Пешта, Будимпешта, 22. фебруар Нова серија, г. XVII, бр. 8

Пешта, 1838 1849. Будимпешта, 22. фебруар 2007. Нова серија, г. XVII, бр. 8 Српска школа у Будимпешти Фото: ИВАН ЈАКШИЋ Маскенбал, маскенбал За издавача: Андрија Роцков Главни уредник: Милан Степанов Home page: www.comp-press.hu/cnn2000

хроника Хроника хроника хроника хроника хроника хроника хроника хроника Још један незаборавни наступ легенди српске естраде Браћа Бајић у Козармишлењу Један од најуспешнијих а сигурно најдуготрајнијих дуета у српској народној музици Андрија и Тома Бајић 10. фебруара ове године боравили су у Козармишлењу, насељу надомак Печуја. Популарни Бајићи су се, након прошле, и ове године радо одазвали позиву месне цивилне организације Нaши људи и потрудили се да и овогодишњи покладни бал протекне у веселом, раздраганом расположењу. Врсни естрадни уметници, овом приликом нису дошли сами већ су са собом повели своју шармантну колегиницу Слађану Ристић којој је Браћа Бајић то било прво гостовање у Мађарској. Уз пратњу Оркестра Вeсели Удварци, чији су чланови са поносом саопштили да су уз подршку Министарства културе и медија Републике Србије снимили први свој првенац ЦД, певачи из Србије су дочарали заиста добар штимунг. Програм је отворила Слађана Ристић, а потом су следили Андрија и Тома Бајић који су поред сјајног певања, потврдили и своје свирачко, фрулашко умеће. Певало се, играло, веселило а истакнути естрадни уметници Андрија и Тома Бајић и овом приликом нагласили су своје задовољство што су могли да дођу у Козармишлењ да веселе публику међу којима су били и Срби, Хрвати и Мађари, људи добре воље који воле лепу српску народну песму, музику. Посебно ваља истаћи присуство Срба из Медине који су предвођени Наталијом Сокић, председницом месне Српске мањинске самоуправе и чика Миланом Козићем, чак петнаесторо дошли на забаву како би поздравили своје старе пријатеље, који су са својом колегиницом чак до зоре пружили праву забаву, музички ужитак. Бал је трајао до ранојутарњих часова а пред растанак са месном публиком, естрадни уметници из Србије су обећали да ће увек радо доћи у Мађарску, Барању и Толну, где су стекли драге пријатеље, упознали дивне људе. П. М. Полувреме прекограничног пројекта Прекогранични пројекат под насловом Рeхабилитација и развој људских ресурса на интегрисаном српско-мађарском тржишту рада, који заједнички реализују војвођански Покрајински секретаријат за рад, запошљавање и равноправност полова и локална самоуправа града Аљмаша (Бачалмаш), стигао је до полувремена. На сусрету, уприличеном почетком овог месеца у Аљмашу, стручне екипе предвођене координаторима Јасмином Станић, саветницом покрајинског секретара за рад, запошљавање и равноправност полова и Валеријом Тот-Годо, пројект-менаџером мађарске стране, изнеле су досадашње резултате примарних и секундарних истраживања, анкета спроведених у Војводини (пре свега у Новом Саду, Сомбору и Бечеју) и Аљмашу и околини. Разменивши искуства, две стране су се сложиле да је циљним групама, особама за инвалидитетом, потребна помоћ, специјална едукација а није занемарљиво питање ни субвенција, социјалне бенефиције Нажалост, послодавци још увек не желе прихватити особе са инвалидитетом, нити су заинтересовани да учествују у реализацији пројекта. Баш зато, посредовање и комуникација између послодавца и циљне групе треба да ужива значајно место а што се тиче специјалних обука, војвођанска страна се определила за три области: пољопривреду, рециклажу (збрињавање отпада) и паковање. Оспособљавање особа са инвалидитетом обе стране сматрају изузетно важним и до краја августа, када се завршава пројекат, реализатори Рeхабилитације и развоја људских ресурса на интегрисаном српскомађарском тржишту рада намеравају да запосле бар 60% особа пројекта који, посредством Европске агенције за реконструкцију и развој, финансијски подржава Европска унија. Предраг Мандић Ванредно заседање СМС у Батањи Модификација школског правилника С амоуправа Срба у Батањи је 12. фебруара одржала своје ванредно заседање а разлог сазивања седнице био је модификација Правилника месне Српске основне школе по којем питању право сагласности има бирано тело Срба у овом граду. Форумом је председавао Мирослав Роцков, председник Батањске Српске мањинске самоуправе а о битнијим изменама, кориговањима говорила је Вера Пејић-Сутор, директорка већ поменуте образовне установе која је нагласила да је до модификације дошло због нових законских обавеза. Самоуправа Срба у Батањи дала је сагласност у вези са модификованим изменама а затим је пажњу посветила другим актуелностима као што је важност делимичне обнове клупских просторија, програм за текућу годину, конкурси и друге теме, важне за српску заједницу у Батањи О плану рада за 2007, конкурсима, сарадњи са побратимљеним градом Беочином и другим значајним сегментима, везаним за Србе у Батањи, месна Српска мањинска самоуправа детаљно ће расправљати на следећем свом заседању које је заказано за крај фебруара текуће године. П. М. Финансијске тешкоће у Печују Смањен буџет мањинама Није пуно недостајало да у Печују искрсне, прави скандал! Наиме, на седници Савета удружења мањинских самоуправа у престоници Жупаније Барање, одржаној 12. фебруара текуће године, представницима 9 мањинских самоуправа међу којима је била и др Милица Павлов, потпредседник Самоуправе Срба у Печују изнет је предлог одлуке Финанијског одбора локалне самоуправе према којем би се 2007. мањинским самоуправама из градског буџета обезбедило свега 9 милиона форинти! Док би у појединим насељима овакву понуду народности оберучке прихватиле, ова сума је просто шокирала представнике печујских мањина који су након почетног непријатног изненађења, револтирани оваквим предлогом надлежних, гласно и јасно изнели своје незадовољство које је малтене прерасло у бес! Наиме, предложена свота, у односу на претходне три године, значила би смањење од 55% ранијих година народности су на располагању имале 20 милиона форинти. Драстично смањење, од стране града, било је образложено чињеницом да буџетски дефицит треба да се смањи при чему су потребне и ригорозне рестрикције попут ове. Мањине су се пак позивале да је Печуј оновремено управо због примерне заштите права мањина добио награду УНЕСКА, штавише, народности су дебело допринеле и при извојевања титуле културне престонице Европе 2010. године! Пошто су све мањине током прошле године приложиле и своје понуде, предлоге, потенцијалне саставне делове програма 2010., намењена средства како су то присутни нагласили уопште не би значила гаранцију за успешну реализацију многобројних програма. Представници мањина су при томе изразили и своје разумевање у вези са критичним