На насловној страни су аплицирани аутографи путописа Јелене Ј. Димитријевић, Ристе Милића, Растка Петровића и Милоша Црњанског и фрагменти првог

Méret: px
Mutatás kezdődik a ... oldaltól:

Download "На насловној страни су аплицирани аутографи путописа Јелене Ј. Димитријевић, Ристе Милића, Растка Петровића и Милоша Црњанског и фрагменти првог"

Átírás

1 Ãîäèíà II Áðî¼ 1/2013

2 На насловној страни су аплицирани аутографи путописа Јелене Ј. Димитријевић, Ристе Милића, Растка Петровића и Милоша Црњанског и фрагменти првог издања Писама из Норвешке Исидоре Секулић све из фондова Народне библиотеке Србије.

3 САДРЖАЈ ПОХВАЛА ПУТОПИСА Ана Стјеља: Путопис аутобиографија једног срца и једне памети...7 ПУТОПИС Милутин Дедић: Куба, пета димензија...13 Ивана Стефановић: Са обе стране Карпата...25 Звонимир Костић: Слонови...43 Михајло Пантић: Неколико врста тишине (Пољска, а помало и Египат) Небојша Радић: Bologna la grassa, la dotta, la rossa e la turrita...65 М. Т. Бронгус: Океан смрти Marre Pacificco...79 Кристијан Екер: Два града...87 Jана Симовић: Полин Бордо или Прича у три боје...91 Банатски путописни триптих Радивој Шајтинац: Јесењи замкови и бајке несанице (Банат између путописа и дрхтања)...97 Станко Ж. Шајтинац: Basilica banatica Угљеша Шајтинац: Разгледница са морског дна ПРЕВЕДЕНИ ПУТОПИС Леди Елизабет Крејвен: Путовање преко Крима за Цариград; у низу писама Велечасне Елизабет леди Крејвен, његовој Светлој висости маркгрoфу од Бранденбурга, Анспаха и Барејта (Даблин, 1789). Писмо (Избор и превод са енглеског језика Мирјана Николајевић) Волтер Скот: Полова писма родбини (1816) Писмо број (Избор и превод са енглеског језика Мирјана Николајевић) Вилхелм Милер: Рим, Римљани и Римљанке (Избор и превод са немачког језика Добрила Бегенишић) Иполит Тен: По (Избор и превод са француског језика Владана Стојадиновић) Александар Прокопиев: О комшији или Агата у Истанбулу (Превод са македонског језика Јелена Прокопиева) Фиона Сампсон: Игре светлости (Превод са енглеског језика Емилија Шекуларац) ЕСЕЈ Марија Митровић: Од бродског дневника до путописа Поморац, путописац Владо Ивелић Славица Гароња Радованац: Духовни путопис у поезији Верољуба Вукашиновића Маја Белегишанин: Један поглед на Писма из Париза Милоша Црњанског ТЕОРИЈА Владимир Гвозден: Путовање и лагање (Неколико напомена о путописном дискурсу у старом Риму)...187

4 ПОРТРЕТ ПУТОПИСЦА МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА Ратко Марковић Риђанин: Тајна круга пред дверима Хиландара Миодрага Павловића Тијана Вуковић: Париз Далеких предворја Миодрага Павловића КРИТИКА Јоланта Амброзјак: Ментална мапа Боре Ћосића (Бора Ћосић: Пут на Аљаску, Просвета, Београд, 2006) Тијана Вуковић: Места и неместа у Причама на путу Михајла Пантића (Михајло Пантић: Приче на путу, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2010) Ана Килибарда: Путопис који је постао есеј (Станислав Винавер: Беч: стаклена башта на Дунаву, Народна књига: Алфа, Београд, 1999) ФРАГМЕНТИ Нада Мирков Богдановић: Заборављени путописац Милорад Павловић Крпа Милорад Павловић Крпа: Paestum ИСТОРИЈА Бојана Вукотић: Путописи у листу за забаву и књижевност Даница ПРИКАЗИ Душан Никодијевић: Путовање по земљи која постаје држава (Ото Дубислав пл. Пирх: Путовање по Србији у години 1829, Службени гласник, Београд, 2012) Емилија Шекуларац: Не-Ја међу децом Сунца (Дејвид Херберт Лоренс: Италија, Службени гласник, Београд, 2012) Ана Килибарда: Балкан са почетка 20. века у очима једног ученог западњака (Алфред Описо и Вињас: Балканске земље: њихова историја, географија, уметност и обичаји, Магелан Прес, Београд, 2013) Бранка Ристивојевић: Путовањем до самоспознаје (Борна Бебек: Сантана: путописи, Магелан Прес, Београд, 2013) Јована Славковић: Радознали поглед на свет са бицикла на склапање (Дејвид Бирн: Бициклистички дневници, Геопоетика, Београд, 2009) Александра Грозданић: Носталгија за будућношћу (Антонио Табуки: Путовања и друга путовања, Paideia, Београд, 2012) Наташа Горановић Прља: Острво Крф у дневнику путописца (Лоренс Дарел: Просперова пећина: водич кроз крајолик и обичаје острва Крфа, Карпос, Лозница, 2012) Бранкица Ресан: Путописи Петра Лупе (Федора Бикар: Петар Лупа и Дунавска авантура, Српски институт, Српска самоуправа у Будимпешти, Будимпешта, 2010) Михаило Вујанић: Културни споменик (Милутин Дедић: Трг тишине, Admiral Books, Београд, 2013) ПУТНИЦИ У ОВОМ БРОЈУ...351

5 pohvala putopisa Àíà Ñò¼åšà: Ïóòîïèñ àóòîáèîãðàôè¼à ¼åäíîã ñðöà è ¼åäíå ïàìåòè

6

7 Ана Стјеља ПУТОПИС АУТОБИОГРАФИЈА ЈЕДНОГ СРЦА И ЈЕДНЕ ПАМЕТИ Јован Дучић је у својој књизи Моји сапутници, а говорећи о делу Исидоре Секулић, о путопису записао: Није довољно бити писац и отићи да види једну земљу како би написао једну књигу. Треба онамо отићи дубоко спреман да све уочи, прими, разликује, пореди, осети и заволи или омрзне. Не описују се градови него визије, ни народи него расни генији, ни уметничка дела него уметничке могућности, ни култови него њини утицаји, ни догађаји него виши мотиви, ни историје народа него историје духа и душе. Нема тежег рода него путопис, јер нема опсежније студије о једном расном генију; ни можда веће вештине него дати кроз привидно наивну уметност оно што је предмет чисте науке и ерудиције. Али ни личнијег песничког сензибилитета него у додиру са туђом земљом. Гете, Хајне, Тен, Готје, сви су друкче гледали и много друкче осетили у истим земљама, према томе колико је ко био песник и колико је знао. Не може путопис писати књижевни турист који у једну земљу дође и прође, него који дође и остане. 1 Дучић, и сâм путописац, у овом запису је на најсликовитији начин сажео суштину и значај путописа. На прелазу између два века у српској књижевности, путопис је био прилично ретка појава. Исидора Секулић, која се остварила у путописној, епистоларној форми, навела је да у нас нема пуно путописа. Не рачунајући претходне векове и путописе Милоша Црњанског и Растка Петровића, Исидора Секулић констатује да је ова врста књижевности код нас пресушила. У периодици, такође, према писању Исидоре Секулић, путопис није био честа појава. Путописи су се објављивали углавном у Политици, у оквиру неког кратког путописног чланка. Износећи свој став, Исидора Секулић је пре свега мислила на путопис као уметничко и књижевно дело, 7

