РАЗВОЈ ПРОИЗВОДЊЕ ОПЕКА У СУБОТИЦИ ОД 18. ВЕКА ДО ДАНАС

РАЗВОЈ ПРОИЗВОДЊЕ ОПЕКА У СУБОТИЦИ ОД 18. ВЕКА ДО ДАНАС Викторија Алаџић, дипл. инж. арх., доцент Оливера Дулић, маст. инж. арх., асистент Универзитет у Новом Саду, Грађевински факултет Суботица, Козарачка 2а, Суботица, Србија, e-mail: aviktorija@hotmail.com Универзитет у Новом Саду, Грађевински факултет Суботица, Козарачка 2а, Суботица, Србија, e-mail: olivera@gf.uns.ac.rs Апстракт: Истраживање приказано у овом раду анализира друштвено-економске прилике које су почев од 18. века па све до данас условљавале развој производње опека на територији Суботице. Чињеница да на простору Суботице, па и целе северне Бачке није било довољно чврстих и квалитетних материјала попут камена и дрвета условила је да су се објекти у најранијем периоду градили од земље као јединог доступног материјала, односно од набоја или ћерпича. Развој града у 19. веку прати и развој примене грађевинског материјала, те на тај начин можемо пратити и производњу опека кроз артефакте сачуване у Историјском архиву. Интерпретација производње овог материјала као директног показатеља нивоа развитка једне насељене заједнице интересантна је у контексту недвосмисленог указивања на степен напретка града Суботице. У раду је, посредством производње опекарских производа, указано на процес настанка Суботице какву ми данас познајемо. Несрећна судбина некада развијене индустрије пружа увид у актуелно друштвено, економско и политичко стање како на локалном нивоу, тако и на територији читаве земље. Кључне речи: Суботица, градитељство, грађевински материјали, опека, историјски развој Увод Развој града Суботице, током читава три века, био је условљен, између осталог, и развојем производње опека. Чињеница да на простору северне Бачке није било довољно других грађевинских материјала као што су дрво, а посебно камен, условила је да су се објекти у најранијем периоду градили од земље, односно набоја или ћерпича а касније и од опека. У даљем тексту је, пре свега, анализирано насељавање Суботице почетком 18. века. У контексту развоја града веома је значајно и проглашење Суботице, односно Марија Терезиополиса слободним краљевским градом 1779. Од тог тренутка почињу напори да се насеље уреди који трају све до средине 19. века. Предуслов за нагли развој града крајем 19. века свакако је био и развој индустрије и увођење железнице чиме Суботица већ почетком 20. века постаје најразвијенији град у северној Војводини. У међуратном периоду Суботица је имала успорени темпо развоја, чему је допринела и велика светска економска криза тридесетих година 20. века. Различите политичко-економске прилике које су уследиле у наредном периоду, све до краја 20. века резултирале су стагнацијом предузећа, опадањем просперитета и ниским степеном искоришћености капацитета. Из тих разлога пропада и производња опека, која је званично угашена одласком у стечај последње суботичке циглане 2013. године. Историја насељавања Суботице у 18. веку Након повлачења Турака, са овог подручја, Суботица је 1702. године ушла у састав војне границе Хабсбуршке монархије. Након тога почиње насељавање опустошених подручја. Расуто становништво се са околних пустара почело насељавати око суботичке

тврђаве, 1 али је наставило да обрађује своју земљу на пустарама. Целокупни атар насеља био је подељен на спољашњи и унутрашњи. У унутрашњем атару се развијало насеље а на спољашњем су се налазила села, виногради, пашњаци и угарнице. Године 1702. у насељу је пописано 1969 становника. 2 У време Турака на овим просторима се живело у земуницама, а након њиховог одласка становништво је почело да гради куће од набијене земље са крововима покривеним трском, и то куће у оквиру салаша у спољашњем атару, а потом куће у насељу. Пошто није било никаквог плана насељавања свако је себи одабрао место за плац и подизао кућу. 3 Након потписивања Пожаревачког мира, 1718. године, граница према Турцима је померена далеко јужније, па је престала потреба за војном границом, али је тек 1741. године, одлуком Угарског сабора, Суботица потпала под надлежност цивилних власти, односно под управу Бачке жупаније. 4 Првобитни суботички војни шанац је потписивањем привилегије у Прагу 7. маја 1743. године, проглашен краљевском привилегованом коморском варошицом Сент Марија (мађ. Szent Mária). У Пожуну је исте године 28. јуна потписан вечити уговор трговишта Сент Марије и Угарске краљевске коморе, након чега је трговиштем управљала цивилна уместо војне власти: судија и 12 чланова Магистрата. 