз, певала и ''Интернационала''. Ускоро ћемо гостовати у Љубљани, тако да нас очекују неке нове и, претпостављам, ништа мање занимљиве реакције публике. Какав је осећај бити салонски левичар у демократској Црној Гори? (смех!) Своди се на политичко тумачење позоришта, какво је приказано у овој представи. С друге стране, као салонски левичар претражујем историјску грађу како бисмо мало другачије говорили и размишљали. Реакције су биле различите. Једни су представу окарактерисали као велики омаж Драгану Ђиласу, други су били више критички настројени. Али, то је нормално јер је и сам Ђилас изазивао опречне реакције у јавности. За разлику од Војводине, у Црној Гори су још увек живе та свест и прича из Другог светског рата. Шта бисте препоручили за читање, слушање и коју позоришну представу да погледамо? Пре неколико дана сам почела да читам роман Неопланта Ласла Вегела, препоручујем било који роман Мирка Ковача. Од музике нека то буде неко дело класичне музике, по слободном избору, или неки звуци медитерана за опуштање и релаксацију. То бих рекла и за представу, нека гледају све представе које пријају њиховом сензибилитету. Разговарао Војислав АЛИМПИЋ недеља, 1. јун

12 Тихомир Станић Милован Ђилас у представи Еверyман Ђилас Револуционар и авантуриста Популарни глумац, познат по тумачењу историјских личности, прича како се спремао за лик контроверзног Милована Ђиласа и какав је однос имао према дисиденту и времену у којем је Ђилас живео и радио. Један сам од оних који је за Ђиласовог живота са великом пажњом пратио шта ће Ђилас рећи о нашим турбулентним временима од пре двадесетак година. Када сам га први пут видео на телевизији био сам фасциниран, остао сам прикован уз телевизор и пропустио неку важну обавезу. Када ме је позвала Радмила Војводић да радим ову представу, одмах сам прихватио позив. Када сам прочитао њен текст, одмах сам се определио да ће сва ограничења и све благодети тог текста занимати мене као глумца али и мене као личност. Ништа ме друго није интересовало, нити сам уважавао све што сам знао о Миловану Ђиласу. Поетичност и екстремне ситуације у којима се налазио Ђилас, баш као и сцене које нису реалистичне тј. документарне. Текст је био моје полазиште за креирање лика. Када сам на телевизији играо историјске личности, трудио сам се да личим на њих у физичком смислу. Овде сам се више базирао на идеју о побуни и коначну свест о томе да у животу револуционара има доста авантуризма. Поред његове револуционарне природе, Ђилас је приказан и као веома морална особа, доследна у својим наумима и принципима, донкихотовски сањар који се борио за своје идеале. Постоје ли данас у неморалном времену људи попут Ђиласа? Сва су времена неморална. Сваки историјски период има ту амплитуду. Можда се у први мах не исплати бити идеалиста, бунтовник, револуционар, али касније се то исплати. То је посао на дуже стазе. Ми, данас, након више од пола века играмо представу о њему. Имао сам прилику да посетим његову родну кућу и да обиђем његов гроб. Његова родна кућа која би могла да буде наш Кумровец и место нашег ходочашћа, обична је штала. Тамо не постоји никакво спомен-обележје. Он је колико свесно, а колико ношен незадрживим нагоном, готово самоубилачки жртвовао сву своју моћ и власт коју је имао. И обезбеђен живот и егзистенцију зарад идеала. Када сам га видео на телевизији, није ми деловао као човек који се покајао због својих поступака. На срећу, познајем доста таквих људи. И често и за себе мислим да сам такав или бих волео да будем такав. Да ли познајете неког политичара са таквим особинама? Ево, у публици, видели смо Милорада Вучелића Вучелу који је по убеђењу левичар као што је био и Ђилас. Не бих да коментаришем, иако ми је Вучелић честитао након представе. Не постоји код нас ни један значајан политичар. У политичком смислу ми смо безначајна и минорна земља. Од распада СФРЈ не постоје прави утицајни политичари. Постоје само локални. Ђилас је био светски познат дисидент. Чини се да је реч дисидент управо за њега скована. Некадашња СФРЈ и њен политички покрет били су значајни у светским оквирима. Имали су одјека, ван граница некадшње државе. Већ неколико деценија тога нема. Постоји само политички брлог у чијем блату се јако добро осећају потези које вуку неки озбиљни политичари из других, моћних и утицајних земаља. Све остало, у политичком смислу, чисто је батргање. Дакле, овдашње политичаре не видим у политичком животу, осим у неким небитним сферама и неком привиду. Наши водећи политичари заправо су оно што суштински и јесту чиновници у служби светске банке, ММФ-а, НАТО-а или Руске Федерације, свеједно. Чиновник је чиновник. Музика, литература, позоришна представа? Читам роман Странац Светозара Трајковића. По његовој приповеци Док су они летели на Месец урадио сам један кратак филм. Представа Август у округу Осиџ Атељеа 212 у којој одлично игра неколико глумица које је Кокан Младеновић јавно вређао и о њима ружно говорио. Музику не слушам. Како се осећате на Позорју? Као новосадски студент ишао сам редовно на Стеријино позорје које је за мене било право откровење. На овом фестивалу изградио сам позоришне критеријуме. То су за мене били празнични дани јер сам, поред представа, као студент успевао да са гостујућим ансамблима завршим и на некој вечери у хотелу Путник. Имам леп и носталгичан однос према Позорју. Разговаро Војислав АЛИМПИЋ 12 Билтен бр. 7