8 ПУТОПИС 1/2013 оно које претендује на то да оствари високо естетски домет, а не на кратке путописне, новинарске текстове који су имали за циљ да испуњавају редовне рубрике. Аутори путописа теже да свој текст прикажу као веродостојан, истинит, непосредан одраз стварности, али како је путопис једно крајње лично виђење ствари, они могу да постану путописи унутрашњег живота, као код Јована Дучића, затим покушај превазилажења усамљености и отуђености, као код Исидоре Секулић или самозадовољни чин истицања сопствене личности, знања и спретности, као код Јелене Ј. Димитријевић. 2 Дакле, с једне стране, било је путника који су у оквиру описа других земаља и градова радо препричавали своје утиске и опажања. Примера ради, такав је био путопис Напуљске шетње Милорада Павловића Крпе, који је више допуњавао него што је мењао или унапредио чудну романтичарску љубав српских писаца према обалама Тиренског мора. На другој страни, путописна проза млађих писаца попут Исидоре Секулић служила је као средство за разбијање књижевних конвенција и оквира, као вежбалиште новог индивидуалистичког и персоналног стила, као поприште борбе за нову књижевну идеологију пробуђене самосвести и нову поетику трагања за сопственим стилом. Писма из Солуна Јелене Ј. Димитријевић, која су имала изражену оријенталну црту, употпунила су малени круг просвећених и модерно васпитаних жена у новој српској књижевности. 3 Иако је путопис као књижевни жанр веома стар, он је свој прави процват доживео у доба просветитељства. Тада је циљ путописа био да поучи, побуди истраживачку или авантуристичку страст, да забави, задовољи радозналост, али и да покаже ауторову памет, сналажљивост и знање. 4 Ипак, историја српске књижевности бележи да су њени најистакнутији представници такође били и светски путници у стране земље. Била би чак замислива историја српске књижевности у којој би главни догађаји били путовања њених делатника, а главни јунаци, да их тако назовемо, књижевни путници. Један од највећих путника у српској књижевности јесте Доситеј Обрадовић, а његова путовања можемо узети као образац за књижевна путовања у српској књижевности. 5 Доситеј је на својим путовањима и у сусретима са светом показивао необичну отвореност и пријемчивост према вредностима туђих култура. Као припадник свог космополитског века, он се осећао као истински грађанин света. Говорио је да му је сва земља отечество и сви људи колико, уколико питомији и благонаравнији, утолико сроднији и милији. Крећући се међу многим народима, он се често идентификује с њима, радује се њиховим успесима, брине њихову бригу. 6 Управо такво поимање светског путника и путописца развијала је и Јелена Ј. Димитријевић, која је од свих српских путописаца и путника, чини се, најдаље отишла. На трагу Доситејеве мисли и поимања света, 8

9 Ана Стјеља: Путопис аутобиографија једног срца и једне памети прихватања различитости у оквиру мање или више сродних култура, она је трагала за оним људским и универзалним, оним што укида различитости и људе спаја у један свет. Још једна сличност између највећег просветитеља у Срба и ове српске књижевнице јесте примарни циљ путовања, а то је било учење. Доситеј је одлазио у оне градове и земље где је могао да стекне нека знања која су превазилазила оквире српске културе његовог доба. Из тог разлога, путеви су га водили у духовна средишта других народа који су када је у питању културни развој далеко били испред нас. Јелена Ј. Димитријевић чинила је то исто. Одлазила је на изворе нових сазнања, нових искустава, било да је то знање могла стећи на Истоку или Западу, у Индији или Америци. За њу је свако знање било драгоцено а свако искуство непоновљиво. Такође, ова два књижевника везује и љубав према отаџбини, те у том смислу потреба да све што су на својим путовањима сазнали и открили пренесу својим сународницима, што дакле чини њихову мисију просветитељском. Можемо закључити да су та мисионарска путовања, како за Доситеја Обрадовића, тако и за друге знамените светске путнике српске књижевности, представљала својеврсни чин културе. Упркос ставу Исидоре Секулић да је српски путопис у стагнацији, морамо констатовати да уколико посматрамо историју српске књижевности са данашње дистанце, путопис спада у велике жанрове српске књижевности, жанр који је имао утврђени уметнички статус. Нека од наших највећих дела жанровски припадају управо путописима. Путопис је много пре других прозних форми, као што су приповетка и роман, доносио уметничке плодове. Путопис је био популаран зато што је осим описа путовања, пратио друштвени и национални препород, а нарочито је заживео у међуратном раздобљу када су код српских књижевника овог периода путовања постала књижевна опсесија. У том периоду предњаче Милош Црњански и Растко Петровић. Свакако да у том кругу књижевних путника Црњански заузима најзначајније место. У његовом књижевном свету путовање представља својеврсни феномен, а на трагу слике света. Такво поимање путовања и предела света налазимо и код поменуте Јелене Ј. Димитријевић, нарочито у њеној зрелијој поетској фази (у песмама сачуваним у рукопису), у којој описи градова и земаља имају лирски, ирационалистички дискурс. То је тежња за даљинама која се јавља као израз песничког доживљаја јединства света и повезаности свега што постоји. Тако Јелена у прозним путописима гаји рационалистички космополитизам, док у својој зрелијој доби, у лирским записима, попут Црњанског, тежи човеку, и оном што је првобитно, исконско, примордијално. 7 Можемо да закључимо да српска књижевност посматрана у целини, у свом целокупном постојању, од Светог Саве до данас, 9