5 У том најранијем периоду развоја Суботице, након одласка Турака, има и најмање података о развоју производње опека у насељу, коју можемо пратити на основу сачуваних докумената у Историјском Архиву Суботице. У Записницима са седница Магистрата забележени су први произвођачи опека у трговишту Сент Марија, па је тако 1751. године, према записнику, циглару Алберту Циглару (мађ. Albertus Cziglar) исплаћен рачун за испоручену печену опеку. 6 Следеће године је поново забележена исплата за печење 24.000 опека. 7 Може се претпоставити да је ова опека била намењена за изградњу прве градске куће у Суботици која је завршена 1751. године. 8 Чак и 1753. године се на седници Магистрата од 18. маја расправљало о опекама за изградњу Градске куће, те се прихватају рачуни о куповини 10.000 опека за њену изградњу. 9 Године 1754. на седници Магистрата су 22. августа прихваћени рачуни за куповину опека за изградњу затвора. 10 Крајем 1758. године од стране града је исплаћен рачун од 2 форинте и 23 крајцаре циглару Алберту Досеку за испоручене опеке. 11 На основу ових штурих података очигледно је да је изградња од опеке у 18. веку у Суботици била спорадична, те да је број произвођача опека био веома мали. 12 Нешто касније 1 Тврђава је подигнута 1470. године у оквиру угарског одбрамбеног система против Турака. Била је квадратне основе приближних димензија 23x23 метра. Улмер Гашпар, Тврђава подигнута 1470. године, ур. А. Сам, Про мемориа Но5, Друштвена организација Монографија, Суботица, 1988., стр. 7-8. 2 Мађар Ласло, Попис домаћинстава суботичког шанца 1720. године, ур. М. Дубајић, Корени, Историјски архив у Суботици, Суботица, 1991., стр. 137. 3 Перуничић Бранко, Постанак и развитак баштина на подручју Суботице од 1686 године, Издавачка установа Српске академије наука, Београд, 1938., стр. 24-25. 4 Iványi, István; Szabadka szabad királyi város története I, Bittermann József könyvnyomda, Szabadka, 1886. стр. 40. 5 Мађар Ласло, Суботица и њено становништво до 1828. године, ур. М. Дубајић, Корени, Историјски архив у Суботици, Суботица, 1991., стр. 17. 6 Историјски Архив Суботице (У даљем тексту ИАС), Ф:261.1. pag. 292-294./-1751. 7 ИАС, Ф:261.1.pag.335. -/1752. 8 ИАС, Ф:261.1.pag.286. -/1751. 9 ИАС, Ф:261.1.pag.381-383. -/1753. 10 ИАС, Ф:261.1.pag.465. -/1754. 11 Могуће је да је раније поменути Алберт Циглар у ствари био Алберт Досек. Иако штури подаци ипак показују да је у трговишту, у то време био вероватно само један цигларски мајстор, како ће каснији пописи занатлија и потврдити. Улмер Гашпар, Занатство у Суботици, Историјски архив, Суботица, 1995., стр. 126-129. 12 Подаци су узети из Протокола Магистрата повлашћене краљевско-коморске вароши Сент Марија пре зване Сабатка (1743 1756), Мандић Зорица, Манасијевић Вера, Протокол Магистрата повлашћене

забележено је и име жупанијског циглара Паула Вајскера (нем. Paulus Vajxer) који је граду 1767. године испоручио 7900 комада опеке. 13 Према попису занатлија из 1771. године у трговишту је био само један зидарски мајстор Јакоб Маршал (нем. Jacobus Marschall), који је припадао цеху у Сегедину. 14 Први подаци о постојању циглане у трговишту, потичу из 1774. године кад се циглар Ђерђ Хусар обавезао да ће за град испећи 1000 комада опеке с тим да му град стави на располагање четири радна стола. Месни жупник Стипан Ранић је у децембру 1775. године ставио примедбу Магистрату да ће опеке и ваљци пропасти од великих киша, након чега је Магистрат донео одлуку да се пећ за печење опеке покрије сламом и сеном. Магистрат је у току ових активности увидео корист од циглане па је 1776. године издата наредба по којој се циглана више није препуштала приватницима, те је одлучено да ће град водити рачуна да становништво не оскудева у ваљцима и печеним опекама. Након тога Магистрат је одредио цену за опеку печену на дрвима: за 1000 комада по 8 форинти и ону печену на слами по 7 форинти. Током 1778. године цена опека печених на слами смањена је на 6 форинти за 1000 комада. 15 Слика 1. Рукописна карта Марија Терезиополиса из 1778. године Спонтано насељавање трговишта наставило се све до проглашења Суботице слободним краљевским градом под именом царице Марије Терезије (мађ. Maria Theresiopolis) 1779. године. 16 Како је град тада изгледао, спонтано насељен и нерегулисаних улица, види се на најстаријој очуваној рукописној карти града инжењера Карла Леополда Ковача из 1778. краљевско-коморске вароши Сент Марија пре зване Сабатка (1743 1756), Историјски архив Суботица, Суботица, 2006. 13 Улмер Гашпар, Занатство у Суботици, Историјски архив, Суботица, 1995., стр. 127. 14 Улмер Гашпар, Занатство у Суботици, Историјски архив, Суботица, 1995., стр. 181. 15 Улмер Гашпар, Занатство у Суботици, Историјски архив, Суботица, 1995., стр. 128-129. 16 Бачић Славен, Повеље слободних краљевских градова Новог Сада, Сомбора и Суботице, Славен Бачић, Суботица, 1995., стр. 28.