13 Дневна соба Јуче на Позорју Регионална сарадња академија са екс ЈУ простора Кристина Бојанић из Новог Сада и Сара Радојковић из Београда су студенткиње чије су драме на тему Правде проглашене најбољим на регионалном конкурсу уметничких академија на простору некадашње Југославије, академија у Љубљани, Београду, Новом Саду, Загребу, Скопљу и Цетињу. Ово је, између осталог, резултат недавно успостављене сарадње ових академија. Иако смо, у међувремену, постали суседи, нешто као међународна заједница, разлог оснивања регионалне мреже био је како је јуче у Дневној соби изнела професорка глуме из Загреба Аида Буквић сазнање да смо сви ипак јако близу, да делимо свима разумљив језик и да смо дошли из исте традиције, а да тако мало знамо једни о другима. Професори и већ формирани ствараоци срећу се и сарађују, али студенти се, нажалост, не познају, не размењују искуства. Током сарадње много се сазна, научи и прикупе се драгоцене информације какав је чији програм на академији, ко има више вежби, а ко се више бави науком и теоријом и слично... Након конкурса за најбољу драму, следећи корак је формирање регионалних студентских тимова, који ће заједно радити на једном делу или пројекту. Тако бисмо могли имати текст, на пример, из Загреба, режију из Београда, глумце са Цетиња и из Новог Сада... Б. О. Дани књиге (I) Театар свакоме и свима треба Позоришно издаваштво већ више година је врло оскудно. Када се за једну награду као што је Стеријина награда за театрологију Јован Христић пријави 27 наслова то је врло мало књига јер је у питању трогодишња продукција. За утеху је то што је квалитет висок и само захваљујући најбољим издавачима и најагилнијим ауторима и институцијама, књиге излазе рекла је на промоцији позоришних издања, у оквиру првог Дана књиге, проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић. Модераторка је посебно нагласила да је ово уједно и промоција квалитетне и завидно разгранате продукције књига Позоришног музеја Војводине, који је и наш најзначајнији издавач позоришне литературе. Наслове ове институције који су се појавили између два Стеријина позорја прочитао је Зоран Максимовић, директор Музеја. Прва у низу представљених књига је ауторке Каталин Каич, Сцена узајамности Јужнословенска драмска књижевност на сценама мађарских позоришта у Војводини Књига је изашла паралелно на српском и мађарском језику, па је насловљена и A kölcsönösség színpadtere Délszláv drámairodalom a vajdasági magyar színpadokon ( ). Представљајући књигу из библиотеке добитника Ловоровог венца, Зоран Т. Јовановић истакао је да књига има посебан значај јер је и двојезично, српско-мађарско издање, и чини мост између двеју култура или, како је ауторка рекла она је színházi hid (позоришни мост). На путу њеног ауторског и професорског рада и бављења овом тематиком, требало је, рекао је Јовановић, не само знања него и велике страсти. О књизи Миодраг Ђукић. Сећања (приредила Снежана Кутрички), издање Стеријиног позорја и Удружења драмских уметника Србије, говорио је Живорад Ајдачић, рекавши да је Ђукић био човек кога је цела Србија волела, као драмског писца, свестрану личност па и некадашњег министра културе. Ђукићев стваралачки рад и његов лик осветлили су аутори текстова, недеља, 1. јун

14 његови пријатељи и поштоваоци, Селимир Радуловић, Миладин Шеварлић, Леон Ковке, проф. др Бошко Сувајџић, мр Снежана Кутрички, Милосав Буца Мирковић, др Зоран Т. Јовановић и Александар Милосављевић. Весна Крчмар представила је књигу Драматуршки огледи (Позоришни музеј Вјводине) Зорана Т. Јовановића, рекавши да је аутор своје радне године присно везао за Стеријино позорје и Српско народно позориште. Књига представља два тока радног бића Јовановића и својеврсни је албум позоришних личности. Први део говори о позориштницима из прошлости, књижевним делима на сцени, сценским судбинама, позоришним историчарима и театролозима и новосадском позоришном кругу. Други део је аутобиографски запис Јовановићевог професионалног рада. Феликс Пашић је велики, чудесни мајстор разговора, сложили су се током јучерашње сесије проф. Пешикан Љуштановић и управник СНП Александар Милосављевић током представљања Пашићеве књиге Кратак преглед времена (прир. Зорица Пашић, Удружење драмских уметника Србије). Милосављевић се сећао лепе сарадње с Пашићем током њиховог рада у позоришним новинама Лудус и посебно нагласио да је Феликс био позоришни критичар који је волео, за разлику од већине колега, дружење са позоришним светом. Волео је позоришне ствараоце. У књизи у којој је сабрано 18 разговора, нису сви ти људи волели Феликса, нити је он волео све њих, али се то, по речима Милосављевића, не може открити. Та чињеница не произлази из новинарске професионалности, већ из Феликсовог умећа улажења у бит саговорника. Историја позоришта и овакви разговори су допринос разумевању људи и једног периода у повести српског театра, рекао је Милосављевић, изневши наду да је ово само први том кратког прегледа времена. Један од најзначајнијих театролога ових простора, театарски критичар, хроничар који је одрастао на Стеријином позорју и као студент и као аутор стручне литературе, приповедач, романсијер, драматург овако је Александар Милосављевић представио Дарка Лукића, аутора књиге Увод у антропологију изведбе коме треба казалиште? (Leykam International d.o.o. Загреб). Његове књиге нису писане као водич кроз театарску уметност, то су релевантне књиге које би могле да буду уџбеници и изван ових театарских простора. Аутор је изнео да се у својим истраживањима првобитно бавио питањем КАКО се бавимо театром у различитим просторима, епохама, жанровима, а да је потом, о томе и јесте реч у његовој књизи, схватио да није одговорио на питање ЗАШТО то радимо, зашто нам треба активност као што је театар. Након петогодишњег рада, открио је да је одговор у суштини нашег, људског бића, коме су игра, плес, сценске уметности, музика природна потреба и зато театар свакоме и свуда треба. Бранислава ОПРАНОВИЋ Факултет драмских уметности Цетиње, Црна Гора У пламену Позорје младих III година глуме Професор Бранимир Поповић Асистенткиња Јелена Симић Изазов пламена Драмски текст У пламену британске списатељице Шарлоте Џонс је комад изазовних и нимало лаких тематских и садржајних глумачких задатака. Структуриран је у две