стањем у градском буџету, па су стога подвукли да би смањење од 20% још могли прихватити То би значило да би свака народност, као и претходних година, за функционисање добила по милион форинти за функционисање, док би се расподела преосталих средстава вршила по устаљеном принципу у вези са којим је још раније постигнут међусобни договор. У другој тачци заседања, мањинама се обратио и Мартон Мехеш, уметнички директор програмског савета Европске престонице културе. Он је истакао важност учешћа мањина у програмима и затражио од њих да што пре доставе свој допуњени план, док је у вези са 2008. планове активности мањина молио да се поднесу до 31. августа. Посебно ваља истаћи да ће усвојени програм мањина бити финансиран из посебног, специјалног буџета, тј. неће се користити буџет мањинских самоуправа. Будући да ће се током јесени одржати конференција о образовању, школству, Јанош Каблар, председник Савета удружења мањинских самоуправа је предложио да координатор између програмског савета Европске престонице културе и мањина буде др Габор Франк, представник Немаца, уједно потпредседник Савета удружења мањинских самоуправа у Печују. Иначе, овај назив већ поменутог тела у будуће неће се користити, пошто он не одговара законским прописима. Баш зато, прихваћен је предлог да се убудуће удружење именује као Мaњински савет. У сваком случају, давно није била толико врела атмосфера приликом седнице мањина као што је то било 12. фебруара а та напетост прешла је и на 16. фебруар када је одржано заседање посланичког тела града Печуја. Посланици су услишили молбу народности, па је мањинама ипак изгласана свеукупна свота од 16 милиона форинти. Све то значи да су печујске народности у 2007. кренуле са буџетом који је смањен са 20%! П. М. 2 СРПСКЕ НАРОДНЕ НОВИНЕ

хроника хроника хроника хроника хроника хроника хроника Хроника хроника Последња седница Српске самоуправе у Будимпешти у старом саставу Сумирани резултати рада Чланови будимпештанске српске самоуправе, 7. фебруара одр жали су свој последњи састанак у старом саставу. Према речима председника, Борислава Руса присутни су овом приликом у првом реду информисани о активностима у протекла два месеца. Поменуто је неколико приредби, организованих самостално, или у сарадњи са другим нашим организацијама: обележавање 150. годишњице рођења Николе Тесле, концерт београдског хора Collegium musi cum, Дан државности Републике Србије (Сретење) и друге, а као и протеклих година ђацима и студентима српског порекла за 2006-2007. школску годину додељено је укупно 12 стипендија. На састанку су потом прихваћене главне црте буџета за ову годину, али су његова детаљнија разрада, као и нацрт плана рада остављени за касније, када буде изабран нови састав Српске самоуправе у Будимпешти. Донето је такође и неколико одлука везаних за обрачун прошлогишњих конкурса, а било је речи и о новој, петој по реду Етнографији Срба у Мађарској за 2006., која ће се уз помоћ средстава добијених на конкурсу Фонда за културно наслеђе, у издању Мађарског етнографског друштва, објавити током ове године, дакле са малим закашњењем. Под тачком разно дотакнути су и предстојећи избори за будимпештанску, жупанијску, односно, земаљску српску самоуправу, заказани за 4. март. Чланови Српске самоуправе у Будимпешти обавештени су о детаљима везаним за начин гласања, које ће се за разлику од претходног изборног циклуса, обавити посредним путем. С. М. Слава Српског клуба у Будимпешти Прослава Дана св. Трифуна У будимпештанском Српском клубу 14. фебруара ове године свечано је прослављена клупска слава, Дан св. Трифуна, уз присуство чланова клуба и бројних гостију. У организацији црквене општине у Бати Покладно вече пред велики пост Н епосредно пред почетак великог поста, црквена општина у Бати у месном Српском клубу организовала је покладно вече. Према речима о. Далибора Миленковића, после вечерње молитве, у згради клуба организовано је послужење, а верници су се кроз разговор припремили за почетак великог поста. Овом приликом било је речи и о промени понашања за време поста, о пружању помоћи сиротињи и деци без родитеља, јер пост није само у јелу и пићу, него у молитви, љубави према ближњима, добрим делима и праштању. Јер, како стоји у светом Јеванђељу: Треба чинити благо на небу, а не на земљи, рекао је својим парохијанима овом приликом о. Далибор Миленковић. С. М. Књига о Светозару Боројевићу Лав, или лисица са Соче? Срби у Загребу обележили 150 година од рођења великог војсковође српског порекла Поводом 150. годишњице рођења Светозара Боројевића, фелдмаршала војске Аустро- Угарске монархије, у Загребу је недавно објављена књига проф. др Драге Роксандића под насловом Лав, или лисица са Соче?. У овом занимљивом издању промовисаном 13. јануара, поводом славе Српског националног вијећа града Загреба поред осталог је наведено да је Светозар Боројевић био једини међу Јужним Словенима којем је успело да се се уздигне до највишег врха у војној хијерархији Аустро-Угарске монархије. Због заслуга на италијанском ратишту унапређен је у чин фелдмаршала када свом имену додаје титулу фон Бојна (von Bojna), по родном селу своје мајке, смештеном близу Глине у данашњој Републици Хрватској. Светозар Боројевић рођен је у српској православној војнокрајинској породици, у селу Уметићи код Петриње. Већ од ране младости наставља традицију својих предака, школује се у војној школи у Сремској Каменици, а потом преко Кесега (Kőszeg) долази у Печуј на усавршавање. Одатле га пут води у кадетску школу у Грац, коју завршава као одличан ђак. Велики таленат за војне науке пружио му је приступ Главној команди у Бечу где је обучаван као главни официр, а онда је великом брзином почео да прелази са дужности на дужност у различитим деловима Аустро-Угарске монархије. Током Првог светског рата 1914. године у Галицији, у рангу генерала руководи Трећом армијом. Код Лиманове одбија турску војску и ослобађа тврђаву Пржемисл (Przemysl), чиме у највећој опсади Првог светског рата браниоцима пружа привремено олакашање. Држећи положаје у западним Карпатима спречава продирање Русије на мађарске територије у правцу Братиславе и Будимпеште. У марту 1915. године делом своје, Треће армије послат је на италијанско бојиште, где је преузео заповедништво над Петом армијом, која је бранила фронт на реци Сочи. Иако је генерал Конрад фон Кацендорф (Conrad von Hötzendorf) предлагао повлачење и напуштање дела Словеније, Боројевић је инсистирао на останку, позивајући се на борбену мотивацију словеначких војника суочених са агресијом на властиту земљу. Та одлука свидела се цару Фрањи Јосифу па му је дао заповедништво над ратиштем на Сочи. У биткама од 1915. до 1917. године Боројевић