године (Слика 1.). 17 Након тога уследили су напори за уређењем града који су се континуирано настављали и условљавали многобројним покушајима успостављања правила о грађењу који ће се наставити током целог 19. века. Након свечаног проглашења слободног краљевског града Марија Терезиополиса и предајом повеље представницима града обављало се увођење у дужност града које је извршавала посебна комисија изаслана од стране Угарске краљевске коморе. Дужност комисије је била да градску управу упозна са разним новим пословима који су им били у обавези да врше, с обзиром на нови статус града, и да изради статуте у складу са конкретним приликама и обичајима града. Ови статути су уређивали односе у слободним краљевским градовима, а у њиховој изради учествовали су и представници локалне управе. 18 У овим документима се први пут у историји насеља као обавезујуће појављују поједине тачке које су се односиле и на уређење града, али су имале веома општи карактер инсистирајући на бољем уређењу и улепшавању града. 19 Ове промене ипак нису извршиле значајнији утицај на развој производње опека у граду. Према подацима из 1780. године у Суботици је било 18.730 становника, а међу занатлијама забележен је поново само један зидарски мајстор и два тесарска мајстора, што значи да је изградња објеката од опеке и даље била ретка појава, те да су се куће углавном градиле од набијене земље или ћерпича, као и да су их самостално градили сами власници. 20 Године 1786. донета је одлука о регулацији улица у Суботици у којој су до тада куће грађене слободно и без регулационих планова. 21 Ипак, проћи ће још доста времена пре но што процес регулације улица започне, а заједно са тим и инсистирање на градњи кућа од квалитетног материјала. Следеће године Магистрат је известио Бачку жупанију да на подручју града не постоје фабрике нити мануфактуре, што подразумева да је производња опека и даље била спорадична и обављала се само за појединачне потребе. 22 Привилегије слободних краљевских градова укинуте су већ 1780. године, након смрти царице Марије Терезије и доласком њеног сина Јосипа II на престо. Угарска је током Јосипових реформи била подељена на 10 округа са краљевским комесарима на челу и на тај начин је била строго централизована. 23 Од града се ипак очекивало да испуни своје обавезе преузете добијањем статуса слободног краљевског града. Будући да чланови Магистрата нису управљали градом на задовољавајући начин, те да нису испуњавали своје обавезе према царској администрацији, у град су упућивани краљевски комесари да их у томе обуче и да се побрину око извршења обавеза. Развој производње опека у Суботици у 19. веку Једно од првих задужења које су усмеравали краљевски комесари било је премеравање града и атара, које се вршило више пута и резултирало картама и регулационим плановима 17 Прилог 7/а. Детаљна карта града из 1778. године. ур. М. Дубајић, Корени, Историјски архив у Суботици, Суботица, 1991., стр. 81- II. 18 Статути локалних заједница у Мађарској су,..., у ствари били врста наредби локалног значаја с карактером преседана, дакле, важили су за све будуће случајеве на датом подручју докле год не буду измењени новим наредбама. Бачић Славен, Из прошлости градског права Новог Сада, Сомбора и Суботице, Библиотека Жига, Суботица, 1998., стр. 31. 19 Петнаеста тачка Статута Слободног краљевског града Суботице. Бачић, С. (1998.): Из прошлости градског права Новог Сада, Сомбора и Суботице, Суботица, Библиотека Жига, 1998., стр. 93; 20 ИАС, Ф:272, 15.A.26/1783. 21 Iványi, István; Szabadka szabad királyi város története II, Bittermann József könyvnyomda, Szabadka, 1892., стр. 12. 22 ИАС, Ф:272, 7.A.8/pol. 1787. 23 Ханак Петер. Повијест Мађарске, Барбат, Загреб, 1995.