приче које се одвијају у два временска раздобља постављена једно наспрам другог кроз фрагментарну драматургију. У њима се преплићу судбоносно и интуитивно, крећући се према разрешењу приче које упућује на трагичност у неким мушко-женским односима. То се на значењском плану у тексту постиже задатошћу да један глумац игра два различита лика у два различита временска периода, чиме се још снажније потцртава неминовност неких односа. Теме које отвара ова драма су многобројне и комплексне. Од пропитивања патријархалне и користољубиве позиције мушкарца, која се и после векова не мења и инфериорне позиције жена које изгарају у својој љубави, болу и посвећености. Отварају се питања слободе избора и неминовности судбоносних догађаја, као и комплексни однос мајке и кћерке који се разрађује на неколико нивоа. Ова драма нуди болан, колико и нежан, дубоко искрен поглед на мушко-женске теме. Одабир овакве драме као задатка за студенте друге године глуме може бити добар јер за сваког нуди по две улоге у којима егзистира на сцени. Истовремено је и изузетно ризичан. Студенти ФДУ Цетиње успели су од почетка до краја да изнесу причу, али не и емоцију у сваком тренутку. На поједним местима били су сјајно разиграни и уверљиви, док на другим нису ус- 14 Билтен бр. 7

15 певали да пренесу енергију са сцене. Олакшавајућа околност свакако им је била огољена и сведена сценографија и минимални костим, као и одлука да сви буду присутни на сцени, чиме се обезбедила стална емотивна укљученост. Иако комад захтева партнерску игру и ефекат који се постиже на сцени већином зависи од односа који се креира са партнером, неки студенти успели су да се истакну и појединачно. Сигурно најтежи задатак имала је Анђелија Рондовић која на једном плану игра непокретну, болесну жену Ени, а на другом старицу. У улози Ени она не губи концетрацију ни у једном тренутку, с једне стране уверљиво преносећи видљиве физичке недостатке, а с друге старачку огорченост и бес што не дозвољава да испливају искрене и отворене емоције. У улози Нане, она је нешто слабија, успевајући да се држи само линије строге, заштитничке мајке. Њен партнер у првој линији приче Филип Ђуретић, у слоју у ком игра њеног лекара Џејмса, успева врло вешто да постави контрастну позицију у односу на лик Ени и на тај начин овај дуо показује сву комплексност тог односа. У другој линији приче Филип је наиван и муцав младић, коме су све односе наметнули или мајка или Нана, више је у другом плану, што заправо и јесте позиција његовог лика у драму. Тежак задатак имала је и Сања Вујисић. У оној линији приче где игра врцаву, несталну Клути она није губила енергију ни у једном тренутку и изнела је улогу са довољном дозом духовитости и динамичности. На другом плану, у улози Кларе имала је већи изазов. Током целе представе чини се да она тај лик носи више него добро, али када нам се пред крај открије информација да заправо игра луду девојка, постаје јасно да је граница између лудила и нормалности била видљива на појединим местима и да је овај лик свакако могао додатно да се нијансира. И поред тога може се рећи да је и у тој линији она пружала ослонац партнерима својом конзистентношћу и енергијом. Јован Дабовић, иако је имао две улоге у обе линије приче, заправо је једини који је обе улоге требао да постави слично, јер он је окосница која даје судбоносну ноту причи. Он је увек исти мушкарац који доноси жени бол и патњу својим бахатим и незаинтересованим понашањем. И поред тога, Јован је у првој линији приче знатно бољи, можда зато што има прилику да се поиграва са два лика, да буде динамичан и духовит и што има више партнера на сцени. У причи где је љубавник, он је своју улогу пренео на телесно, али тиме није постигао да уједини ова два различита лика неопходном заједничком особином. Можда је проблем и у партнерки Маји Стојановић у улози Алекс, јер поставља лик као да незаинтересовану, самосвесну жену, која одлучује о својим поступцима тако да њен партнер не добија прилику да буде судбоносна окосница. Маја ни у улози кћерке не успева да досегне потребну емоцију и можда је најбоља у сценама које гради са Сањом Вујисић, кроз искрен пријатељски однос. Баш као њена колегиница Маја, ни Јелица Булатовић није имала изазов играња два лика и тумачи само младу Ливи. Она је у тој улози уверљива, тачна, истичући доброту и наивност. Труд и енергија коју је ова класа пружила свакако су похвални и вредни пажње. У овако комплексном глумачком задатку успех је и само изношење представе уједначено и у добром ритму. Треба се запитати и да ли избор овако захтевних улога на почетку студија доноси више доброг или лошег. Вања НИКОЛИЋ Факултет уметности Универзитета у Приштини Звечан Косовска Митровица Халфлајф / Сцене из комедија III година глуме Професор Божидар Димитријевић Сарадник Александар Ђинђић Од свега помало Понекад није потребно имати обједињену целину са којом се наступа, ако је презентација добра и ако се одвојене тематске целине покажу на прави начин. Такав је случај са студентима Факултета уметности у Приштини, Звечан Косовска Митровица и његових студената који су наступили у два тематски одвојена дела. Прво део рађен је на основну драмског текста Филипа Вујошевића Халфлајф. Постављен у београдску виртуелну метро станицу, комад потенцира виртуелност живота ликова и базира се на фасцинацији компјутерским игрицама и нечињењем ичег конкретног. Игрице су живот ликова и истовремено окосница драме. Петоро глумаца који тумаче ликове у овом комаду, заправо половина класе, у задацима су се снашли више него одлично, а чини се да су се много више борили да досегну београдски акценат. И поред појединих испада из београдског уличног говора, што је било симпатично и духовито, они су се у овим улогама изузетно добро снашли, вероватно и због генерацијске блискости са ликовима. Тако је Матија Ристић као Криви добро избалансирао емоције између дечака који помишља да је живот можда и нешто више од видео игре и лажно оштрог момка који жели да се додвори опасним момцима из играонице и да постане добар као Килер. Не само да је добар као играч игрице у драми, Бранко Гостовић је сјајан у нијансирању и, што је много важније код оваквих улога, у добром дозирању гестова и фрајерског става, што је потребно али и опасно ако је претерано. Он је енергичан, уверљив и у сваком сегменту постиже ефекат који је неопходан за његов лик. Као његов ортак Боле, Ненад Станојевић успева да изгради различит лик и тиме њих двојица представљају два типа београдских опасних момака. Лик незаинтерова- недеља, 1. јун