је успешно спроводио активну одбрану вештим коришћењем мањих јединица у противнападима. У аустријско-немачкој офанзиви у Италији успео је да продре чак до Пијаве заробивши 250 000 италијанских војника. Његова одбрана одбила је 11 напада вишеструко бројније италијанске војске због чега су га у Аустро-Угарској поздрављали као витеза од Соче, док су га властити војници обожавали и прозвали наш Свето. Неуспела офанзива 1918. године означила је крај рата у Италији када је Боројевић у општем слому Аустро-Угарске повукао своје армије са Пијаве и Таљамента. Након потписивања примирја на југозападном ратишту 1918. године, војно искуство понудио је новонасталој Држави Срба, Хрвата и Словенаца, али је одбијен због сумње у превелику оданост Хабсбурговцима па одлази у Калгенфурт. Због подношења молбе за држављанство губи аустријску војну пензију и дане до своје смрти проводи у сиромаштву. Његово тело пренето је у Беч где су му одане највеће државне војне почасти, а сахрањен је у гробници бечког централног гробља, коју је купио Карло Хабсбуршки. Светозар Боројевић био је несумњиво један од најбољих стратега Првог светског рата. Иако је био поборник офанзивног ратовања, сплетом околности истакао се у одбрамбеним биткама у којима се најчешће уопште није повлачио, или је пристајао само на незнатне узмаке. Ту тврдоглавост у одбрани сваког метра бојишта многи су му замерали као непотребно жртвовање људских живота, али упркос таквих критика резултати у одбрани не могу да му се порекну о чему сведочи и чин фелдмаршала, који се иначе додељивао искључиво аустријском племству. С. М. Будимпешта, 22. фебруар 2007. 3

репортажа Репортажа репортажа репортажа репортажа репортажа Златне значке српским културним активистима С вечана сала Министарства за дијаспору Републике Србије била је тесна 13. фебруара ове године. Тога дана је, наиме, у згради поменутог ресорног министарства заказана свечаност поводом додељивања Злaтне значке, признања које за дугогодишњи допринос на пољу развоја српске културе додељује Културно-просветна заједница Србије и Министарство за дијаспору Републике Србије. Ове године додељена су чак 62 признања а оно што нас посебно радује јесте да је међу награђене жири (у саставу Александар Чотрић, књижевник, државни секретар Министарства за дијаспору Републике Србије, Милован Витезовић, књижевник, Урош Дојчиновић, гитариста, публициста и композитор, Марија Бишоф, књижевница, уједно секретар КПЗ Србије и Миодраг Јакшић, књижевник, помоћник министра за дијаспору) уврстио и двојицу Срба из Мађарске: др Петра Милошевића, књижевника, књижевног преводиоца, предавача Универзитета Лoранд Етвеш у Будимпешти и Љубомира Алексова, просветара, начелника села Ловре, потпредседника Самоуправе Срба у Мађарској, одговорног за север. Гесло рада овогодишњег жирија било је Tpи О : озбиљно, одговорно и обухватно рекао је отворивши свечаност Александар Чотрић, државни секретар Министарства за дијаспору Републике Србије додавши следеће: Међу добитницима су појединци и институције, људи којима су култура и просвета основна занимања и људи који се у свом слободном времену ангажују у овим областима, добитници су и жене и мушкарци, млади по годинама и млади духом, из Србије и нашег расејања, држављани Србије и странци, Срби и припадници националних мањина, професори и композитори, сликари и писци, педагози и новинари, културни посленици и музичари Уверени смо да су сви добитници заслужили признање а ако смо донели неку погрешну одлуку, она се може односити само на то да некоме од предложених кандидата нисмо доделили Злaтну значку, да смо га Љубомир Алексов преузима признање неправедно изоставили, што ће бити исправљено наредним додељивањем. Високо признање додељујемо у просторијама Министарства за дијаспору и зато морам да истакнем да су данас, као и некада српска наука и култура незамисливе без изузетног доприноса стваралаца који су рођени ван граница Србије, или су значајан период свога живота провели изван Србије а неки од њих попут Петра Петровића Његоша, који се сматра и највећим српским песником, никада нису били у Србији. Тесла је, на пример, у Србији провео један једини дан, али ни Његоша, ни Теслу, нико никада неће моћи да издвоји из српског корпуса којем су припадали свим својим бићем. Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Препуна свечана сала Министарства за дијаспору Републике Србије Милош Црњански, Данило Киш, Борислав Пекић, Јован Јовановић Змај, Бранко Радичевић, Урош Предић, Паја Јовановић, Слободан Јовановић, Михаило Пупин, владика Николај Велимировић већи или велики део свог живота провели су странствујући, али су својим делом заувек остали да живе у српским школама, универзитетима, књигама, уџбеницима, институтима, храмовима и што је најважније срцима. Добитницима угледног признања, међу којима су били између осталих и Биљана Крстић, музичка уметница из Београда, чије име је нераскидиво повезано са српском етно музиком, Мира Васиљевић, музичка уметница из Београда, руководилац женског вокално-инструменталног ансамбла Ђeрдан, Оливер Њего, оперски уметник из Београда, Селимир Радуловић, књижевник из Новог Сада, Душан Степановић, филмски радник из Торонта, Канаде, Јоца Бугарски, Томислав Ђурић, Огњен Крстић, Наталија Мандран, Љубица Рајкић, сви културни посленици из Румуније и многи други, обратио се и проф. др Војислав Вукчевић, министар за дијаспору Републике Србије који је истакавши значај речи, подвукао: Жeлим вам још једанпут одати моје дивљење и поштовање и дозволите ми да онима, који су изабрани, доделим значку зато што су успешно и ваљано прозвели то велико и вредно дело која се зове РЕЧ. Посебно нам је задовољство што су међу добитницима и наши људи из расејања. Њима је теже, него нама. Ми свакодневно ту РЕЧ користимо, а они само понекад. И то каткада, и нажалост, у последње време тако што ће се окренути око себе да виде да ли неко други слуша, осим онога кога су они изабрали. И да кажем: хвала вам што сте дошли, хвала вам што радите тако вредан посао па вас молим да га наставите не само за савременике, него и за оне који ће после нас долазити. Уследило је уручивање Златних значки које су истакнутим српским културним активистима предали проф. др Војислав Вукчевић и Љубивоје Ршумовић, познати књижевник. Част да признање преузме од министра за дијаспору и председника Културно-просветне заједнице Србије имао је и Љубомир Алексов који је рекао следеће: Посебно ми је драго што је ово признање припало мени. Скоро тридесет година радим на пољу српске културе, образовања. Добијао сам за свој рад разна признања, повеље што се тиче друге врсте моје делатности, али ово ми је прва награда што сам добио од Срба за