града. Највећи утицај на развој и уређење града извршио је краљевски комесар Ференц Скултети (мађ. Skultéty Ferenc) који је у граду боравио од 1819. до 1823. године. 24 Комисија за уређење града, која је формирана на захтев комесара Скултетија, донела је 1820. године Пројекат спољашњег уређења града. 25 Према овом пројекту град је био подељен на унутрашњи град и пет предграђа. Границе унутрашњег града су биле дефинисане оквиром од шест главних улица (Слика 2.). У унутрашњем граду није више било дозвољено градити куће од набоја или ваљака, већ само од чврстог материјала који је подразумевао опеку. Куће се у унутрашњем граду нису могле више покривати трском или сламом већ само шиндром или црепом. Поред тога, дефинисане су и висине објеката, њихова изградња на регулационим линијама улица, као и то да су куће морале својом фасадом затварати целу дужину парцеле која је гледала на улицу, односно уместо сеоских кућа, забатом оријентисаних према улици, морале су се градити грађанске куће, дужом страном оријентисане према улици. 26 Слика 2. Границе унутрашњег града према пројекту комесара Скултетија Пројекат спољашњег уређења града у великој мери је утицао на постепено регулисање улица и парцела у Суботици, поготово оних које су се налазиле у центру града, односно у унутрашњем граду. Упоређивањем прве рукописне карте града Карла Леополда Ковача из 1778. године са катастарским премерима града из 1838. и 1878. године 27 јасно се може уочити ова постепена регулација која је променила изглед града током 19. века. Правила о грађењу која су се морала поштовати условила су потребу за производњом већег броја опека у граду. Међутим, нема много података о цигланама у првој половини 19. века. У обавезним упутствима комесара Скултетија о начину поделе земље у граду из 1819. године, наводи се да ће се површина од 62 јутра намењена за изградњу градске циглане, давати у закуп док се 24 Улмер Гашпар, Краљевски комесар Скултети у Суботици (1819-1823). Аналитички инвентар, Историјски архив, Суботица, 1998. 25 Викторија Алаџић, Упутства краљевског комесара Ференца Скултетија за уређење Марија Терезиополиса, Зборник радова Грађевинског факултета, Бр. 15, ур. Милашиновић Д., Грађевински факултет, Суботица, 2006., стр. 391-399. 26 Алаџић Викторија, Развој концепта унутрашњег града Суботице у 18. и 19. веку, Архитектура и урбанизам, бр. 29, уредник: Пуцар М., ИАУС, Београд, 2010., стр. 22-27. 27 Реконструкцију две катастарске карте Суботице из 1838. и 1878. године извршиле су Викторија Алаџић и Гордана Прчић Вујновић. Алаџић В., Прчић В. Г., Грлица М., Ваш Г. (1997), Грађанско друштво и архитектура у Суботици 1867-1914, Суботица, Пројекат финансиран од стране Research Support Scheme CEU Prague, Суботица, 1997, у рукопису.

циглана не изгради, при чему се ова земља не сме користити за сенокос или башту, већ само за ораницу. 28 Да су циглане ипак постојале јасно је из грађевинских радова који су се обављали на територији града и из посредних извора, односно записника са седница Магистрата. Још крајем 18. века, у време комесара Јожефа Глудовца, град је имао обавезу да изгради гостионе са собама у којем би путници могли наћи преноћиште. До тада постојала је само једна градска, такозвана, Велика гостиона изграђена 1766. године. 29 Годинама након тога водила се расправа на седницама магистрата о изградњи нове Велике гостионе, за коју град није имао новца. Године 1842. инжењер Шандор Тот (мађ. Tóth Sándor) је урадио пројекат гостионе, за чије извођење није било новца, а вишегодишња производња опеке потрошена је на изградњу канала за одводњавање. Из преписки везаних за изградњу гостионе евидентно је да је производња опеке средином 19. века у граду била недовољна за нарастајуће потребе града, те 1842. године, чак и да је градска управа имала довољно новца да изгради гостиону у граду није могао да се произведе потребан број опека. 30 Велика гостиона са позориштем подигнута је тек 1854. године. 31 Суботица је већ 1846. године имала 40.007 становника. 32 На терету градске благајне се 1847. године помињу чувари циглана, 33 али прецизније податке о онима који пеку опеке имамо тек из 1862. године. Мартон Саулић је претходне године испекао 20.000 опека, а за то није плаћао таксу граду, 34 што је вероватно био повод за обилазак циглана у граду. Главни градски инжењер Пал Карвази (мађ. Karvázy Pál) је у марту 1862. године поднео Градском сенату извештај са пописом циглана у граду, према којем је код Антала Мишураија (мађ. Misurai Antal), на салашу код Сомборске капије било пет циглана, у Гату три циглане, на брежуљку код Бајског гробља једна, на месту старе црепаре три, код Шандорске капије, уз Петроварадински пут бр. 13, и иза Шандорске капије три. Рачуновођа Нандор Енгел (мађ. Engel Nándor) је у мају исте године приказао приходе од убирања таксе за печење опека, где је наведено да у граду има 21 особа која се бави овим послом. Међу њима највећи произвођач опека је био Имре Јакобчић са 120.000 комада опеке годишње, док је укупна годишња производња опеке у граду је била 1.405.000 комада. 