16 не, помало флегматичне девојке Кривог, поверен је Јелени Орловић која је интересантна и духовита у сценама са гитаром. Лик Миленице у драми заправо је окосница целе приче. Истовремено оштра и бахата, али и нежна и емотивна, она је једина која успева да сагледа бесмислену ситуацију и једина која носи истинску доброту. У њој су садржана два супротстављена света, онај у метроу, виртуелни, нераднички и онај ван метроа, реалан, свакодневни. Маја Јовановић је самим тим имала најзахтевнију улогу са којом се више него добро снашла, успевајући да пренесе све оно што лик Миленице јесте. Осим тога, може се слободно рећи да је Маја можда идеална подела за овај лик. Други део у коме играју преостали студенти приштинске класе састојао се од три кратке сцене из различитих комедија. Милош Јаџић као Петручио и Милица Томашевић као Катарина верно су представили ликове из Шекспирове Укроћене горопади. Ефектно и динамично, у костимима и са музиком епохе пренели су нам аутентичну атмосферу. Иако је Нушићева Госпођа министарка комад који је толико игран и тешко га је изнети и бити у томе различит, Оливера Бацић изврсно се показала као Живка министарка, сјајном игром кроз мимику и гест. Њен партнер Стефан Миликић као Др Нинковић пружио је нешто савременије виђење овог лика, подједнако успешно. Најинтересантнији у овом низу сцена свакако је део из Ћелаве певачице Ежена Јонеска јер сâм текст пружа могућност за различито играње, што вешто користе Кристина Томић као Госпођа Мартин и Бранко Гостовић као Господин Мартин. Они успевају у овом кратком одломку да одиграју низ различитих улога и постигну разиграност, енергичност и духовитост. Иако је захтевала двочасовно присуство у сали, представа коју су приредили студенти Факултета уметности Универзитета у Приштини била је уживање. Вања НИКОЛИЋ Округли сто Принцип (Мали ми је овај гроб) Револуција је структурна промена и најава нове ере Округлом столу поводом представе Принцип (Мали ми је овај гроб), у извођењу Шаушпилхауса из Беча, по тексту Биљане Србљановић а у режији пољског редитеља Михала Задаре, присуствовали су глумци Мартин Фишер, Симон Цагерман, Гидеон Маоц, Никола Кирш и Флоријан фон Мантојфел, драматуршкиња Констанца Каргл и уметнички директор Шаушпилхауса Андреас Бек. Округли сто преводила је Ивана Томић. Гласање публике за најбољу представу Број гласача: 144 Просечна оцена: 3,40 Модераторка Ана Тасић разговор је започела подсећањем да је представа која је синоћ виђена, праизведба комада Биљане Србљановић, који текст је од ауторке наручило то бечко позориште. Представа у режији Дина Мустафића, рађена у београдско-сарајевској копродукцији тек је друго читање овог текста. Модераторка је такође закључила да је бечка представа оправдала одлуку селектора да је уврсти у програм Стеријиног позорја, уместо београдске верзије. Представа коју смо синоћ видели много је кохерентнија, чистија у смислу сценског језика и тачнија у односу на текст Биљане Србљановић. Кључна разлика је у томе што су у београдској верзији младобосанци представљени као занесењаци и ентузијасти пуни енергије и страсти, док су у бечкој верзији ликови много сведенији и резервисанији и мислим да је то театралнији начин да се приближе сложеност и суптилност револуцинарности. Уметнички директор бечког позоришта рекао је да му је веома драго што је његов ансамбл добио при- 16 Билтен бр. 7

17 лику да пред српском публиком одигра представу која се тиче српске историје. Ове сезоне смо се генерално бавили тематиком Првог светског рата и другим темама у вези с њим. Пошто је атентат у Сарајеву изузетно важан догађај у историји Европе, покушали смо да од уметника са целог континента сазнамо у којој мери је тај догађај, као и цео Први светски рат, оставио ожиљке у њиховој националној свести и видели смо да су сви заинтересовани да на неки начин обележе овај јубилеј испричао је Андреас Бек. Пошто се ми налазимо у Бечу, који је срце некадашње монархије, некако смо имали привилегију да баш ми позовемо Михала Задару да режира код нас. Његова жеља била је да се бави елементима анархије у целом том догађају и анархичним приликама на Балкану уопште. Ја сам Задару упознао у Штутгарту и отад смо доста сарађивали. Његова идеја била је да пита Биљану Србљановић да ли би желела да се бави том темом. Нас је занимало да видимо како се историја даље пише, како се догађаји развијају, колико је сам атентат утицао на ток историје. Бек је рекао и да су редитељ и Биљана Србљановић током целог процеса размењивали идеје, као и да је ауторка од самог почетка јасно ставила до знања шта жели да покаже овом представом. Само се основа текста темељи на историјским чињеницама, а комад је у суштини портрет младалачког ентузијазма у историјском контексту, али осврће се и на новију балканску историју. Драматуршкиња Констанца Каргл прокоментарисала је да се остале аустријске представе, које су постављене ове сезоне, а поводом обележавања годишњице Првог светског рата, баве догађајима током рата, затим послератном климом, те анализом како је све то утицало на околности које су припремиле Други светски рат. Она је констатовала и да се комад Биљане Србљановић