10 ПУТОПИС 1/2013 показује велику отвореност према свету. Шетња кроз историју српске књижевности открива нам да је она препуна прича о путовањима и путничким доживљајима, и то оних прича које имају аутобиографску основу, и да су међу њима најважнија путовања у стране земље и боравци у срединама туђих народа. Реч је о једној од невидљивих, перманентних традиција српске књижевности. 8 Основу путничке традиције чини доживљај простора, преласци граница, суочавање с другима, сусрети са туђим световима, али и са собом и својим властитим етничким и националним бићем, што је више одлика историјске традиције. У путопису, ове две традиције спајају се у једно и једна другу допуњују. Једну од најсажетијих и најпрецизнијих дефиниција путописа дао је Јован Дучић, рекавши: Путопис је зато пре свега аутобиографија једног срца и једне памети. 9 * * * БЕЛЕШКЕ 1 Јован Дучић: Моји сапутници, Београд, 2008, стр Слободанка Пековић: Путничка писма као скривена аутобиографија, МСЦ, 1998, стр Предраг Палавестра: Историја модерне српске књижевности, Београд, 1995, стр Слободанка Пековић: Стара Србија у путописима Јелене Димитријевић до Другог светског рата, (ур.) Владимир Цветковић, ИКУМ, Балканолошки институт САНУ, књ. XVIII, Београд, 1997, стр Јован Деретић: Огледи о српској књижевности, Београд, 2007, стр Ибид, стр Ибид, стр Ибид, стр Јован Дучић: Моји сапутници, Београд, 2008, стр * * * ЛИТЕРАТУРА: 1. Деретић Јован, Огледи о српској књижевности, Београд, Дучић Јован, Моји сапутници, Београд, Палавестра Предраг, Историја модерне српске књижевности, Београд, Пековић Слободанка, Путничка писма као скривена аутобиографија, (ур.) Злата Бојовић, Српска аутобиографска књижевност, 27. Научни састанак слависта у Вукове дане, МСЦ, Београд, 1998, стр Пековић Слободанка, Стара Србија у путописима Јелене Димитријевић до Другог светског рата, (ур.) Владимир Цветковић, ИКУМ, Балканолошки институт САНУ, књ. XVIII, Београд, стр

11 putopis Ìèëóòèí Äåäèž: Êóáà, ïåòà äèìåíçè¼à Èâàíà Ñòåôàíîâèž: Ñà îáå ñòðàíå Êàðïàòà Çâîíèìèð Êîñòèž: Ñëîíîâè Ìèõà¼ëî Ïàíòèž: Íåêîëèêî âðñòà òèøèíå (Ïîšñêà, à ïîìàëî è Åãèïàò) Íåáî¼øà Ðàäèž: Bologna la grassa, la dotta, la rossa e la turrita Ì. Ò. Áðîíãóñ: Îêåàí ñìðòè Marre Pacificco Êðèñòè¼àí Åêåð: Äâà ãðàäà Jàíà Ñèìîâèž: Ïîëèí Áîðäî èëè Ïðè à ó òðè áî¼å Áàíàòñêè ïóòîïèñíè òðèïòèõ Ðàäèâî¼ Øà¼òèíàö: åñåœè çàìêîâè è áà¼êå íåñàíèöå (Áàíàò èçìå ó ïóòîïèñà è äðõòàœà) Ñòàíêî Æ. Øà¼òèíàö: Basilica banatica Óãšåøà Øà¼òèíàö: Ðàçãëåäíèöà ñà ìîðñêîã äíà

12

13 Милутин Дедић КУБА, ПЕТА ДИМЕНЗИЈА Четири димензије света, три просторне и једна временска, међусобно су тако повезане да стварају континуитет који човеку омогућава трајање и развој. Иако их наука и техничко-технолошка решења стално обогаћују, она их ипак не чине потпуним. Недостаје пета димензија, која на један емотиван, духовно продубљен, често ирационалан начин, открива смисао и тајне живота. То је изазов коме се човек тешко може одупрети. Управо ме је он подстакао да се упутим на Кубу, да покушам, ако не баш да откријем, а оно барем да наслутим њену пету димензију. Варљива природа чуда Електронски медији, и не само они, свакодневно нас засипају мноштвом информација о свим деловима света, па и више од тога. Нуде готово незамисливе садржаје о разним појавама и догађајима и то тако да имамо утисак да у њима учествујемо. Уз то, посредством туристичких агенција људи све више путују. Па ипак, све то не може да потисне човекову потребу да уз помоћ пете димензије упозна разне крајеве и људе, њихову историју и културу, али без туристичких тур-оператера. Тај приступ је тежи, неизвеснији, па и ризичнији. Због тога је и мање оних који се одлуче на тај корак. Али, резултати су зато такви да задовољавају не само њих, већ, њиховим посредовањем, много шири круг људи. Треба имати у виду то да се истински самотражитељи на исти начин односе како према најближој околини тако и према најудаљенијим крајевима, којима најчешће дајемо атрибут егзотични. Додуше, удаљени крајеви јесу привлачнији, па 13

14 ПУТОПИС 1/2013 им стога, у складу са могућностима, дајемо предност. Са два другара, др Димитријем Памфиловим и др Драганом Јевдићем, кренуо сам у септембру године у упознавање ове далеке земље, центра света, како би се могло рећи на основу значења речи кабанакан од које је настао назив Куба. У Паризу смо се укрцали у Ерфрансов Боинг , који је био испуњен до последњег места. До мене је седео један Италијан из Палерма који није престајао да се чуди и диви техничким особинама летилице која прима неколико стотина путника. Иако нисам био расположен за ту врсту разговора, рекох му да човекова чуда, ма колико да су фасцинантна, не могу да надмаше природна, чак ни онда кад се човеку учини да може да поремети фундаментална својства природе: климу, осу око које се окреће земља, ваздушни омотач итд. Италијан узврати сугестивним питањем: Зар није чудо да ова грдосија од авиона савлада раздаљину од Париза до Хаване за десетак сати? Сложим се да је то чудо, али додам да је свако чудо за три дана, како каже народ, што значи да је релативно. Упитам свог случајног саговорника шта може рећи за Колумбов подухват, коме је требало два месеца неизвесне пловидбе да савлада Атлантски океан. Да ли то можемо назвати чудом? Италијан ништа не рече, а ја наставим. Колумбов подухват у ствари и није чудо. То је много више од чуда. Приметим да Италијан почиње да дремуцка, као и већина путника које је комфор Боинга успавао. Њих очигледно није занимало шта се дубоко доле, на површини океана, дешавало пре више од пет стотина година, када је Родриго де Трајана, осматрач са брода Пинта, у два сата после пола ноћи, 12. октобра године узвикнуо Terra (земља), угледавши америчко копно. Не много после тога, 28. октобра, морнари Родриго де Хорес и Луис де Торес били су први Европљани који су закорачили на Кубу. Њих је Колумбо послао да нађу Великог кана, а они наишли на голе представнике племена Таини, Сибонеји и Гванахатабаји. Боинг добро је подносио повремене турбуленције. Кроз прозор авиона видела се само нека сива измаглица. Нигде мора, копна, хоризонта. Након три-четири сата лета појавише се облаци. Смењивали су се у групама фантастичних боја и облика: ретки, прозрачни, густи, раштркани, уситњени, развучени, огромни, мрки, снежнобели, глатки, усамљени... Можда су то они знаци невремена које спомиње Хемингвејев старац ловећи велику рибу. Будим Италијана да види ово чудо природе. Он зажмури на једно око и само индиферентно рече: nuvole (облаци). Над Хаваном нас је дочекало невреме, па смо из безбедносних разлога кружили један сат дуже. 14