35 Пал Карвази је 3. јула 1862. године поново обишао циглане у граду и обавестио Градски сенат да циглари пеку мањи број опека од договореног. 36 Након овог извештаја јасно је да се у цигланама није произвела планирана количина опека, те да нема поузданог податка колика је била годишња производња опека у граду. Изградња једноспратних објеката у граду била је спорадична у првој половини 19. века, али је педесетих и шездесетих 19. века година изграђено неколико спратних кућа и ова тенденција се наставила и у наредним деценијама, што је резултирало све већом потражњом за опекама. 37 Успостављањем Аустро-угарске монархије 1867. године, Суботици је поново враћен статус слободног краљевског града. Током 1869. године у граду је изграђена прва железничка пруга која је повезала град са осталим деловима Монархије и омогућила убрзани економски 28 ИАС, Ф:13, 9.A.20./1819. Scult. 29 Алаџић Викторија, Од Велике гостионе до позоришта, Зборник радова Грађевинског факултета, бр. 14, уредник: Милашиновић Д., Грађевински факултет, Суботица, 2005., стр. 4-10. 30 ИАС, Ф:272, 20.B.130/aec 1842. 31 Алаџић Викторија, Од Велике гостионе до позоришта, Зборник радова Грађевинског факултета, бр. 14, уредник: Милашиновић Д., Грађевински факултет, Суботица, 2005., стр. 4-10. 32 ИАС, М, 3.A.46/pol. 1847. 33 ИАС, M, 11.B.127/pol. 1847. 34 ИАС, Ф:47, 1328/pol.1862. 35 ИАС, Ф:47, 1906/ pol.1862. 36 ИАС, Ф:47, 3241/pol. 1862. 37 Алаџић Викторија, Спратне најамне куће у Суботици у периоду класицизма, Зборник радова грађевинског факултета, бр. 18, ур. Милашиновић Д., Грађевински факултет, Суботица, 2009., стр. 91-99.

развој, надоместивши оно што је Суботици недостајало, а то је пловни трговачки пут, односно река. Године 1882. у Суботици је коначно донет Грађевински правилник, као резултат вишедеценијског залагања да се то реализује и изградња и развој града коначно правно уреде. 38 Правила о грађењу наведена у овом правилнику усмеравала су изградњу града по зонама и директно утицала на примену опеке у појединим зонама у којима је било забрањено употребљавати зидове од набоја или черпића, а у самом центру града била је обавеза да кућевласници подижу спратне објекте. 39 У последње две деценије 19. века, па све до Првог светског рата, Суботица је, захваљујући железници, доживела нагли економски развој. Број становника се попео на скоро 100.000, и у то време изграђен је највећи број спратних али и приземних објеката које се и данас налазе у централној градској зони и околним зонама. Предуслов за развој града био је и развој грађевинске индустрије, која је крајем 19. века била једна од најразвијенијих у граду, али и шире, јер је развојем железнице процветала индустрија широм Монархије. Предузећа за производњу опека и црепа заузимала су друго место по бројности, после млинарских предузећа. 40 Деветнаести век је осим тога био век у којем су вршени покушаји стандардизације мера, без којих развој индустрије не би био могућ, те је према упутству из министарства, градски сенат донео одлуку према којој се одређује да величину опеке не сме бити мање дужине од 29 цм, ширине од 14 цм и дебљине мање од 6,5 цм. 41 Слика 3. Оригинални пројекат циглане Ференца Рајхла и њен данашњи изглед Крајем 19. века и почетком 20. оснивају се бројне циглане у граду: циглана архитекте Титуса Мачковића, која се налазила поред Сенћанског гробља, основана је 1879. године; циглана Михаља Прокеша (мађ. Prokesch Mihály), која се налазила поред Бајског гробља основана је 1886. године; циглана грађевинског инжењера Кароља Молцера (мађ. Molczer Károly) која се налазила поред Керског гробља (Западне угарнице бр. 418) основана је 1898. 42 Циглана Ковач у Александрову основана је 1904. године, циглана и кречана Кладек и другови радила је од 1908. до 1918. године, а Рајхлово деоничарско друштво за израду 38 ИАС, III 318/1927, Грађевински правилник краљевског слободног града Суботице 39 Викторија Алаџић, Грађевински правилник слободног краљевског града Суботице из 1882. године, Зборник радова Грађевинског факултета, бр 16, уредник: Милашиновић Д., Грађевински факултет, Суботица 2007, стр. 9 15. 40 Суботица, 2004, стр. 71. 41 Величина цигље, Невен, бр. 10, 1893. стр. 163. 42 Sándor Malusev, Szabadka Sz. Kir. Város Czim-és Lakjegyzéke, Kladek és Hamburger Könyvnyomda, Szabadka, 1906., стр. 101.