једини бави самим атентатом и личношћу Гаврила Принципа. Комад је фикција, али га је ауторка базирала на историјским чињеницама и свака реченица има неко упориште у реалности. Једино је лик Љубице, Данилове сестре, чиста фикција. Ана Тасић упитала је глумца Мартина Фишера, који у представи тумачи Гаврила Принципа, колико је пре него што је почео да спрема улогу, знао о овој историјској личности, те како је градио свој лик. Знао сам нешто основно, онолико колико смо учили у школи, али ми је фигура самог Принципа била непозната, као и околности у којима је живео и деловао, а које су приказане у овој представи. Посебно ми је било интересантно јер ову улогу уопште није лако тумачити, због тога што је он у историјском контексту био прилично манипулисан. Међутим, Биљана је то хтела мало да ублажи и приказала је идеализам младости који се види код свих ликова. Да су били у другачијем историјском контексту, можда би другачије били виђени. Модераторка је подсетила да се у последње време појављују тумачења британских и канадских историчара да је Гаврило Принцип био терориста, па је замолила Фишера за коментар. Да ли је Гаврило Принцип био јунак или терориста? Мислим да је Биљана намерно тако написала текст да изостави опредељеност. Занемарила је ту поларизацију, јер те категорије као што су терориста и националиста веома је тешко сагледати у данашњем друштвено-политичком контексту. А и то би било посебно осетљиво у једном бечком позоришту. У разговор се укључио и Флоријан фон Мантојфел, Апис у представи, којег је Ана Тасић упитала да ли се историјски бавио ликом Драгутина Димитријевића и да ли је представа коју је стекао о реалном лику у складу с оним како га је приказао у представи. Са Аписом сам се упознао тек за време проба, нисам раније ништа знао о њему. Размишљао сам како да прикажем тог човека из сенке, који није директни починилац било чега, а ипак вуче све конце. Схватио сам да му морам дати и неку дозу модерности, како би тај феномен сиве еминенције имао везе и са садашњошћу. Улога је тако написана да има много потенцијала да се развија и то ми је олакшало рад. Глумица Никола Кирш, која игра Љубицу, рекла је да њен лик треба да буде сведен на типично женску улогу да риба прозоре, брише мрље од крви, међутим, она се до краја против тога бори. Сцена у биоскопу је можда најлепши догађај у њеном животу. Кад је дечаци терају кући, она неће да иде, бори се против тога, жели да буде део оног чиме се они баве. Она је као нека претеча жене-борца. Драматуршкиња Констанца Каргл додала је и да је Биљана Србљановић, истражујући рад разних омладинских покрета из тога времена, наишла на податке да су многе девојке учествовале у таквим организацијама, али њихова имена нису остала забележена у историји. Ликом Љубице ауторка је заправо желела недеља, 1. јун

18 да подигне споменик свим тим анонимним женама. Ана Тасић подсетила је и да се представа бави питањем револуције и могућности револуције, па је замолила глумце за коментар о томе да ли је револуција данас могућа овде, на Балкану. Револуцију посматрам као трајну промену и могућност обнове одговорио је Симон Цагерман, који у представи тумачи Недељка Чабриновића. Овде на Балкану то се чак може посматрати и у контексту приступа Европској унији, што подразумева низ промена од усвајања нове монете до доношења нових закона. Револуција је промена структуре једне земље, прелазак из старог ситема у нови исто је револуција. Дакле, све што изазива промену представља револуцију. И сам тај атентат означио је почетак новог времена. Он нема ни позитиван ни негативан предзнак, једноставно је догађај који је најавио ново време. Андреас Бек додао је и да је веома тешко приказати атентат без заузимања неког става. За неке то је револуционарни акт, за неке нешто друго. Све је у животу могуће интерпретирати, па чак и смрт. Све се може гледати из више углова. Ова представа показује да нема чињенице која је богом дана, па се чак и о атентату може размишљати на разне начине. Модераторка је замолила Гидеона Маоца, који се у представи појављује као Данило Илић, да прокоментарише потчињеност његовог лика Апису. Покушао сам да прикажем оно што Данила раздире рекао је Маоц. Он је млад човек, пун ентузијазма и жељан промена. С друге стране, нема идеју како да те промене изведе, нема конкретно виђење своје улоге у историјским догађајима. Као такав подложан је манипулацији и Апис то вешто користи. Читао сам доста о свом лику, али то није увек глумцу од помоћи. Рецимо, од Биљане сам сазнао да је Данило Илић у стварности био веома религиозан, али се дружио и много времена проводио с нерелигиозним људима. Ту је негде и корен тог раскола. То се, међутим, не види у комаду, па сам морао другачије да изградим свој лик и нађем друге мотиве због којих се он окреће Апису. Ана Тасић осврнула се и на занимљиво сценографско решење на крају, кад се простор отвара, и упитала је саговорнике да ли то симболично говори да је смрт ослобођење. У другом делу представе глумци више ништа не могу да учине, они само постоје, и то је редитељ приказао сценографски. Кроз тај простор дао је представи метафизичку компоненту, која постоји у комаду одговорила је драматуршкиња Констанца Каргл. На питање из публике како је аустријска публика примила комад, Андреас Бек је одговорио да је атентат у Сарајеву трауматичан догађај за аустријску националну свест, јер су њиме почели догађаји који су једну велику светску силу свели на патуљка какав је данас Аустрија. Ипак, интересантно је кроз ову представу приказати како су ти догађаји, заправо, обележили почетак једне нове ере. Бојана ЈАЊУШЕВИЋ Студент критичар Принцип без принципа Најновији комад Биљане Србљановић Принцип (Мали ми је овај гроб) постављен је у позоришту Шаушпилхаус у Бечу, по чијој наруџбини је и писан, а изведен је у Селекцији националне драме и