15 Хармонија детаља и целине Милутин Дедић: Куба, пета димензија Ако бисмо упознавање Кубе ограничили само на њене, условно да их назовемо, спољне одлике: плаже, климу, музику и слично, добили бисмо разгледницу, додуше привлачну, а то је далеко од онога што она стварно јесте. Својим укупним миљеом Куба подстиче на дубља размишљања о смислу многих животних појава, упућује на трагање за животним феноменима који се на Куби испољавају у виду синтеза посебног и општег карактера: однос човека и природе, опстанак у условима вишедеценијских санкција, чување националног идентитета и људског поноса... Из тог миљеа произлазе и њени симболи који откривају видљива и скривена значења. Без њиховог разумевања тешко да бисмо допрли до суштине која Кубу, као целину, уздиже до својеврсног симбола светских размера. Њени симболи садрже природне, културно-историјске, поетске, па и неке друге садржаје. Сви се међусобно преплићу и стварају хармоничну слику детаља и целине. На кубанској застави, основном националном знамењу, доминирају плава, бела и црвена боја. Боје перја птичице токороро, коју Кубанци сматрају једним од својих симбола. Застава је подељена на пет плаво-белих пруга које означавају пет регија из колонијалног доба. Црвени троугао симболизује крв хероја који су погинули за слободу Кубе. У центру троугла налази се бела звезда петокрака која означава савременост Кубе. Кубанци чувају природу и она им издашно узвраћа. Стога не чуди да као симболе истичу и цвет марипосе (јасмин у облику лептира) и краљевску палму. Митопоетични однос Кубанаца према природи на импресиван начин изразио је сликар Леовигилдо Гонзалес. Он је на једној стени у покрајини Пиња дел Рио, у пределу Вињалес, пет година, од до године, сликао суживот људи и животиња. Сажетим ликовним језиком приказао је једну људску породицу и животиње које су ту живеле пре појаве људи на земљи. Леовигилдо није случајно изабрао ову стену. У њеној непосредној близини налазе се тајновите пећине које невидљиве силе украшавају каменим чипкама, налик паучини. Кроз њих протиче пловна река Сент Висенте. Амбијент готово идеалан за живот. Покрајина Пиња дел Рио, нарочито предео Вињалес, представља један од најчудеснијих пејзажа које сам видео. Из равнице испуњене бујном вегетацијом, препуном краљевских палми, израњају шумовита брда. Свако је засебно и има свој аутентични облик. Заједно творе непоновљиву чаролију. Зашто је природа баш ово место изабрала да на несхватљиво супериоран начин покаже 15

16 ПУТОПИС 1/2013 човеку своју непоновљиву лепоту, остаће тајна заувек. Колумбо је на свом првом путовању преко Атлантика трагао за рајем, за тајанственим и непрегледно великим острвом Сипанго о којем је говорио Марко Поло. Пред очима су му биле златне палате, драго камење, бисери... Није ни слутио да је прави рај заправо Пиња дел Рио. Ипак, записао је: Ово је најлепша земља коју су виделе људске очи. Цртеж 1. Милутин Дедић: Грегориo Фуентeс из Кохимара, пријатељ Ернеста Хемингвеја 16

17 Милутин Дедић: Куба, пета димензија Међутим, ниједну представу раја не би требало идеализовати, па ни Пињу дел Рио. Ова покрајина је за колонисте несумњиво била рај, као и за многе познате светске личности које су се на Куби итекако проводиле. За Кубанце то није био рај. И ако би постојећим симболима Кубе требало додати још који, а то не би било сувишно, онда би то биле очи и руке сељака Рафаела из села Југаија, загубљеног негде у беспућу кубанских Кордиљера или руке старца Сантјага из романа Старац и море. Ништа тако уверљиво не оцртава њихов мукотрпан живот, а и живот других сељака и рибара, као њихове очи и руке. Нарочито руке, згрчене и жуљевите до бола. Покретљиве тек толико да могу држати цигару од које се Кубанци не растају. Осетио је то и Ернест Хемингвеј, па је добар део описа старца Сантјага посветио његовим рукама. Описао их је тако да се стиче утисак да су оне најважнији део људског тела. И очи, наравно: Све је у њему и на њему било старо, све сем очију, а оне су имале боју самога мора и биле веселе и непоражене. Како год да приђемо сложеној кубанској симболици, коју прожимају снага и лепота, немогуће је изоставити и двојицу револуционара, Че Гевару и Фидела Кастра. Ширине, тишине и узвишеност Санта Кларе Да нису кубански револуционари, предвођени Че Геваром, 31. децембра године, победили диктаторске снаге у пресудној бици код Санта Кларе, питање је да ли би овај градић у унутрашњости Кубе постао култно место. У њему је године, поводом тридесетогодишњице ове победе, подигнут огроман споменички комплекс посвећен Че Гевари, односно кубанској револуцији. Аутори, архитекта Хорхе Као Кампос и вајар Хосе де Лазаро Бенкомо, препознали су величину и значај ове победе, која је битно допринела стварању прве социјалистичке земље на америчком континенту. И не само то, Че Гевара је постао планетарни симбол борца за слободу. Његова популарност широм света ни до данас није спласнула. Дакле, споменик и не би могао да буде другачији, јер ширини подухвата мора да одговара и ширина обележја њему у част. Споменик је целовито конципиран. Доминантна је фигура Че Геваре, постављена на прилично висок постамент. Че је загледан у даљину, а у руци држи пушку, као да ће сваког часа да крене у акцију. На нешто нижим блоковима, који га окружују, у плитком рељефу приказане су битке у којима је Че учествовао. Пред овом архитектонско-вајарском групом налази се простран Трг револуције, оивичен краљевским палмама, једним од симбола Кубе. Саставни део комплекса чине музеј Че Геваре и 17

18 ПУТОПИС 1/2013 Меморијални простор са ликовима револуционара изливеним у бронзи. Осветљени су светлошћу великог пламена. Поставка музеја је скромна, неколико личних предмета Чеа и његово лично наоружање са много фотографија на којима је приказан његов живот од детињства до погибије. Када сам 8. септембра године посетио Санта Клару, код Че Гевариног споменика затекао сам свега неколико посетилаца. Имао сам утисак да су се ширине Санта Кларе стопиле са тропским тишинама. Све је деловало свечано и узвишено. Том утиску допринео је и један велики бели облак на коме се оцртавала Чеова фигура. Извајана без патетике и претеране гестикулације, једноставним ликовним језиком. Био је то помало надреалан призор, у којем се осетило херојство и човека и народа с којим се борио. Урамљена слика тишине Једна од занимљивости Хаване готово да је незапажена. Реч је спомен-кући Виктора Игоа. У бројним текстовима о Куби, које сам прочитао припремајући се за посету овој земљи, нисам наишао на податке о односу великог писца и кубанског народа. Шетајући једног дана старом Хаваном, случајно сам наишао на ово здање у прилично мрачној и запуштеној улици Орели бр Подаци до којих сам дошао указују на то да је незапаженост ове куће неоправдана. Ево зашто. Од године, када је Дијего Веласкез успоставио шпанску власт на Куби, па до године када се Кубанци ослобађају тираније, земља је била немилосрдно искоришћавана. Међу бројним покушајима да се скину окови ропства издвајам онај из друге половине 19. века. Борци за слободу обратили су се Виктору Игоу да им помогне. Он је тада био у прогонству, али се већ прочуо као борац за права малих народа које су тлачили велики. И Србе је подржавао у рату са Турцима године. У јеку рата, 28. августа године, Иго објављује свој чувени говор За Србију у коме осуђује турске злочине над Србима и равнодушност европских влада. На Игоовој сахрани био је и венац српске владе. Женама Кубе упутио је два писма године. У њима је емотивно и са горчином писао о патњама угњетених. У једном, поред осталог, каже: Поштовање се састоји од праведне савести. Објавити истину, то је љубав. Иако Иго никада није био на Куби, Кубанци нису заборавили његову подршку. У знак захвалности средили су једну кућу и у њу сместили углавном копије и факсимиле његових дела, плакате, фотографије, макете... Оригинална писма чувају се у Историјском центру. 18