керамита и циглана од 1907. до 1911. године. 43 Пројекат циглане архитекте Ференца Рајхла урађен је прво 1904. године, 44 а коначни пројекат циглане са помоћним зградама и канцеларијом, према којем је циглана и изведена, урађен је 1906. године. 45 Аутор оба пројекта је био Ференц Рајхл (Слика 3.). Захваљујући квалитетној сировини које је у Суботици и околини било у изобиљу, као и железници, било је омогућено да се производи ових предузећа пласирају како у локалу тако и на великом тржишту Монархије. Развој производње опека у Суботици у 20. веку Захуктали економски развој почетком 20. века заустављен је избијањем Првог светског рата, након којег су наступиле значајне промене. Суботица је после рата ушла у састав нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославије. Тржиште за пласирање производа од опека значајно се смањило, а многи од власника некадашњих циглана су нестали у ратном вихору или су напустили Суботицу. Суботичка предузећа су од 1918. године била принуђена да због низа околности, пре свега због високих железничких тарифа, тржиште за своје производе траже у самом граду и околини. Послератни развој Суботице био је предуслов за развој производних погона. У том развоју поред приватних инвеститора, најзначајнију улогу је имала градска власт која је иницирала урбанистички развој града располажући одређеним фондовима за те сврхе. Град Суботица се у међуратном периоду по многим показатељима развио у центар северног дела Војводине. Бројно становништво, површина градске општине, развијена железница и путна мрежа и развијена привреда омогућавали су да се у граду настави развој грађевинске делатности. Извештај градског инжењерског одсека о грађевинској делатности у периоду од 1918 1938. приказује стање у тој области. Општина Суботица простирала се тада на 809.166 км². Град је би подељен на унутрашњу и спољашњу територију. Центар Суботице је имао карактер града, док је периферија и даље имала особине села. Суботица је у то време била једна од најважнијих саобраћајних центара у држави и најважнији саобраћајни центар у Војводини. Године 1937. завршена је и изградња интернационалног пута од Београда до мађарске границе кроз Суботицу. 46 Судбина циглана осликава положај ове привредне гране. До година велике светске економске кризе у граду су радиле четири појединачне фирме, да би 1930. године био створен картел удруживањем појединачних цигларских фирми којим је покушано умањење међусобне конкуренције и задржавање одговарајућег нивоа цена опеке. 47 Циглана Титуса Мачковића (Слика 4.) претвара се у деоничарско друштво 1893. године које је после рата носило назив Прва суботичка парна циглана и творница цементне робе д.д.. Ова циглана већ од првих дана свог постојања бележи губитке. У новој држави ова фирма биће третирана као имовина непријатељских поданика. Са радом ће наставити тек 1923. године када је добила зајам од Народне банке на основу залога. Оронуле зграде, неупотребљиве машине и нестручно руковођење су фактори који су довели до ликвидације која је започела 1931. године. Мачковићева циглана је била изграђена на површини од 16 43 Суботица, 2004, стр. 71. 44 ИАС, Ф:2, k. k. 74/1904. 45 ИАС, Ф:2, 0 kör 78/1906., 0 kör 85/1906. 46 ИАС, Ф:47, V 5419/1936 47 Суботица, 2004, стр. 74.