позоришта. То оправдава чињеница да је ово једна од ретких представа у иностранству која је рађена по савременом драмском тексту српског аутора, на фестивалу који је управо утемељење и прилика да се овакви комади прикажу и буду виђени. У сваком случају, комад у два дела са зачуђујућим распоредом међучина, негде на две трећине до краја, изазвао је најразличитије утиске и коментаре. Текст драме остао је неукаљан редитељском интервенцијом, што сваки писац само пожелети може. Питање које остаје јесте какво ново гледиште ова представа доноси на један тако значајан историјски догађај какав је убиство Френца Фердинанда? Чињеница да је Гаврило приказан кроз комад као трагички карактер који се бори за своје идеале, некако је негирана крајем представе у којем се говори о бескорисности његових акција. Живот Младобосанаца, приказан као доколица испуњена сексуалном репресијом и објашњење да је Принцип одбијен за војну службу, наводи на психолошки приступ Гавриловом поступку, али овај приступ губи у постатентатским сценама мучења, где се се главни јунак више не понаша као човек, него као исказ идеала. Потајно командовање од стране Аписа и организације Уједињење или смрт, познатије као Црна рука, сугерише да сви живимо у некаквом орвеловском тоталитарном свету без слободне воље, али и то је негирано кукавичком и сасвим узгредном смрћу Аписа (што суптилно сугерише да ипак имамо контролу над онима који нам говоре шта радимо?). Једино што је заиста иновативно у приступу јесте суптилно повезивање са политичким дешавањима с почетка 21. века као и убиством Зорана Ђинђића, мада остаје нејасна идеја да ли је ауторка овим хтела да каже да је сваки покушај промене непотребан и немогућ или да се са- 18 Билтен бр. 7

19 жали и саосећа са децом коју је револуција појела, а која су имала добре идеале? Редитељски поступак Михала Задаре састоји се у смештању представе у три бела зида (и у сценама мучења, касније, један црни зид са троје врата и насумичним бројевима), на које се пројектује сценографија, односно фотографије простора, учесника, видео снимци и цитати који се у драми налазе пре сваке нове сцене. За приступ редитеља може се рећи да је непристрасан јер, сем онога што драма жели да каже о својим лицима, не додаје веће промене у смислу осуђивања или правдања лица, сем, можда, истицања Аписа као негативног лика који је са зачуђујућом смотаношћу и кукавичлуком ипак успео да исконтролише и организује читав атентат. Костими Хенријете Милер примерени су младим ликовима и уклапају се у овакву поставку комада. Иако је глума у комаду била на завидном нивоу (посебне похвале Симону Загерману и Флоријану фон Мантојфелу који су одиграли тачно оно што комад приказује као суштину њихових ликова), поставља се питање зашто Гаврила, Љубицу и Недељка играју глумци који су готово дупло старији од њихових улога (у тридесетим и четрдесетим годинама) и који, ни ако зажмуримо на једно око, не делују као тинејџери, са изузетком Гидеона Маоца који у улози несрећног Данила заиста и оставља утисак збуњеног адолесцента. Када се све сабере, представа је квалитетна у својој изведби али потпуно збуњујућа у погледу своје суштине и поуке, јер нити до краја провоцира, нити остаје трагедија која би могла да изазове катарзу. А, морамо се сложити, идеја је ипак најважнији аспекат једне позоришне представе. Принципијелно, Ирина СУБАКОВ III година драматургије Академија уметности Нови Сад Everyman Ђилас Округли сто Жал за левицом и утопијама 20. века На округлом столу поводом представе Everyman Ђилас, у извођењу Црногорског народног позоришта из Подгорице, учествовали су ауторка и редитељка представе Радмила Војводић, глумац Тихомир Станић, који се појављује у насловној улози, те Јанко Љумовић, управник Црногорског народног позоришта. Модераторка округлог стола Ана Тасић на почетку је подсетила да је ова представа настала у новембру прошле године, у оквиру јубилеја 60 година постојања Црногорског народног позоришта. Она је управника ове установе упитала како су у овим тешким временима успели да изнесу једну тако високу продукцију. Прво бих да кажем да је, кад смо размишљали о реперторару за ову сезону, разговор с Радмилом Војводић текао у правцу тога шта би било важно да наше Гласање публике за најбољу представу Број гласача: 172 Просечна оцена: 3,23 позориште каже у овом тренутку. Не толико у контексту јубилеја, већ уопште рекао је Јанко Љумовић. Заинтересовали смо се за овај период модерне историје који је некако остао неиспричан, не само код нас него и у свету уопште. Милован Ђилас био је веома интригантна личност која је била изазов за читаву екипу која је радила на овој представи. Могу да се похвалим да је ова представа већ започела свој фестивалски живот. Пре Новог Сада гостовали смо и у Скопљу, а планирамо да идемо и у Љубљану и Марибор. Успели смо да у једном времену које није нимало лако за уметничку продукцију направимо успешну представу. Што се тиче продукције, морам да кажем да је ова представа коштала мање него што то можда изгледа и него што коштају неке представе овог формата. Ана Тасић констатовала је да је представа покренула питање југословенског, комунистичког и посткомунистичког наслеђа, те да је то одлично уклопљено у поетску структуру овог драмског дела. Она је подсетила да сама реч еveryman јесте термин из средњовековног позоришта и означава појам моралитета. Историчари позоришта могу у драматуршкој структури препознати тај средњовековни моралитет, само што овде, за разлику од периода у ком је појам настао, немамо Бога према ком се мери сваки човек објаснила је ауторка текста и редитељка Радмила Војводић. Ми овде имамо јунака који свој пут пролази без повезаности сa Богом, односно пролази пут од утопијског до дисутопијског. Дакле, тај термин еveryman, недеља, 1. јун