19 Милутин Дедић: Куба, пета димензија У Хавани, граду живахних и ведрих људи, где је прилично бучно, кућа Виктора Игоа делује као урамљена слика тишине. Можда баш то најбоље чува успомену на великог писца и хуманисту. Слично би се могло рећи и за кућу, такође великог писца, Ернеста Хемингвеја. Наковањ света За разлику од Виктора Игоа, Хемингвеј је на Куби живео двадесет година. Ту је написао и своја најпознатија дела. Колико је био везан за Кубу, показује и поступак приликом добијања Нобелове награде за књижевност године. Том приликом је рекао да награда припада Куби и становницима рибарског села Кохимар чији је био становник. Плакету је положио на олтар цркве у селу Ел Кобре где се и сада налази. По доласку на Кубу године, Хемингвеј је становао у хотелу Амбос Мундос, што значи наковањ света. Мало се шта ту од тада променило. Стари лифт монтиран године још је у функцији. Додуше, сређена је фасада и обојена у розе. Главна атракција хотела јесте соба 511 у којој је Хемингвеј живео и написао свој чувени роман За ким звоно звони. Соба је претворена у музеј и из ње се пружа леп поглед на кровове и куполе Хаване, океан... Од хонорара добијеног за ово дело купио је вилу Финка Вигиа близу рибарског села Кохимар. Хемингвејева супруга Мери Велч је после његове смрти вилу и све што је било у њој поклонила Фиделу Кастру. Кућа је одмах претворена у музеј. Ништа у овој кући није померено од Хемингвејевог одласка тако да се има утисак да ће он сваког часа однекуда банути. У кућу се не улази, али све је доступно погледу. А има се шта и видети: библиотека са више од девет хиљада књига, бројни трофеји капиталних животиња које је ловио, пулт са писаћом машином (писао је у стојећем ставу, бос, у бермудама и без мајице), завидна колекција боца рума, вискија... које је испио (нико га није видео пијаног), импозантна остава чизама и ципела, медаљон са главом бика који му је поклонио Пабло Пикасо... Топови и звона Хемингвејева кућа окружена је огромним парком пуним тропског растиња које је лично доносио са својих путовања. Својом чудесном анатомијом издваја се стабло хагуеј. Стиче се утисак да се без његових јаких и разгранатих жила не би одржао велики базен. У њему су се некада брчкали Ерол Флин, Гари Купер, Ава Гарднер... Он више није у функцији. Тек се 19

20 Цртеж 2. Милутин Дедић: Cеsco Historico de Trinidad (2011)

21 Милутин Дедић: Куба, пета димензија понека шкорпија излежава у њему. У близини базена налази се чувени Хемингвејев брод Пилар који је пренет из марине у Кохимару. Брод је добро очуван и добро одржаван. Могао је да прими седам путника, сто галона воде, десет килограма леда и неутврђене количине алкохола. Хемингвеј је волео псе. Имао је четири љубимца: Блека, Негриту, Линду и Нерона. На лепо сређеном гробљу подигао им је споменик. У парку пажњу привлачи велика осматрачница са телескопом. Посматрао је ко долази у посету. Оне којима се радовао дочекивао је пуцњавом из два мала топа и звоњавом. Топићи се и сад налазе код улаза. Оне друге је заобилазио. Није ни силазио са осматрачнице да их поздрави. Старац и море Ернест Хемингвеј био је посебно занесен Венецијом. Можда је управо ту настала идеја за роман Старац и море. У Венецији је често разговарао са рибарима поред моста Риалто, интересујући се за њихов живот, риболов, називе риба... Ипак, дело Ернеста Хемингвеја, пре свега роман Старац и море, нераскидиво је повезано са Кубом. Велико је питање да ли би оно уопште и настало да се писац није суштински везао за Кубу. Чини се да велика уметничка дела настају управо у дубокој повезаности ствараоца са народом, односно земљом у којој налазе мотив, ослонац и подстрек. Хемингвејева генијалност видљива је и у способности да препозна детаљ у коме се огледа целина. Можда је рибар Грегорио Фуентес, који га је инспирисао да напише роман Старац и море, један од тих детаља који му је омогућио да овековечи суштинске одреднице људског постојања. Хемингвеј је истицао активистичко начело живота, али и људску потребу за самопотврђивањем. Препуштен сам себи, изложен бројним недаћама и искушењима, старац Сантјаго у роману Старац и море каже: Ниси ти убио рибу само да би себе одржао у животу и да би је продао као храну. Убио си је из поноса и зато што си рибар. Овај роман Хемингвеј је написао године, када је Фуентес имао педесет и четири године. Хемингвеја је надживео за четрдесет година. Живео је сто четири године. Умро је у Кохимару 13. јануара године. Његово лице су дубоко избраздали море, дим цигаре, можда и рум, али највише живот. Фотографије му се налазе где и Хемингвејеве. Што сам их више гледао, све више сам долазио до уверења да је Хемингвеј био привилегован што га је имао за пријатеља. Хемингвеј се дружио са најпознатијим личностима свога времена, глумцима, политичарима, певачима... Грегорио Фуентес никада није био у њиховој сенци. Био је и остао симбол 21

22 ПУТОПИС 1/2013 људске постојаности и поноса. То је и навело Хемингвеја да напише Човек може да буде уништен, али никада поражен. Занимљиво је да је сличну мисао, много пре Хемингвеја, изрекао Симон Грегорчич ( ):...дух се поносни не по-- вија; сатрти ме можеш, погнути никада. Посматрао сам рибаре на улазу у хаванску луку и стално ми је пред очима био лик Грегориа Фуентеса. Када сам упознао старог Уга, који ме је неодољиво подсећао на њега, схватио сам да се континуитет постојања на Куби, упркос погоршаним животним околностима, никада није прекидао. Док сам га портретисао, уловио је једну рибу коју је хтео да ми поклони. Цртеж 3. Милутин Дедић: Рибар Уго из Хаване (2011) 22