ширење и рад на пољу српске културе. Посебно ми је драго и почаствован сам што су ми признање у Београду уручили сам министар за дијаспору и председник Културно-просветне заједнице Србије и то у згради Министарства за дијаспору. Хвала и пријатељима у Београду који су се сетили да ме предложе и жирију који ми је на њихов предлог доделио ову награду. Мислим да смо у последње време пуно тога постигли како у селу, тако и шире, можемо се дичити лепим резултатима. Посредовао сам и учествовао у таквим добрим, корисним акцијама као што је ова задња а то је покретање Интернет радија српске заједнице у Мађарској а остало да ни не набрајам. Наравно, признање обавезује, па ћу и ја настојати да наставим тај свој рад у корист добра села, српског школства, српске заједнице у Мађарској. Пошто иза сваког појединца стоји заједница, зато је сасвим природно да не сматрам да је ово признање само моје, него је оно одликовање целе наше заједнице, првенствено, оне уже где живим али мислим да и шире у Мађарској. Стварно сам узбуђен и срећан што сам добио овo признање. Предраг Мандић Љубомир Алексов са повељом 4 СРПСКЕ НАРОДНЕ НОВИНЕ

интервју интервју интервју интервју интервју интервју Интервју интервју Нова кореографија на репертоару КУД-а Табан Херцеговачки Линђо нови изазов за Табанаше И ако је до традиционалне Табанске вечери остало три и по месеца, чланови будимпештанског КУД-а Табан увелико раде на увежбавању нове кореографије. Свој репертоар ускоро ће обогатити народном игром Линђо, која у овим крајевима није много позната. Реч је о игри из херцеговачког краја, што је, како смо чули од Душана Вуковића, руководиоца Табана, нешто потпуно различито у поређењу са њиховим досадашњим репертоаром: Кореографија Линђо је са подручја Херцеговине и за наш ансамбл је доста специфична. Колико знам, ни остале фолклорне групе у Мађарској нису имале на репертоару ништа слично. Игра се у паровима, има више окрета, што је за нас један нов изазов. Уобичајили смо да сваке године спремимо барем по једну нову кореографију, а било је година када смо радили и по две. Игра Линђо била нам је у плану прошле године, али до сада нисмо били у прилици да то реализујемо због тога што није било лако ускладити термине. То нам је сада пошло за руком. Што се тиче ношњи за Линђо, уколико не успемо да их обезбедимо из својих средстава, покушаћемо да их позајмимо од КУД-а Ђидо из Бечеја или од неког другог ансамбла. Иначе, драгоцену помоћ у припремању нове кореографије будимпештански фолклорни ансамбл добио је управо од својих колега из Бечеја. Неколико чланова КУД-а Ђидо допутовало је у Будимпешту искључиво из тог разлога. Међу њима је и Мирослав Силашки, шеф оркестра бечејског друштва: Драго нам је да смо поново у Будимпешти, међу члановима КУД-а Табан, с којима сарађујемо већ више од десет година. Дошли смо да их научимо још једној новој игри како би обогатили свој репертоар. Линђо је херцеговачка поскочица, што је за Табан нешто ново. Ђидо ову игру игра преко двадесет година. Она је на нашем сталном репертоару, тако да је ансамбл већ уходан. Инструмент уз који се изводи Линђо зове се љерница, има три жице и донекле је слична гуслама. На први поглед игра изгледа лако, међутим то уопште није тако. Допадљива је за публику, тако да је Ђидо увек добијао велике аплаузе, где год смо је изводили. Поред игара које Табан игра уз певање и које су темпераментне, ова игра је музчки тиха, али је и захтевна. Ту је солиста викач, који води целу игру, односно командује свим играчима. Има доста шаљивог текста, тако да је то за публику врло интересантна игра. Мирослав Силашки, који је у Будимпешту донео и свој инструмент, сматра да је Табан једно од врхунских српских друштава у Мађарској и да са њим није тешко радити: То слободно могу да кажем, пошто сам сарађивао и са другим овдашњим КУД-овима. Сада је ансамбл и подмлађен, што је нормално. Неки чланови су због својих нових породичних обавеза престали да играју, али су ту да помогну. Са Табанашима је лако радити пошто су дисциплиновани и тачни, а њихова игра даје полет и нама који их пратимо. Овај посао радим од оснивања Ђида. Наш КУД је основан пре 26 година, а ја сам преко 20 година стално запослен у њему. Похађам семинаре који се одржавају у Србији и радио сам са свим врхунским кореографима чије смо кореографије поставили на сцену. Добијамо ноте, али се иде и на терен, где има прилике да се нешто научи и од старих музичара. Наш саговорник истиче да његов ансамбл и данас негује разноврстан програм, са којим је у старој Југославији наступао од Словеније до Македоније. Један смо од ретких ансамбала на подручју бивше државе који је задржао такав програм. Изводимо и игре националних мањина из свих делова ондашње Југославије, односно садашње Србије. Сваки крај има своју музику и специфичан начин свирања, тако да се трудимо да то што верније дочарамо. Уосталом, наш мото је од првог дана: упознај своју земљу и народ да би их више волео. Ђидо је велики ансамбл који тренутно има преко 200 активних чланова. Прошле године смо гостовали на фестивалу у турском летовалишту Јалови и то захваљујући Табану, пошто су они били тамо пре две године са нашим оркестром који их је пратио. Табанаши прошле године нису били на фестивалу, па су ту могућност уступили нама. Тако је ова наша сарадња обострана. Иначе, Ђидо је до сада гостовао у двадесетак земаља на три континента. Интересовање за наше наступе увек постоји, а где ћемо отићи првенствено зависи од новчаних средстава. Ове године планирамо учешће на једном фестивалу у Италији, а имамо позиве и из Бугарске, Грчке и Турске. Осим господина Силашког, из Бечеја је у Будимпешту допутовао и играчки пар Драгана Вишковић Љубиша Сремчевић. Драганин задатак је да женском делу Табана покаже основне кораке Линђа и да им са њеним колегом објасни остале елементе кореографије. У ансамблу сам релативно кратко у односу на остале колеге. Дошла сам да играм 2000. године, али су ме од самог почетка сви добро прихватили. Захваљујући томе брзо сам проиграла. Дошла сам у зиму, а већ наредног лета сам са ансамблом ишла на турнеје са пет-шест кореографија. Линђо играм већ пет година, а као солиста у тој игри наступам пар последњих година. Ова кореографија је физички прилично захтевна, потребна је добра кондиција, тако да сам ја првих недеља имала упалу мишића. Приликом објашњавања млађим играчима трудим се да акценат ставим на оне елементе који су мени били најтежи када сам почињала да играм каже Драгана. И Љубиша Сремчевић тврди да је веома задовољан сарадњом са Табаном, која траје већ дуже време. Најважније је, по њему, да су играчи дисциплиновани и да су озбиљно пришли овом послу. Сећам се да сам био јако срећан