јутара, са капацитетом погона од 3.000.000 опека годишње уз рад од 150 запослених, да би 1927. године радила са само 10% капацитета. Слика 4. Кућа архитекте Титуса Мачковића поред које се некада налазила његова циглана Циглана Кароља Молцера је после Првог светског рата почела да ради као ново, ортачко, јавно трговачко друштво, чланова Молцер Кароља, Прокеш Михаља и Глид Марије. Имала је инсталирану парну машину од 85 КС, али је преовладавала ручна производња. Производила је до 4 милиона опеке годишње, мада је максимални капацитет био 12 милиона. У периоду између 1930. и 1932. циглана није радила а 1933. је поново почела са радом и произвела је 2.500.000 опека. Циглана је радила и током Другог светског рата, али се на њеном простору инсталира и простор за кудељару. Након Другог светског рата нове комунистичке власти су 1947. године конфисковале предузеће. Рајхлова циглана, односно Reichl féle keramit és géptéglagyár Rt. радила је до 1911. године када је забележен престанак рада. Након тога циглану која се простирала на 40 јутара преузео је Ковач Антун, а њену производњу је проширио печењем креча, производњом црепа, керамике и шамотних опека. 48 Ковачева циглана је имала капацитет осталих циглана у граду, а број запослених средином двадесетих година 20. века је варирао од 61 до 66. Године 1927. радила је са половином капацитета. Следеће године циглану је закупило Јавно трговачко друштво за фабрицирање цигала. Општа кредитна банка д.д. је 1930. године преузела управљање цигланом. У том периоду највећа годишња производња је износила 6.000.000 опека, а број запослених до 150. 49 Грађевинска индустрија у Суботици је делила привредну судбину града. Суботица је имала успорени темпо развоја у међуратном периоду, чему је допринела и велика светска економска криза тридесетих година 20. века. То је резултирало стагнацијом предузећа, опадањем просперитета и ниским степеном искоришћености капацитета, као и малим бројем новооснованих предузећа. Након Другог светског рата све суботичке циглане су национализоване. Од њих је формирано градско цигларско предузеће Грађевинар. 50 Грађевинска оператива је у периоду после рата до 1952. године запошљавала 2.100 радника. У том периоду још увек се у великој мери примењивала класична изградња употребом опеке уз веома скромну машинско- 48 Суботица, 2004., стр. 77. 49 Суботица, 2004., стр. 78. 50 Суботица, 2004., стр. 79.

технолошку опрему. Интеграцијом кадровски ојачаних организација Трудбеник и Градитељ 1957. године у Суботици је формирано ново грађевинско предузеће Интеграл које је у свом саставу имало и циглану. Уједињењем капацитета опреме и кадрова ГП Интеграл прераста у градитељску оперативу која ће реализовати велики број објеката у земљи али и иностранству. Период после 1957. године карактерише брз технолошки развој грађевинарства уз све већу примену бетона као материјала изградње објеката уместо опеке, који је директно везан за нову организацију рада и план правца развоја ГП Интеграл. Паралелно са овим развојем настају и други капацитети високоградње и производње грађевинског материјала у Суботици као што су: Гранил, Градња, Механчар, Металург и Бачка опека у чијем саставу се налазила и некадашња Рајхлова циглана. 51 У наредном периоду долази до интеграције грађевинских предузећа на нивоу Северне Бачке, а почиње и примена монтажних елемената у грађевинарству. Нови полет достигао је ГП Интеграл 1974. године где је као снажни технолошки и кадровски опремљен извођач изградио нову компјутерски опремљену фабрику бетона. Током 1975. године броји око 3.000 запослених радника различитих струковних профила. У том периоду наступа индустријализација грађевинских конструкција, уводи се нови начин изградње применом тунелске оплате, а градња опеком се примењује све мање. Избијање друштвене економске кризе и ратова деведесетих на простору бивше Југославије довело је до слома грађевинске индустрије па тако и грађевинског гиганта у Суботици. Марта 1991. почео је стечајни поступак ГП Интеграл те се формира петнаестак мањих самосталних предузећа од бивших обрачунских јединица ГП Интеграл. Поново се у већој мери примењује класичан начин градње опеком, међутим опека се све мање производи на територији града. Период транзиције и глобализација донели су поново велике промене у грађевинској индустрији. На тржишту Србије појављују се велике стране компаније. Домаћа опекарска производња са друге стране све више пропада. Суботичка циглана ИГМ Бачка опека одлази 2013. године у стечај. 