23 Милутин Дедић: Куба, пета димензија Bodegita del Medio Има у Хавани ресторана бољих од Bodegita del Medio, али ниједан од њих не ужива епитет светске атракције! Петог септембра године некако сам се пробио у његову унутрашњост. Загрејана тела, углавном младих, сабила су се око шанка као сардине. Жестоки ритмови кубанске музике, врела кубанска ноћ, чувени кубански рум Havana club учинили су своје. Bodegita del Medio била је и остала стециште боема, интелектуалаца, уметника и политичара из целог света. Није мало ни оних којима је важно само да буду виђени у том амбијенту. Своје присуство оверили су потписима, цртежима, фотографијама, графитима... Готово да нема места на зидовима, вратима, намештају, а да није попуњено поменутим садржајима. На најнеприступачнијем месту плафона приметио сам да је група туриста из Хрватске и БиХ оставила свој траг 23. марта године. Bodegita del Medio (Мала радња на средини) основана је године као продавница хране. Убрзо је додат шанк за служење алкохолних пића. Мало-помало и на храну се заборавило. Хемингвеј је овде често свраћао, а потом и друге познате личности: Нет Кинг Кол, Пабло Неруда, Габријел Гарсија Маркес... У овом ресторану створен је Мохито, један од најчувенијих кубанских коктела, захваљујући управо Хемингвеју. Његова маштовитост помогла је да се направи још један познати коктел, Даикири. Њега је године измислио бармен Константе у ресторану Ел Флоридита, а кумовао му је Хемингвеј. Поред реченог, Кубанци чувају успомену на Ернеста Хемингвеја и тако што одржавају такмичење у риболову, у марини која носи његово име. На ободу океана Само велика мора, попут океана, изазивају у човеку сету, страх од бесконачности и неодређен осећај сувишности. Обавијено слутњом, море пригушено ромори у човеку. Оно гута људе и бродове и никоме ништа не прашта. Ни свети Елмо не може да помогне. Понекад море изгледа благонаклоно, али и тада се деси да узме свој данак. Са морем треба бити опрезан. У противном, на кенотафу ће писати: (тај и тај) нестао у мору. Сунце, пре него зађе за непомични карибски хоризонт, позлати за трен обрисе облака над Кубом. На тој свечаности присутна је и самотна шкољка, неумитни сведок небеског 23

24 ПУТОПИС 1/2013 трајања, заогрнута својим пурпурним плаштем. Подсећа на лепоту пролазности, ма колико трагично изгледала. Небо тишином напаја океан. Део те благодети прелива се и у душе оних који некако доспеше до његових обала. Један сам од њих. Осећам шапат тишине као загонетан шум зачараног мора. Из мрачног понора неба израњају звезде. Још једна мистерија више. Затечен на ободу океана, човек се пита где се крије смисао људске судбине или можда рај за којим је, пловећи преко океана, трагао и Колумбо. На измаку ноћи, шкољка нестаје, а са њом и звезде, препуштајући обод океана замишљеном човеку коме једино преостаје да се покајнички поклони великом мору и покуша да сачува немост за још неки сусрет с њим. 24

25 Ивана Стефановић Са обе стране Карпата Први одлазак у Трансилванију Спремам се на пут у Ердељ, данас Трансилванију. Тако се назива велики простор, смештен на високој заравни између ланаца планине Карпати. Дакле, на путу кроз Трансилванију, за који је планирано да траје неколико дана и на коме ће се обићи око 1000 км, прва станица после Букурешта је Курта де Аргеш. Двор на реци, како се преводи овај назив, некада је био престо(л)ни град влашких војвода. Данас, место са овим називом као да не постоји, или се бар не види, или потпуно остаје у сенци две најважније грађевине: то су црква и манастир из прошлости. Црква и манастир удаљени су један од другог, раздвојени мање простором него временом када су настали. Црква је старија неколико векова. Тамне фреске посејане су по сваком сантиметру зидног простора и куполе, без могућности да око, ма и за један трен, предахне. Дух са зидова зрачи. Рестаурација је изведена пажљиво и није потресла основну, тамну лепоту фресака. А манастир који је само километар даље налази се усред зеленила које највише личи на уређени француски парк и делује као да му је некако вештачки придодат. Грађевина је много млађа (друга половина XIX века), али оно што одмах пада у очи јесте начин на који је обављена рестаурација. Заправо, црква је пререстаурирана. Све је ново, дотерано, сређено, обновљено, позлаћено, злато је ново и на фрескама боја још мирише, лица са фресака се сјаје, као да су помало нашминкана. Ова бела грађевина је крипта румунских владара. Са спољне стране, красе је две изувијане куле и знатан рад у камену, који 25

26 ПУТОПИС 1/2013 говори да су мајстори, или бар учитељи тих мајстора, морали бити Јермени. Унутар цркве, приликом рестаурације, ћирилични натписи замењени су латиничним. Или је можда ипак храм настао управо у време када је новодонесени закон прогласио латиницу званичним писмом Румуније, године. С десне стране, поред улазних врата, налазе се две лепе, издужене фигуре наших владара Лазара и Милице, али њихова имена више нису Лазар и Милица, већ Lazar и Milica. У манастиру, под белим каменом, налазе се гробови краљева Карола I, Фердинанда I и Карола II, заједно са њиховим женама. Најлепши у манастиру су изувијани стубови унутар грађевине; сваки је изувијан на различит начин, различитом динамиком кретања заврнутих камених делова. Сви несразмерно широки и збијени у невеликом простору и зато превише примакнути, стиснути један поред другог, тако да се ствара утисак зида. Или једва проходне преграде. Да ли су легенде неопходне на оваквим местима, питам се док слушам причу о жени мајстора Маноле, градитеља белог храма у Курта де Аргеш, који је преко дана дизао храм, а преко ноћи су га зле силе рушиле. Маноле, мајстор, морао је некога живог зазидати у зидове цркве како би храм престао да се руши, а тај неко је морао бити, ко други, ако не она, његова жена, јер то увек мора бити нечија жена! Као што се ни Скадар на Бојани није могао подићи без узидане женске жртве, и као што се на сличан начин исти мотив понавља на десетине пута у легендама свих народа на Балкану, од Мађарске до Кипра, од Румуније до Грчке, тако је и овде тело сироте жене обележено само црвеном флеком на белом бочном зиду. Мали, избледели, розикасти знак, много је блеђи од сурове легенде, али много стварнији и опипљивији од историјске жртве жене, којој нико није запамтио име. Само петнаест минута вожње касније пошто смо напустили сунцем обасјани Курта де Аргеш већ се пењемо уз планинске бокове Фагараша. Овај планински масив је део Карпата, оне грандиозне браонкасте кифле од високих планина која се тако упадљиво види на свакој карти Румуније. У пролазу, на удаљеном врху види се чувена туристичка дестинација, замак Бран који се назива још и замком грофа Дракуле, но срећом, нико не предлаже да се то место и посети. Путовање даље води путем Трансфагарашан и траје више сати. Пут је овог октобра још отворен, али ускоро неће бити. То је пут на коме постоји капија, врата која ће ускоро, сасвим ускоро, бити затворена, па ће самим тим бити затворен и цео пут. То је због снега. За сада, пут је отворен и ми весело путујемо. Друм бун, кажу Румуни. 26