када ми се указала прилика да наступам у овој кореографији, јер сам као млад играч гледао како су то радили старији. Моји претходници у Ђиду су Линђо изводили јако енергично, са пуно елана, тако да и ја настојим да одржим тај темпо. У ансамблу имамо другарски однос, али смо га разграничили са послом. Када се ради, онда то чинимо с пуном озбиљношћу. Драго ми је што сам се као мали определио да играм фолклор. Бавио сам се и спортом, али сам овде у већој мери нашао себе. У фолклору ипак има више дружења, а могућности да се човек развија и психички и физички нису ништа мање него у спорту напомиње Љубиша. Од Душана Вуковића сазнајемо да је 13. по реду Табанско вече планирано за 2. јун у Културном центру МОМ, у Будиму. Осим за ту прилику, ношње за Линђо биће им потребне и за један наступ у иностранству. Наиме, очекује их учешће на светском фолклорном фестивалу на Палма де Мајорки, у Шпанији. Тај фестивал се приређује сваке друге године, а у Табану истичу да та прилика захтева озбиљне припреме и додатна материјална средства. Драган Јаковљевић Будимпешта, 22. фебруар 2007. 5

култура Култура култура култура култура култура култура култура култура FbeZg G_^_dh\ Епархија Будимска и покушај стварања Мађарске православне цркве (I) Будимска Епархија, која постоји по неким историчарима од светосавских времена, више пута се суочила са покушајима покатоличења. Позната је чињеница, да је римска папска Курија, још почетком XIII века интервенисала код ондашњег мађарског краља, да укине још постојеће православне манастире на територији Краљевине Мађарске. (Такав манастир је био и онај, на једном дунавском острву, посвећен св. Пантелејмону, отуда потиче име села Пантелије.) ;m^bfi_rlzgdz DZlZebg LhfZ, gz[hz ^bazg_jdz?\jhi_ Јако волим српску културу! За добитницу Арт Зептове награде за уметнички дизајн у 2006. години врло је важно да неки предмет који је у свакодневној употреби не задовољава само формалне и функционалне захтеве, него да има и значење Д а Уручење награде Арт Зепт је богатство пре свега обавеза, сматрали су многи успешни Срби што је и историја показала. Ти људи су желели да свој позамашни иметак искористе за, како се некад говорило, добробит отечества што су и урадили. Тај ген постојао је код Симе Андрејевића Игуманова, Илије Коларца, капетана Мише Анастасијевића Данас је, међутим, знатно мање српских богаташа који су настављачи овакве племените традиције. Мадлена и Филип Цептер једни су од њих. И не само то. Овај успешни српски, пословно-брачни пар, доброчинство је чак и интернационализовао! Тиме су српски национ интегрисали у европске и светске токове у многим областима. Од привреде преко спорта и културе, до уметности. Овог пута ћемо о уметности. Арт Зептову награду за уметнички дизајн у 2006. години, чији конкурс је установила Мадлен Зептер, недавно је у Паризу добила будимпештанска уметница Каталин Томај. Међународни жири којим је председавао архитекта и дизајнер из Републике Чешке Борек Шипек, њен рад изведен у порцелану и стаклу, у конкуренцији 40 уметника и дизајнера из Европе, прогласио је најбољим. Тема сваког конкурса (који траје од 2004. године) је уметничко дизајнирање предмета из свакодневног живота, а овог пута био је то конкурс за сет посуда за бонбоне. Била сам пријатно изненађена и врло узбуђена када су ме обавестили да сам победила. То је и подстрек да даље наставим, док ће ми новчана награда од 10.000 евра помоћи за отпочињање каријере након завршених студија. Јер, у струци којом се бавим, било каква већа креација захтева врло озбиљне технолошке услове (превасходно, коришћење савремених машина и апарата) рекла је у разговору за Вести Каталин Томај (26), која је дипломирала на Катедри за силикат и стакло Факултета за примењену уметност Мохоли Нађ у Будимпешти, а сада је на постдипломским студијама у Кечкемету. Магија Београда У Београду сам боравила давно. И само једном, на кратко. Али довољно за импресију која ме до данас стално прати! Осећала сам се изузетно пријатно, и опуштено. Желим опет у главни град Србије. Не да обновим успомене, јер је још рано да подвучем црту испод њих, пошто сам још млада. Желим нови доживљај романтична је плавокоса Будимпештанка. За нашу саговорницу веома је важно да неки предмет који је у свакодневној употреби, не задовољава само формалне и функционалне захтеве, него да има и значење! Интересује је уз то, и од чега је предмет направљен. Морамо признати да је за нас то мало необично, јер се тиме не бавимо и на такав начин не размишљамо, али треба признати да је врло интересантно и оригинално. Колико само има таквих предмета које свакодневно формално и функционално употребљавамо, а да не знамо њихов ни састав нити значење! Каталин Томај намерава да до јуна покуша да избори стипендију која би јој омогућила да у другој половини 2007. године реализује стручно усавршавање изван Мађарске, а о српској култури каже: Јако волим српску културу! Иако нисам имала прилику за непосредни контакт с њом, упознала сам је преко филмова, музике и ликовне уметности. Дубоко ме прожима. Зато сам и у прилици да је поредим са мађарском културом. У одређеним тачкама осећам њихову велику блискост завршила је своје прво представљање читаоцима Вести најбоља европска дизајнерка Каталин Томај из Будимпеште. Властимир Вујић ( Вести ) Православна црква у Сентешу посвећена светом Николају Ових година су добили могућност неки мађарски истраживачи да у Риму прегледају извештаје Фрањеваца, који су за време турске опсаде вршили пасторизацију у овим крајевима, на штету православних. Из тих извештаја добијамо слику о знатном успеху тих фрањевачких напора. Познати су и они покушаји, од времена кардинала Леополда Колонића па до царице и краљице Марије Терезије, када је бечки двор отворено помагао противреформацију, а поред ње и покатоличење овдашњих православних, или барем поунијаћење истих. Унијаћење је, углавном, значило да је клир требао да призна јурисдикцију Рима, а верни су могли да задрже већину верских обреда и обичаја. Мало је познато да је било сличног покушаја и између два светска рата. Унијатска мађарска црква у свом званичном органу је јавно позвала подручно ми свештенство и верне пише епископ будимски Георгије Зубковић, Светом архијерејском синоду, из Сентандреје, 18. (31.) августа 1929. године да прими унију и прикључи се мађарској унијатској цркви и само тако документује свој патриотизам и приврженост мађарској држави, који су позив свештеници са највећом индигнацијом одбили, па и саме православне грчке (мађарске) црквене општине па и сентешка, које су своју приврженост православној цркви и потписаном Епископу у представкама израза дале. Тако је овај покушај апсолутно безуспешним