20 односно средњовековни моралитет, овде се односи управо на то дисутопијско. Ја сам се бавила Ђиласовим делом желећи да универзализујем ту причу. Ухватила сам се у коштац с темом која проблематизује политичку прошлост у контексту политичке садашњице. Модераторка је затим споменула и да је тема револуције и изневеравања револуционарних идеала тема која се провлачи кроз овогодишње Позорје. Она је упитала редитељку како је повезала ову идеју с ликом и делом Милована Ђиласа. Ја револуцију и промене које она доноси гледам кроз појединца који је на неки начин носилац тих промена одговорила је Радмила Војводић. Моја прича о револуцији је жал за 20. веком који је био век утопија и који је живео од револуциoнарних заноса. У 21. веку ми жалимо за утопијским вредностима у које се веровало у 20. веку. Све то уоквирено је у интимну драму главног лика. Редитељка је потврдила да и сценски простор говори о пролазности идеја, времена и вредности. Раскошност представе понекад се баш огледа у минимализму. Сценограф Ханс Георг Шафер живео је у Савезној Републици Немачкој, тако да је и те како имао осећај за оно што сам и ја хтела да прикажем. Разумео је време и околности које смо желели да представимо. Ја сам одрасла у породици која је јако држала до те идеолошке матрице и бавећи се овом темом на неки начин сам се обрачунала с тим. Могу да кажем да је та салонска левичарска атмосфера нека врста самоиронијског погледа на то време. Ипак, ово је пре свега жеља за обнављањем данас потиснуте левице која је у 21. веку изгубила своју улогу. Ана Тасић осврнула се и на поетски део приче, који је у представи добро уклопљен у документаристички оквир. Бавећи се документима из којих сам проучавала Ђиласов живот и дело, већ сам размишљала и о оном што ће у комаду бити фикција. Залазила сам у сентимент који нас побуђује да се данас, из ове ситуације, вратимо у оно време у ком живи тај слободомислећи јунак, идеалиста. Фикционирањем документа покушавам да сугеришем зашто данас треба да се бавимо Ђиласом и том темом. Глумац Тихомир Станић, који тумачи лик Милована Ђиласа, рекао је да му је било изузетно драго да сарађује с Радмилом Војводић, посебно на једном оваквом прoјекту. Моја мајка је пореклом из Никшића и осећао сам да на неки начин треба да се одужим мајци тако што ћу да радим и у Црној Гори. Глумцима много значи кад им се укаже могућност да играју једну овакву улогу која вам отвара и свест о себи, својим могућностима, снази, али и својим ограничењима. У току представе догодила ми се и једна чудна коинциденција. На овој истој сцени, у оквиру Стеријиног позорја 1983, требало је да буде приказана и представа Голубњача, у којој сам и ја учествовао. Међутим, под великим притиском власти, представа је изостављена. Тада сам ја, као млад глумац, огорчен због те невероватне репресије, у знак протеста, данима овде по позоришту певушио Падај сило и неправдо. Синоћ сам, на сцени, певао управо ту песму и вратио сам се 30 година уназад. Тихомир Станић рекао је и да текст оставља могућност да глумац прикаже и унутрашњи свет главног јунака. Пролазећи кроз ових пет слика из којих се састоји представа, ја сам имао осећај да поново пролазим кроз свој глумачки живот. Играјући ову улогу, добијам на самопоуздању и сваки пут после одигране представе постајем храбрији. Ја лично, не само као глумац. Ана Тасић подсетила је и да је Ђилас у историји остао забележен као контроверзна личност, али да је у представи приказан из више углова који омогућавају да се не заузме чврст став. Она је упитала редитељку шта је у суштини хтела да покаже о Ђиласу. Ништа нисам хтела да покажем. Постоји извесна дидактичност у форми модерног моралитета рекла је редитељка. Од наслова па до појединих монолога, све је у неком смислу ангажовано. Хтели смо да постигнемо дидактичност и живу политичност, али нисмо имали за циљ провокацију, већ само толико да усмеравамо публику да паралелно с праћењем оног што се дешава на сцени, размишља о том моралитету. Желели смо да постигнемо ту врсту интеракције. Ђилас је парадигматична фигура наше прошлости и садашњости. Политички ангажман види се у том промишљању од самог наслова који означава моралитет до последње сцене и оног позива да заједно певамо Интернационалу. Међутим, тај позив на интеракцију није агресиван. Публика га понекад прихвати, понекад не. Милован Ђилас је за мене био изузетно инспиративан, јер је његово дело код нас крајње запостављено, док се на неким светским универзитетама и данас проучава. Уопште смо склони да историјске чињенице поједностављујемо и да доносимо површене закључке о историјским личностима. Представа нас тера да се вратимо размишљању о политичком позоришту, а оно не мора да буде само субверзија. Нисам се бавила ревизијом Ђиласовог дела, само ме је инспирисало то што је он потиснут као и левица уопште. Радмила Војводић рекла је и да су мишљења о Миловану Ђиласу и даље оштро подељена, те да га у извесним круговима сматрају отпадником и конвертитом, а други дисидентом у херојском смислу речи. Ме- 20 Билтен бр. 7