27 Ивана Стефановић: Са обе стране Карпата Брана Видрару зајазила је реку Аргеш. Но, брана као брана, занимљива је онима који мисле о томе колико је трајала изградња, колико електричне енергије производи и колико је велико језеро. Мени је занимљиво само језеро, и то његова боја. Оно, језеро, на поподневном сунцу изгледа као парче стакла, дубокоплаво, тамноплаво, хладно, заустављено, као замрзнуто, непокретно као огледало или огромно мртво око. Оно што сада следи јесте успон друма Трансфагарашан и прелаз преко Карпатских планина. Пут којим се пењемо чувен је и његов се опис може наћи у сваком бедекеру. Описују га као спектакуларан, диве му се, кажу да је изазован тркачима у аутомобилима, мотоциклистима, бајкерима, бициклистима. Путем Трансфагарашан се јури и такмичи. Али, у ствари не треба тим путем журити, напротив, треба стати да би се добро сагледале изувијане серпентине које остају иза нас, а које изгледају као тањир после обеда у коме су остале непоједене дугачке макароне. Серпентине, током неколико сати вожње, воде најпре кроз шарене, густе, црвено-жуто-браонкасте октобарске шуме, потом кроз нешто тамније зелене шуме измешаног листопадног дрвећа и четинара. Зеленило четинара у једном часу постаје све ређе, а онда почињу да се помаљају оголели планински врхови, посејани тек ретким сувим жбуновима и неправилним беличастим флекама од изненадног снега. Дубоко испод и иза нас остају реке, долине, зелени густиш и кривудав, изувијан пут Пошто смо стигли до фамозне друмске капије чија је улога да овај пут учини сезонским и непроходним више од пола године, сада пролазимо кроз тунел који иза те капије следи, дуг километар или два. После тунела се пред очима појављује потпуно другачији пејзаж. Ушли смо у снег, у зиму. Пред нама су залеђени слапови глечерског језера Балеа, смрзнута вода која као да је заустављена у свом паду пре ко зна колико стотина година, а не као да је лето било до недавно. Језеро је мрко и потопљено у растресите облаке и маглу, а спољна температура се намах спушта до нуле. Овде, високо међу облацима, може се гледати у много стотина метара дугу падину која се сурвава до нижих делова планине. Стаклено језеро и лед који као да је окаменио, замрзао неку архајску давнину, ту, на 2034 метара висине. Ипак, и поред хладноће и наше неприпремљености на такву промену годишњег доба, не вреди журити назад у превоз, јер још предстоји дуги силазак поред мрких, ледом прекривених, стена на путу у низину. На том врху, на том превоју, напушта се Влашка и улази се у Трансилванију. Граница области иде ивицом планинског врха. Некада давно, та је граница, мада померљива и стално пробијана и померана, трајно представљала линију раздвајања различитих култура. 27

28 ПУТОПИС 1/2013 Показаће се да је успон од стране Курта де Аргеш дужи него спуст према Сибиу. У оба правца, пут је добар, широк, грађен у време Николаја Чаушеског као војни пут, за потребе војске, војним средствима и војничким рукама, а са идејом војне одбране земље. Започет је одмах после совјетске инвазије на Чехословачку године, као стратешки потез заштите од нежељених потенцијалних гостију и њихових тенкова. Данас, тенкови више нису на агенди (ракетни штит јесте), али јесу медведи, којих у Румунији има 17% од укупног броја те животињске врсте у Европи, као и вукови, којих је још више, чак око 40%. Прешли смо Фагараш. Успон је дуг два и по сата пажљиве вожње. Спуштање је нешто краће. Равница у коју се сиђе јесте плато, висораван, простор који јесте раван, али је на висини и у даљини је са свих страна окружен венцем планина, преко чијих смо врхова управо прешли. Дан који смо провели у Сибиу (Hermannstadt, Nagyszeben) појела је киша, она ситна, досадна, непријатна, јесења киша. На киши су једино биле лепе куће у етно-селу. Сибиу има најлепше и највеће етно-село, а има их много, изграђена су свуда по Румунији. Потпуно реалистична реконструкција кућа из скоро свих делова земље а тих делова је много, традиција је, такође, много и веома су различите као што су различите и технике градње и њихова архитектура: од кућа са шиндром, оних од дрвета, оних од ћерпича, зиданих, склепаних, офарбаних или само склопљених сада је деловала још природније и аутентичније, овако натопљена влагом, уоквирена мокром, меком травом и земљом која се полако претварала у блато. Овде ћу морати да дођем поново. Следећи град у коме се задржавамо на овом путу јесте Алба Јулија. Алба Јулија је током векова имала разна имена: на мађарском Gyulafehérvár, на немачком Karlsburg, на латинском Alba Iulia или Alba Carolina, а Отомани су га звали Erdelski Belgrad, у значењу бела тврђава, бели град. Под тим именом налази се у документима још у 9. веку. Много тога овог пута нисмо видели, али нешто заиста велико и важно јесмо цитаделу, тврђаву. На први поглед, она је налик Калемегдану или Петроварадину, али је већа и недавно темељно рестаурирана и реконструисана. Ту су нас дочекали костимирани гардисти, војници-глумци. Гледали смо смену страже: слатку костимирану позоришну представу са коњима, бубњевима и узвикивањем команди. На удаљености од неколико стотина метара могла су се видети и врло уверљиво реконструисана вешала са све конопцем и столицом за непослушне. Чак и ово аматерско историјско позориште говори о великом труду да се уради све што је могуће како би се туристички лик Румуније изградио, ојачао и побољшао. 28