52 Од тада више нема производње опека у Суботици. Данас простор некадашње Рајхлове циглане, односно ИГМ Бачка опека је још само место где се задржавају избеглице са простора ратних подручја Сирије, Авганистана и Пакистана на пролазу ка Европској унији. Друге циглане су одавно порушене. Закључак Развој производње опека на територији Суботице од 18. века па до данас директни је показатељ урбанистичког и друштвено-економског развоја. Кроз постепени и дуготрајни настанак циглана, затим њихов процват, а на крају и њихово гашење можемо читати наратив о зачецима, развоју и проблемима који прате живот једног града. Због изражене централизације у пост-социјалистичком друштву, градови као што је Суботица трпе велике друштвено-економске проблеме. Указивањем на историјски развој и материјално наслеђе града Суботице, формира се градски идентитет и чува његова аутентичност. Кроз призму развоја производње опеке у раду је приказан процес настанка Суботице какву ми данас познајемо. Несрећна судбина некада развијене индустрије пружа увид у актуелно друштвено, економско и политичко стање како на локалном нивоу, тако и на територији читаве земље. 51 Радмила Марјанов-Пањевић, Развитак грађевинарства Суботице, 50 година рада Друштва инжењера и техничара, уредник: Јегеш Е., Друштво инжењера и техничара Суботице, Суботица, 1995., стр. 213-216. 52 http://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/080713/080713-stecajevi.pdf

Литература Алаџић В. (2005) Од Велике гостионе до позоришта, Зборник радова Грађевинског факултета, бр. 14, ур. Милашиновић Д., Грађевински факултет, Суботица, стр. 4-10 Алаџић В. (2006) Упутства краљевског комесара Ференца Скултетија за уређење Марија Терезиополиса, Зборник радова Грађевинског факултета, Бр. 15, ур. Милашиновић Д., Грађевински факултет, Суботица, стр. 391-399. Алаџић В. (2009) Спратне најамне куће у Суботици у периоду класицизма, Зборник радова грађевинског факултета, бр. 18, ур. Милашиновић Д., Грађевински факултет, Суботица, стр. 91-99. Алаџић В. (2010) Развој концепта унутрашњег града Суботице у 18. и 19. веку, Архитектура и урбанизам, бр. 29, ур. Пуцар М., ИАУС, Београд, стр. 22-27. Алаџић В., Прчић В. Г., Грлица М., Ваш Г. (1997), Грађанско друштво и архитектура у Суботици 1867-1914, Суботица, Пројекат финансиран од стране Research Support Scheme CEU Prague, Суботица, 1997, у рукопису. Алаџић, В. (2007) Грађевински правилник слободног краљевског града Суботице из 1882. године, Зборник радова Грађевинског факултета, бр 16, уредник: Милашиновић Д., Грађевински факултет, Суботица, стр. 9-15. Бачић С. (1995) Повеље слободних краљевских градова Новог Сада, Сомбора и Суботице, Графопан, Суботица Бачић С. (1998) Из прошлости градског права Новог Сада, Сомбора и Суботице, Библиотека Жига, Суботица Величина цигље, Невен, бр. 10, 1893. Дубајић М. (ур.) (1991), Корени, Историјски архив у Суботици, Суботица Iványi I. (1886) Szabadka szabad királyi város története I, Bittermann József könyvnyomda, Szabadka Iványi I. (1892) Szabadka szabad királyi város története II, Bittermann József könyvnyomda, Szabadka Мађар Л. (1991) Попис домаћинстава суботичког шанца 1720. године, ур. М. Дубајић, Корени, Историјски архив у Суботици, Суботица Malusev S. (1906) Szabadka Sz. Kir. Város Czim-és Lakjegyzéke, Kladek és Hamburger Könyvnyomda, Szabadka Мандић З., Манасијевић В. (2006) Протокол Магистрата повлашћене краљевско-коморске вароши Сент Марија пре зване Сабатка (1743 1756), Историјски архив Суботица, Суботица Марјанов-Пањевић Р. (1995), Развитак грађевинарства Суботице, 50 година рада Друштва инжењера и техничара, ур. Јегеш Е., Друштво инжењера и техничара Суботице, Суботица Мачковић С. (2004) Индустрија и индустријалци Суботице (1918 1941), Историјски архив Суботица, Суботица, 2004. Перуничић Б. (1938) Постанак и развитак баштина на подручју Суботице од 1686 године, Издавачка установа Српске академије наука, Београд Улмер Г. (1988) Тврђава подигнута 1470. године, ур. А. Сам, Про мемориа Но5, Друштвена организација Монографија, Суботица Улмер Г. (1995) Занатство у Суботици, Историјски архив, Суботица Улмер Г. (1998) Краљевски комесар Скултети у Суботици (1819-1823). Аналитички инвентар, Историјски архив, Суботица Ханак П. (1995) Повијест Мађарске, Барбат, Загреб