21 ђутим, она није желела да се стави ни на једну страну у тој баналној подели мишљења, заснованој на политичким мотивима. У разговор се затим укључила и публика, а Слободан Јоковић поставио је редитељки питање зашто је у комаду именовала остале ликове, који јесу били историјске личности, али су данас непознати млађим генерацијама, уместо да их представи као симболе, јер све што смо видели синоћ понављало се у историји и дешавало се и другим познатим људима. То је урађено из обавезе према историјској тачности, хтели смо да представимо људе који су стварно постојали одговорила је редитељка. Морам да напоменем да ми у Подгорици имамо и младу публику. За мене је било чудно да њих и не занима историјски контекст. Они представу гледају као било коју другу и у њој сигурно виде и нешто универзално. Из публике се јавио и адвокат Владимир Хоровиц, који је испричао да је управо он својевремено заступао ауторе забрањене представе Голубњача у спору против државе и СНП-а и упитао је ауторку како је нашла границе до којих је проценила да сме ићи, а да не угрози своје дело. Ми смо у позоришту органиовали неколико дебата у вези с представом. Позивали смо различите људе, а планирамо да позовемо и правнике, да видимо како се кроз те визуре гледа на Ђиласа. Досад смо имали дебате с историчарима, филозофима, студентима политичких наука, а тицале су се левице и Ђиласове политичке улоге. Сигурна сам да ће и дебата с правницима бити занимљива закључила је редитељка. Бојана ЈАЊУШЕВИЋ Студент критичар Мојне тако театрално Политички проблеми Југославије године тако су далеко од данашњих гледалаца да је просто немогуће да Милована Ђиласа схватимо онако како је редитељка ове представе желела. Радмила Војводић покушала је да направи једну документарну представу о животу Ђиласа, да нам га прикаже као евримена који лежи у свима нама и самим тим пробуди у нама жељу за бољим, моралнијим друштвом, да распламса борбу за нову револуцију, али од свега тога, нажалост, нисмо видели ништа. Све што смо имали прилике да видимо на позорници деловало је крајње бесмислено. Текст је третиран готово документаристички, као да је из досијеа УДБА-е узимана грађа и убацивана у текст, не би ли била веродостојна. Драма овде готово да не постоји. Свуда где је драма могла да постоји, она је заглушена интелектуализмом јунака, који иде до апсурда, а због чега нам ништа није јасно. Ни мотиви затварања, ни мотиви истрајавања у затвору, нити мотиви било којих јунака који се појављују у представи. О свему се нашироко говори, али онако како је само јунацима који говоре разумљиво, без икакве тежње да публици појасне оно што публика треба да схвати. Људи, па данас је 2014, а не година! Чини ми се да је жеља драматуршкиње Борке Павићевић да каже све о овој теми, довела до тога да од бујице речи на позорници почиње да се мења жанр и да сам комад прераста у пародију која личи, пардон, само малко подсећа на монтипајтоновце. Глума није деловала на публику! Глумци су били осуђени на монологе, због чега је све деловало тако театрално, тако аматерски, попут глуме из раног средњег века, са све оним АХ, АВАЈ и осталим глупостима. Жао ми је Тихомира Станића, који је на сцени у лику Милована Ђиласа заиста деловао као патник, који нешто заиста покушава да помери. Нажалост, безуспешно. Највећи проблем је тај што је текст био извештачен, са пуно идеја, али мало људскости. Поједини глумци дословно су чамили на позорници беспотребно, вероватно да би испунили велику сцену која је без разлога узета цела за простор извођења. Светла тачка представе је костимографија и сценографија. Али, морам да поставим питање, чему толики гламур на крају са све певањем и блузом?!? Можда грешим, али мени је то деловало као жеља да се ово ништа из представе заврши, ето, неком лаганом песмом, па да се публика разиђе у миру. Жао ми је што је овако неславно завршила представа о Миловану Ђиласу, једном од најзначајнијих и најзнаменитијих људи у политичком животу Србије (Југославије) XX века. Идеалисти који је, када су милиони људи завршавали у радним логорима и затворима због идеолошке супротсављености КПЈ, смело говорио о црвеним буржујима и њиховим вилама на Дедињу. Великом филозофу постратне, комунистичке Југославије. Великом борцу за људска права. Инспирисан Ђидом, сматрам за дубоко моралан чин, обавезу да говорим против оваквог позоришта, а ви будите макар упола инспирисани колико сам ја, па примите моју добронамерну критику, да би нам позориште живело. И, да, умало да заборавим: Умјесто љетака, сљедећи пут удијелите помидоре на улазу. Демократскије и моралније је. Ђиласовац, Миљан МАНДИЋ III година драматургије Академија уметности Нови Сад недеља, 1. јун

22 Сутра на Позорју ПОНЕДЕЉАК, 2. јун часова / Културни центар Новог Сада Позорје младих / Међународни симпозијум Искуство позоришних лабораторија 20. века и њихов утицај на савремене позоришне праксе Организатор: Студио Лабораторија извођачких уметности, ФДУ Београд часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Трпеле часова / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Неопланта часова / Студио М Арчибалд Рајс: Чујте Срби Драмска обрада, режија, игра: Љубивоје Тадић Организатор: РТВ Војводине часова / СНП, Сцена «Пера Добриновић» Међународни програм «Кругови» / ИЗБРИСАНИ Ауторски пројекат Режија: Оливер Фрљић Прешерново гледалишче Крањ (Словенија) час / Новосадско позориште/újvidéki Színház Селекција националне драме и позоришта КОШТАНА Текст: Борисав Станковић Режија: Андраш Урбан Народно позориште / Narodno kazalište / Népszínház Суботица час / Позориште младих, Мала сцена Поетски театар Јован Стерија Поповић Надгробије уживо часа / Селекција националне драме и позоришта Округли сто: Коштана 22 Билтен бр. 7

23 Дали смо им кров над главом, дали смо им основне животне потрепштине, њиховој деци дали смо свеске и бојице, да шкрабају шта год желе. Кући их возимо туристичким превозним средствима. Нас да буде срамота? Ја би њих стрпао у сточне вагоне, па да виде шта значи гажење основних људских права. Банда циганска незахвална! Ко их уопште воли! Нико! (Ауторски пројекат Избрисани) ВАСКА: Е, какве пушке! Само нека им она, Коштана, запева, па не само пушке већ ће и главе побацати. А нарочито он, наш брат, красан наш брат! СТАНА (бранећи га): Па није, Васка, само он код ње. Сви су тамо. ВАСКА: Јест, сви. А што он да је? Е, кад он не би био, онда ко би њој по три пара хаљина кројио и не дукатима, већ дублама је китио? СТАНА (уплашено, да ко не чује): Ћути, Васка, ћути! Знаш добро какав је отац, па још нека и за то чује... (Бора Станковић, Коштана) ПРИЈАТЕЉИ 59. СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА Poslatičarnica ŠEHEREZADA недеља, 1. јун