29 Ивана Стефановић: Са обе стране Карпата И ручали смо на цитадели, а ручак је трајао дуго, келнера је било мало, а донетих тањира много. Али ускоро, сасвим ускоро, после само сат вожње, ручаћемо поново код новог љубазног домаћина, власника замка и винарије Жидвеј. То место први је споменуо Херодот, и већ тада као виноградарски крај. Кад су у 13. веку стигли Саксонци, крај је постао Винска земља или Weinland. Тако је и данас. Власник Жидвејског замка је господин коме не знам име, али који је био силно нервозан у жељи да нас угости. Много јела други ручак! локални фолклорни музички ансамбл, значи, много музике и игре, много пута по мало вина, од сваког за пробу, дакле, много свега. Било је пријатно, али тешко. Иначе, господин власник довео је сам замак у невероватно добро стање, извео изванредну реконструкцију објекта, мада, кажу запослени да још понешто чека да се заврши. Дворац, сазидан најпре године, па потом, пошто је претходно уништен, поново зидан и дограђиван 1570, изгледа данас као некад. Узбудљиво место где су живели племићи, у реконструкцији је сачувало шта је потребно. У замку, чији је један од првих власника био великаш Миклош Бетлен и чији се велики камени грб може видети спуштен на сигурну подлогу, једне завојите дрвене степенице, старе колико и сам замак, воде навише у једну од кула, док друге степенице воде наниже, у подруме пуне старог вина. Дрво степеница се током векова претворило у нешто налик на гранит или челик. Мада су већ споменути Немци, Саксонци, Саси, сада долази на ред да се види први од седам немачких цитадела-градова у Трансилванији. Један од Siebenburgen-a. Улазимо у Сигишоару (Schäßburg, Segesvár, Сегешвар). Сада је већ вече, киша слабо пада, кола не могу да приђу близу улаза у град, већ неколико стотина метара прелазимо пешке. И ту одмах, на првом кораку, одмах знамо да смо ушли у нешто друго, нешто сасвим другачије од свега до тада виђеног. Место је срце саксонске Трансилваније. Већ се са капије види пространи трг поплочан глатком калдрмом, која се сада пресијава од кише, а око њега се подиже венац узаних, високих, разним бојама офарбаних двоспратних и троспратних стамбених кућа. Са прозора хотела Pension am Schneiderturm у реновираној згради из године гледам средњовековни торањ Сат-куле, сав од шарених плочица и слушам како се сваких петнаест минута оглашава минутно звонце а онда сваких сат сатно. Нежни звук простире се кроз влажну тишину уснулог места, лако и меко. Ујутру, обилазимо преосталих девет од некадашњих четрнаест кула, у којима и сада живе људи, а у којима су некад живели само Немци, представници 25 заната, окупљених у 19 различитих гилди, који су овде почели да се насељавају током неколико векова, почевши од XII. То је било давно. Сада, интернационални водич Lonely planet каже да у граду живи 500 преосталих 29

30 ПУТОПИС 1/2013 немачких душа, наш водич каже да их је око 200 или 300. Трећи, неки локалци, истичу да их је остало осам породица, што мора бити мање и од прве и од друге малочас поменуте бројке. Најбогатије куће су као неке тврђаве: тврђаве у тврђави, грађевине са двориштима иза великих улазних капија у која улазе не само станари и њихови посетиоци него и кола, коњи, јахачи, двоколице Не може се видети шта се унутра збива. То је концепција савршене приватности. Једна необновљена зграда јасно показује начин градње и како је до првог спрата подигнута од речног камена, тј. од камена из недалеког каменолома поред реке која тече испод цитаделе, а горњи део грађевине је од врло пропалих цигала. Недеља је ујутру. Док стојимо испред не превише занимљиве грађевине, релативно нове католичке цркве, у коју, једна за другом, улази неколико седих глава, схватам да у цитадели старог града нема православне цркве. Прва је направљена тек почетком XX века, и то, наравно, у новом делу Сигиршоаре, изван зидова старог града и цитаделе. На заталасаном, неравном, каменитом средњовековном тргу, поред Сат-куле, налази се и зграда у којој је, кажу, рођен Влад Тепеш. Истини за вољу, то није извесно. Постоји запис да је у тој кући живео Влад Дракула, отац Влада Тепеша, па се из тога изводи закључак да је и славни син ту можда рођен. Но, онај-што-га-знамо-као-дракулу, у ствари је прича за себе. За сада знамо само то да је отац Влад за неке ратничке заслуге био овенчан знаком змаја, но како у то време нико није није знао шта је змај, знак је протумачен као ђаво (на румунском драк ), а онда је разним језичким изведеницама и вратоломијама дошло до тога да је оснивач Букурешта, принц Влад Тепеш, постао светски бренд, познат по својој окрутности. Окрутност је додуше била несумњива, неоспорна и историјски доказана, мада ни као таква није била његов лични изум. Као да се у тој окрутности огледало његово лично драматично искуство из времена када је као дете, једва младић, утамничен, и вероватно силован, био у отоманском затвору. Сигишоара је данас град спашен од пропадања. У једном периоду тај је процес био драматичан и веома је одмакао. Данас је град под заштитиом УНЕСКО-а, а ту је округ Муреш и градска општина која брине о томе како ће град да постигне оно што се данас зове одрживи развој. Наравно, решење је у споју туризма и културе. Током лета, ту се одржава један костимирани фестивал с много пива и много музике, а и ван фестивала, обичним данима, па и овог октобарског јутра, општина ангажује костимиране људе да у одећи средњовековних Саксонаца поздрављају странце на свим језицима, укључујући кинески, малезијски, свахили 30

31 Ивана Стефановић: Са обе стране Карпата До Брашова (Kronstadt; Brassó) се стиже после једног и по сата вожње. Аутобус улази у град, улази у пешачку зону, пење се на шљунак пред грандиозном Црном катедралом, старом нешто више од пет векова. Уз име Јоханеса Хонтеруса, које је заштитни знак града, а чији се црни споменик диже испред Црне катедрале, везује се и прва библиотека и прва издавачка кућа у Брашову. Локални водич непрестано град назива Кронштад. Улазимо у цркву усред концерта који се одржава у оквиру фестивала Musica Coronensis. Публика већ седи у катедрали и управо слуша оргуљски концерт и сигурно мисли како су непристојни ови што улазе са закашњењем. Зато седамо брзо и тихо, а онда се пролама први акорд Бахове Пасакаље BWV 582. На оргуљама, које нису познате толико по својој величини колико по савршеном звуку, свира Амалиа Гоје. Случај је хтео да смо слушали само Баха, а увид у програм који нам деле на излазу заправо показује да је на овом фестивалу, који траје неколико дана у октобру, заступљен значајан број румунских композитора, старијих и савремених. Док се ређају и слажу тонови, регистри, нијансе, понављају мотиви и дијалогизирају теме, преплићу dux и comes, док расте динамика и продубљују се басови одсвирани ципелама по педалима инструмента, видим и музику, а не само архитектуру храма, као величанствену грађевину препуну стубова, волтова, лукова, ниша, пиластара... У Брашову је све помало различито, па и ручак. Количина јела, услуга и музика. Јела је мање, услуга је бржа, а музика је другог стила. Озбиљни музичари, чланови филхармонијског оркестра из Брашова свирају популарне кратке оркестарске композиције, међу којима, поред Хачатурјана и Чајковског, значајно место имају Штраус и Дунавски валцери. Пут по Трансилванији био је искуство које се не може надокнадити књигама. У њега улази и чињеница да је граница коју смо прешли на путу од Букурешта преко Трансфагарашана водила у једну сасвим другачију средину, другачијег културног предзнака, архитектуре, наслеђа и понашања, као и то да је, на неки тешко објашњив начин, шапа суровог румунског комунизма оставила мање огреботина на лицу тог дела земље него на Влашкој и Олтенији, равничарским, јужним областима, па и на самом Букурешту. Други одлазак у Трансилванију Годину дана касније, поново идем у Трансилванију. Управо сам стигла у Сибиу, у хотел који се зове Кућа Луксембург и налази се на Малом тргу (Piaca Mica) тог најбогатијег и 31