остао После изгубљеног рата, и после Тријанонског мировног уговора (диктата), мађарска јавност је хистерично реаговала на све оно што је било повезано са мањином, која је остала у крњој Мађарској. У тој, политички напетој атмосфери се појавила једна нова идеја: стварање мађарске православне цркве. Неки наши историчари веле да се та идеја зачела још 1868. године, када је цар Франц Јозеф Први наметнуо Превишњи краљевски рескрипт Карловачкој митрополији (слични или исти рескрипт је добила и Румунска православна великосибињска митрополија). Колико је тај Рескрипт имао негативног утицаја на наш верски живот и да ли је било евентуално и неких позитивних, то ће стручњаци вероватно рашчистити. Откуда потиче поново та идеја о стварању мађарске православне цркве, није јасно. Имамо података да се неки Стеван Немет, бивши римокатолички свештеник јако залагао за ту ствар. Познати су напори и бившег српског православног свештеника др Милана Дакића, који је био лишен свештеничког чина. Појавили су се са том идејом и неки Геза Борош, бивши детектив и Јанош Руско бивши полицијски саветник. Остали су записници и о оној интерпелацији у мађарском Горњем дому чији чланови су били и православни епископи коју је упутио 3. јуна 1942. године народни посланик Мошоњи Калман министру просвете и вере Хоману Балинту. А познати су и они покушаји Министарства просвете и вере, и лични напори самог министра. Поред тога су се и мађарски листови трудили да то питање не утоне у заборав. (GZklZ\b_ k_) 6 СРПСКЕ НАРОДНЕ НОВИНЕ

култура култура култура култура култура култура култура Култура култура ИЗ НАШЕ ИСТОРИЈЕ (53) Краљевина Србија Пошто је међу браћом успостављен ранији однос, Стефан и Вукан су замолили свог најмлађег брата Саву, који је живео у Хиландару, да мошти њиховог оца пренесе у Србију. Тим чином почиње стварање Немањиног култа као светитеља светог Симеона. Из његовог гроба је још у Хиландару на чудесан начин почело да тече мирисно уље, тј. Миро, што се сматрало знаком посебне божје милости. Немањино тело је Сава и после више година лежања у гробу нашао очувано, што је такође протумачено као чудо. Сава је 1208. са моштима и са монашком пратњом дошао у Србију где су га дочекала браћа Стефан и Вукан. Они су мошти свог оца допратили у манастир Студеницу и положили их у припремљени гроб. Након годину дана поновило се чудо са точењем мира, што се узимало за сигуран знак да су Срби добили свог светитеља мироточца. Неколико година раније на Балканском полуострву су се догодиле крупне промене. У априлу 1204. учесници четвртог крсташког рата су заузели Цариград. На територији срушеног Византијског Царства настало је низ нових држава, а у самом Цариграду је основано Латинско Царство. То је из корена променило и положај суедних држава, Србије и Бугарске. Византијско Царство за њих, чак ни кад је 1261. обновљено, није имало онај значај који је имало пре пада. Овај догађај је, истовремено, омогућио и неким западним државама да почну остваривати своје политичке и економске интересе на југоисточним деловима Балкана. Велики жупан Стефан је брзо увидео да се мора прилагодити новим међународним околностима. Од пада Византије највећу корист је имала Венеција, која је била иницијатор скретања крсташа према Цариграду. Млечани (Венецијанци) су запосели главне трговачке центре и поморске путеве у водама некадашњег Византијског Царства, а одлучно су утицали и на образовање нових крсташких држава. Пошто се од своје прве жене још раније развео, Стефан се око 1207-1208. поново оженио, овог пута Аном, унуком млетачког дужда Енрика Дандола. Овај брак јасно показује нови правац Стефанове политике. Видели смо да је Стефан већ раније покушао да од папе добије круну. Пошто је тај покушај остао неуспешан, он је поновио своју молбу. Нови папа Хонорије III је изашао у сусрет жељи српског владара и 1217. године му преко посебног легата послао краљевски венац. Тим чином је Србија постала краљевина, а Стефан се од тада не назива великим жупаном него српским краљем Стефаном Првовенчаним. Предраг Степановић ПИСМА ИЗВЕСНОЈ Свињске главе и кинеске гаће Кaд смо већ код заштите Титовог имена као интелектуалне својине његових потомака, чуди ме да се нису досетили и да још понешто зaштитe. Мнoгo тoгa je њeму пaдaлo нa пaмeт штo никoм другoм, у тo врeмe, ниje смeлo. Нa примeр, мoгу дa зaштитe свилeнe гaћe, jeр је добро познато да су за његову нeжну прeдсeдничку задњицу шивeнe спeциjaлнe гaћe у Кини, дoк смo ми, њeгoви пoдaници, нoсили нajлoнскe. Збoг тих гaћa су му, вaљдa, Кинeзи прирeдили oнaкo спeктaкулaрaн дoчeк нa кojи није личио ниjeдaн нaш народни слeт, бeз oбзирa штo смo их припрeмaли мeсeцимa. Прoслaвио им свилeнe гaћe пo свeту, а то није мала ствар. Нa тoм списку мoгу дa сe нaђу и пoзлaћeнa дугмaд или цигaрeте збoг кojих би нека данашња гoспoдa мoрaлa дa им плaтe пoвeлику oдштeту. Не толико због марке, колико због начина на који их држе. Имa још пунo тoгa, свe дo свињскe глaвe кojу je Титo кao мaли (тада се joш звao Joжe, пa нe знaм дa ли сe тo рaчунa) сврстao мeђу спeциjaлитeтe. Због ње сам добијао пaцкe учeћи њeгoву биoгрaфиjу, пa више нико у одељењу није смео да је спомене. Дa je Фрojд жив мoждa би умео да oдгoнeтне у чeму je штос кaда jaбуку, симбoл грeхa и нeпoслушнoсти, тутнeш пeчeнoj свињскoj глaви у чeљусти, a oнa пoслe тoгa уoпштe нe прoглeдa. Могли су дa зaштитe и гoвoрну мaну кao свojeврсну интeлeктуaлну твoрeвину. Прeдлaжeм дa горе споменути пoтoмци нaтeрajу свaкoгa кo им je стao нa жуљ дa изгoвoри: СоцијалистиЋка Федеративна Република Jугославија. Нeкa пoслe тужe зa крaђу интeлeктуaлнe свojинe свe oнe кojи нe буду умeли дa кaжу кaкo трeбa. Тo je дaнaс кривичнo дeлo. И eтo, свe мe je oвo врaтилo неколико гoдинa унaзaд, кaда сам на телевизији, на једном транспаренту међу незадовољним београдским шетачима видео натпис: Титo врaти сe, свe ти je oпрoштeнo. Никaкo ми ниje jaснo кaкo сe фамилија онда није сетила да заштити свог претка, силних би сe пaрa нaдoбиjaла. Што се мене тиче, може накратко и да се врати, да бар разјаснимо ко је кoмe дeдa, кo кoмe син, чиjи je oн у ствари биo и кo, сходно томе, нa њeгa имa прaвa. Jeр, нешто ми је чудно да Срби имају права нa њeгoв грoб (звaничaн), a за све остало извисише. Aкo нeкo знa одговор нeкa jaви мeни, бившем Титовом пиoниру. Мoрaлнo oдгoвaрaм зa oвaj тeкст, a мaтeриjaлнo ми нe пaдa нa пaмeт свe дoк тaj дeтaљ нe избришу из мoje биoгрaфиje. Твој Драган КУЛТУРА МАТИЦЕ Српски злочин и казна На 57. берлинском филмском фестивалу Берлинале 13. фебруара су одржане премијере филмова Клопка Срдана Голубовића и Гуча Душана Милића. Пријем српских филмова био је врло добар. Пуне дворане, аплаузи, подужи дијалог публике са ауторима и протагонистима филмова одмах после пројекције, живи пренос радио и телевизијских интервјуа, два одвојена пријема за фестивалске госте. Публици су се после пројекције лично поклонили, осим редитеља Срдана Голубовића и копродуцената из Мађарске и Немачке, и глумци Небојша Глоговац, Наташа Нинковић и Мики Манојловић, сценаристички пар Мелина Пота-Кољевић и Срђан Кољевић. Завршен Гитар Арт Фестивал Концертом Ансамбла Ренесанс, 18. фебруара у Коларчевој задужбини је завршен осми Гитар Арт Фестивал. Фестивал је свечано отворен 12. фебруара концертом Џона Вилијамса (Аустралија Енглеска), једног од највећих класичних гитриста света који је наступио са познатим британским џез гитаристом Џоном Етриџом. На фесивалу су наступили краљ гитаре Пепе Ромеро (Шпанија САД) и француски шансоњер на гитари Рене Обри са својим ансамблом. Поезија је огледало друштва Руска песникиња Рима Казакова (1932) ових дана је боравила у Београду, где се сусрела са српским писцима и издавачима. Ово је прво гостовање руске песникиње у Београду, чија поезија до сада није превођена на српски језик. 20. фебруара Рима Казакова се сусрела са српским писцима у Клубу књижевника Србије, а 21. фебруара је имала своје песничко вече у Руском дому у Београду. Поред песникиње, у разговору су учествовали Злата Коцић и Миодраг Сибиновић, који су за ову прилику начинили избор и превели неколико песама Риме Казакове. Ова песникиња до сада је објавила двадесетак збирки поезије, а у Београду је представила књигу Стихови о љубави. Савремена британска уметност Британски савет и Музеј савремене уметности у Беораду најавили су заједнички пројекат, изложбу савремене британске уметности чије је отварање заказано за 24. март у 13 часова у Музеју на Ушћу. Реч је о изложби У раскораку која ће делима насталим у различитим медијима указати на актуелне правце у британској уметности у последњих пет, шест година. Сваки уметник биће представљен са по неколико радова. Међу 15 уметника, чија ће дела посетиоци моћи да виде до 10. јуна, наћи ће се и радови добитника Тарнерове награде Џеремија Делера и Џилијан Веринг, као и дела Мајка Нелсона, Фила Колинса, Џима Лембија. Филм о Милошу Бранковићу Завршено је снимање новог српског филма насловљеног Филм о Милошу Бранковићу по сценарију и у режији Небојше Радосављевића Чупка, аутора који је до сада потписао много телевизијских и документарних филмова, као и рекламних и музичких спотова за које је освајао бројне награде. У дебитантском играном филму Радосављевић доноси урбану причу у којој тражи одговоре на питања колико друштво негативно може да утиче на појединца и да ли појединац може да се избори са таквим друштвом. Главну улогу у Филму о Милошу Бранковићу тумачи Милош Влалукин, а играју и Јована Стипић, Нада Шаргин, Небојша Миловановић, Андреј Шепетковски, Петар Божовић, Борис Комненић и Лена Богдановић. И ТАЧКА Касапин Живи у граду Б. један чувени касапин, који буквално касапи своју конкуренцију, продајући месо у бесцење, а његови несрећни такмаци нестају један за другим, под велом ноћи, тајанствено и без трага, градска полиција још ни једном од њих није ушла у траг, но муштерије су задовољне јефтиним и свежим месом, и не питају где га господин касапин набавља. Пиљар Пиљар који држи тезгу недалеко од једине касапнице у центру Б. продаје свеже воће одличног квалитета, али скоро нико од њега не купује, јер су непознати злонамерници пронели глас да управо он стоји иза све чешћих тајанствених нестанака месара у граду. Разноврсна исхрана песниика М. Песник М. једе час воће и поврће, час месо, већ у зависности од тога да ли је у месождерској или биљоједној фази, купује и код месара и код пиљара, задовољан је и једним и другим, попут већине муштерија ни он не пита за порекло меса које једе, занима га само цена, и не схвата због чега му после обилних вечера нестали месари све чешће долазе у сан. Милан Степанов Будимпешта, 22. фебруар 2007. 7

политика Политика политика политика политика политика политика МАТИЦА НА ДЛАНУ Важни састанци у Бриселу Европске зоне сумрака Протекле недеље су одржана два важна састанка: у Бриселу су се састали шефови дипломатија ЕУ, а у Београду нови српски посланици који су конституисали парламент. Европљани су разговарали о европској будућности Србије и закључили да ове неће бити ако Београд не настави пуну сарадњу са Хагом. Тако су пале у воду наде антихашког лобија да би због преговора о Косову Брисел могао да прогледа кроз прсте Младићу и Караџићу. Што се самог Косова тиче, ту није ни било нарочитих надања, па је став ЕУ био очекиван Брисел подржава Ахтисаријев предлог. Европске дипломате, такође, не очекују много од преговора заказаних за 21. фебруар у Бечу, јер су и Срби и Албанци остали дубоко у својим рововима. Тачку на ову причу, сматрају они, ставиће Савет безбедности УН. Изгледа да Европску унију више брине одуговлачање са састављањем српске владе, па је Савет министара ЕУ позвао политичке лидере у Србији да то што пре учине. Време у Београду, међутим, протиче много спорије него у Бриселу, па се са формирањем владе не жури, а о европској будућности и не размишља. Стање на српској политичкој позорници више подсећа на прошловековно, како по реторици тако и по костимографији. У Дому Народне скупштине конституисан је нови сазив парламента, на којем су се посланици најбројније партије ОКО ПЛАНЕТЕ Атомску бомбу за економску помоћ Денуклеаризација Северне Кореје Српске радикалне странке, појавили обучени у мајице са ликом свог лидера хашког оптуженика Војислава Шешеља. Главна тема првог састанка било је Косово, о којем је донета још једна историјска резолуција, којом српски парламент одбацује све ставове из Ахтисаријевог плана који угрожавају суверенитет Србије. Документ, иза којег стоји тзв. техничка Влада Србије, биће основ за наступ преговарачког тима Србије у новој етапи преговора о Косову и Метохији. За усвајање резолуције гласало је 225 посланика. Против резолуције било је само 15 посланика Либерално-демократске партије, Грађанског савеза Србије, Социјалдемократске уније и Лиге социјалдемократа Војводине, који сматрају да је Косово независно већ осам година. Са њихове тачке гледишта, од ове резолуције користи имају само социјалисти и радикали, јер испада да ће Србија тек изгубити Косово, а не да је оно одавно изгубљено захваљујући Милошевићу и тадашњем потпредседнику владе Војиславу Шешељу. И за крај, нешто потпуно невероватно: прича се да ће у причи о Косову најбоље проћи они који сада стоје најгоре косовски Срби. Студијска група о европским безбедносним могућностима, иза које стоји Хавијер Солана, предложила је формирање тзв. европских зона око енклава у којима живе преостали Срби. Ове зоне треба да постану европски простор како у економском тако и у културном смислу. Срби на Косову би тако добили заштитника, али не у виду Београда већ Брисела. С друге стране, самим тим што су зоне замишљене да буду на Косову спречиле би страх Албанаца да ће доћи до његове поделе. Зато је предвиђено да у тим европским зонама Срби и Албанци живе заједно. У околностима када је много тога све запетљаније ситуација у Ираку, заоштравање с Ираном, компликације с Русијом Америка је бар један проблем почела да распетљава: у Пекингу је постигнут условни споразум шест земаља о денуклеаризацији Северне Кореје. Увелико изолована, економски очајна нација пристала је да своја атомска постројења и планове трампи за гориво и економску помоћ. У преговорима који се воде још од 2003, а чија је завршна рунда почела прошлог четвртка, преговарачи две Кореје, САД, Русија, Кина и Јапан компромис су постигли у финалној сесији која је трајала 16 сати и завршила се у ноћи између прошлог понедељка и уторка. Усаглашени папир је средина између две донедавно веома удаљене позиције главних актера, Вашингтона и Пјонгјанга, а, како јављају агенције, кључну посредничку улогу одиграо је домаћин, Кина. У најкраћем, постигнути споразум не решава све одједном, него корак по корак. Први је при том кључни, и отуда ограда о условности договореног: Северна Кореја треба у року од 60 дана да затвори свој главни нуклеарни реактор у Јонгбјону и међународним инспекторима омогући надзор тог процеса, да би заузврат добила помоћ у енергентима и храни, еквивалентну цени 50.000 тона мазута. У другом кораку, за који нису дефинисани рокови, Пјонгјанг треба да сачини комплетан инвентар својих нуклеарних инсталација и планова и комплетно их онеспособи, да би за то био награђен пакетом помоћи који се мери са 950.000 тона мазута. Прерачунато по данашњим ценама, укупна помоћ вреди око 330 милиона долара. САД ће, поврх овога, скинути Северну Кореју са своје листе спонзора тероризма и одмрзнути јој блокиране рачуне. После 60 дана учесници у преговорима основаће пет радних група, које ће се бавити денуклеаризацијом, нормализацијом односа између САД и Северне Кореје, односима Северне Кореје и Јапана, економском сарадњом и механизмима за институционализовање система колективне безбедности на североистоку Азије. Ово последње, између осталог, предвиђа и формално укидање ратног стања између две Кореје, које су од 1953. у режиму прекида ватре. У првим оценама констатује се да је преговарање било лакши део: много тежа ће бити примена. Северна Кореја је већ једном постигла сличан (билатерални) споразум 1994. са Клинтоновом администрацијом, који је предвиђао изградњу две нуклеарне централе за подмиривање потреба Кореје за струјом, у замену за одрицање од нуклеарног оружја. Уговор је, међутим, раскинут 2003, пошто су САД дошле до сазнања о севернокорејском тајном нуклеарном програму. Те сумње су обистињене прошлог октобра када је Пјонгјанг извршио пробу своје нуклеарне бомбе. Америчка флексибилност мотивисана је по свој прилици унутрашњом потребом да један успех бар привремено засени серију спољнополитичких неуспеха. Судећи по првим реакцијама конзервативаца, овај циљ није постигнут: То је погрешан сигнал нуклеарним пролиферантима: будите довољно упорни у изнуривању америчких преговарача и бићете награђени, преносио је јуче из сата у сат Си-Ен-Ен изјаву Џона Болтона, донедавног америчког амбасадора у УН. За друге, споразум је само замрзавање које обећава разоружавање. Дошао је три године, осам бомби и једну нуклеарну пробу прекасно, сажео је исход у Пекингу Гери Семор, својевремено главни Клинтонов сарадник за питања нуклеарног неширења. ТЕКУЋА ТРАКА Командант на потерници Српска полиција је расписала потрагу за бившим командантом својих Посебних јединица, а касније и командантом Жандармерије Гораном Радосављевићем Гуријем. Гури се није појавио у Специјалном суду у Београду, где је требало да буде сведок на суђењу оптуженима за убиство браће Битићи, америчких држављана убијених 1999. Чувени командант, смењен 2004. тражи се јер зна одговоре на многа питања о злочинима које је српска полиција починила на Косову. Отац на службеном путу Некадашњи лидер босанских Срба, данас најтраженији хашки бегунац, Радован Караџић, састаје се с члановима своје породице и материјално им помаже. То је за сарајевски Дневни аваз изјавио Рафи Грегоријан, заменик специјалног изасланика за Босну. Знамо да Караџић материјално помаже својој породици. Могу да кажем да су они добијали новац прошле године, рекао је Грегоријан. Убијен сведок У Подгорици је у саобраћајној несрећи погинуо Ром Кујтим Бериша који је требало да сведочи пред Хашким трибуналом против косовског премијера Рамуша Харадинаја. На Беришу је у једној неосветљеној улици налетео аутомобил, а црногорска полиција не искључује могућност да се ради о планираном убиству. Суђење Харадинају, бившем команданту ОВК, требало би да почне 3. марта. Сребреница Солт Лејк Сити Сулејман Таловић, који је прошле недеље у једној робној кући у Солт Лејк Ситију из пушке убио пет, а ранио четири особе, преживео је масакр у Сребреници. Осамнаестогодишњег Таловића, који је од 2000. године као избеглица живео у САД, убио је полицајац којег је пуцњава затекла у куповини. Избрисани и даље без права у Словенији У Словенији су на мети предрасуда и дискриминације људи пореклом из других република некадашње СФРЈ, саопштила је у Стразбуру Европска комисија за борбу против расизма и нетолеранције (ЕЦРИ) која делује у оквиру Савета Европе. У најновијем извештају закључено је да Словенија није испунила оно што ЕЦРИ захтева од ње још од 2003. У првом реду да реши проблем избрисаних и омогући им реинтеграцију у друштво. Избрисани су особе пореклом из других република бивше заједничке државе чије је постојање и број (18.305) Словенија службено признала тек крајем прошлог века, иако су независни медији још почетком 90-их година упозоравали да је број избрисаних чак четири пута већи, између 30 и 80 хиљада. Избрисане чине особе оба пола, свих доба и професија од новорођенчади преко чистачица до пензионера, а међу њима је око 80 одсто Срба. Њих је Словенија пре 17 година, 26. фебруара 1992, у аутентичном подухвату административног етничког чишћења избрисала из регистра сталног становништва и тиме учинила цивилно мртвима. Савет Европе упозорава да је тај чин био незаконит, не само зато што је словеначки Уставни суд више пута одлучио да је брисање људи, које је за последицу имало губитак свих докумената држављанства, имовине, запослења, сваког облика социјалне заштите био противан словеначким законима, већ и стога што је то противно европским нормама. 8 СРПСКЕ НАРОДНЕ НОВИНЕ