Стигао сам (први пут) у Београд када је кабинет Милована Миловановића остао без квалификоване парламентарне већине, у гужви између угледних радикала и

Átírás

1 БЕОГРАДСКИ СВЕМИР Мирослав Крлежа ПРВИ ПУТ У БЕОГРАДУ ( ) Бдијем и сањарим о Београду. Отпутовао сам био први пут у Београд те године половицом маја (1912), у предвечерје кумановске битке, када се влада Ми лова на Миловановића трзала у агонији једне тешке политичке кризе, пред саму смрт славног србијанског премијера. Омладина сма трала је Милована Миловановића аустријским агентом, а он је, управо у томе тренутку, потписивао балкански савез малих бал кан ских земаља и тако ликвидирао посљедњи salda-conto најтежег, тур ског, средњовјековног периода наше хисторије. Око Ускрса те године потонуо је Titanic (као симбол западно европске цивилизације, која ће потонути двије године касније) а у пеш танском парламенту чак и један Лукач бранио држав о- правни по јам маџарског суверенитета противу грофова Белинског и Aehrenthala, да Маџари неће допустити некаквом туђинцу, некак вом аустријском дотепенцу грофу Sturgkhu, да се мијеша у маџар ске интерне ствари Заоштравала се криза у Маџарској под руком тврдоглавог кормилара грофа Tisze Иштвана, који ће крваво и брутално свладати први већи покрет будимпештанских синдикалних маса топовима и кавалеријом на улицама. Код нас, у Хрватској, под глупим, провинцијалним, полицијским теро ром барона Czuvaya све је било (из омладинске перспективе) шаржирано као онај романтичарски револвер Аугуста Цесарца, Ђу ре Цвијића и Камила Хорватина, што ће га Јукић за неколико да на испалити да убије тог блесавог канцелиста као карикатуру све га што се звало хрватски сабор и банска слобода. Београдски књижевни часопис, бр. 27, лето

2 Стигао сам (први пут) у Београд када је кабинет Милована Миловановића остао без квалификоване парламентарне већине, у гужви између угледних радикала и самосталних радикалских првака, у бунилу конзултација и парламентарних комбинација, када је сурова чаршијска штампа пањкала неморалне дисиденте комбинаторе нечувеним изразима, тражећи излаз из кризе која се отворила оставком Стојана Протића и министра војног ге нерала Степе Степановића. Градио се парламенат на Батал-џамији већ шесту годину, а жељезница Параћин Зајечар већ седму, и испитивала се нивелација Позоришног Трга већ петнаесту годину, те стручњаци геодети никако нијесу умјели да се одлуче хоће ли кишница са Позоришног Трга да отјече у Саву или у Дунав, што уосталом нијесу ријешили ни до дана данашњег. Калдрмисање Теразија од краља Милана до Лондона текло је нормалним својим током већ трећу годину, и читава је та улица под дрворедом старих кестенова испред двора била разваљена и нагомилана накатранисаним, смолавим храстовим коцкама, мирисавим по јоду морске пучине, по катрану лађа у великим лукама, када одјекује чекрк сидра, и када се окомито диме димњаци уочи поласка на велику и славну пловидбу. Све је било пред пловидбу, пред дизање сидра, на почетку једне драме за коју смо вјеровали да неће трајати дуго и да ће завршити свечаном звоњавом на Саборној Цркви, јединственим, побједоносним ватрометом од Триглава и Истре до Ловћена и Дунава. Пећ, Ђаковица, Гусиње, читав Југ пламти огњем арнаутских и комитских покоља. Брабонички Арнаути уцијенили су Стрмце са стотину златних турских лира, Салих Мустафа Врбештицу са седамдесет лира, а у селу Сврачцима зликовци су звјерски рашчеречили Глигорија Гицу Бошковића. Милан Марјановић стигао је у Београд да покрене духове за српско-хрватски алманах, Кобург је отпутовао на Ливадију, бомбе су плануле у софијском соб рању, кеј на Сави, касарна на Бањици, трамвај Славија Чубура, пиво код Руског Цара, топла мајска киша, Стриндбергова смрт, Порта, Малисори, Високи Дечани, осамдесет седам дана напрама педесет и осам у парламенту, Ктитори приложници на Слави Цркве Светог Марка, све се то јавило у мојој свијести као сан о једном новом никад још виђеном свијету, о свијету који говори хрватски, који је наш, који је мој, коме припадам као што припадам Грачанима или Винодолу или Огулину, који има свој пар ламенат са кабинетом Милована Миловановића, гдје се пише о банкократији која угрожава слободу, гдје се хрватски глуме 136 Београдски књижевни часопис, бр. 27, лето 2012.

3 Macbeth, и Јелисавета, гдје је Пијемонт, гдје нема Accurtija ни Крш њавог, ни Czuvaya, ни Rakodczaya, ни Khuena, ни Essekera ни есекерске Die Drau, ни шлавонитерске тангенте, ни квоте, ни von Craanenbrocka, ни Ludoviceuma, ни грофа Tisze. Истина је што пише у Пијемонту: Ми смо војска аустро-уга рских робова! У царској војсци има нас триста хиљада Јуж них Сла вена, а само у царској флоти од тридесетипет хиљада мо р- нара осамнаест хиљада шесто Хрвата и двије хиљаде сто шездесет Словенаца, што значи: двадесет тисућа морнара, а то опет значи како је читава аустријска флота наша, по свим демократским принципима! Питање је веома једноставно: не ради се ни о чему, само о свијести да је то наше... Дошла хора да се ићи мора, господо, звоно звони оном труплу бечком, ствар је свр шена, завјеса тек што није пала, ради се о посљедњим минутама! Стигао сам у Београд у пуном свибањском сјају, са кријесни цама, божурима и дуплом љутом, када је све мирисало на ћевапчиће, на ђурђевско цвијеће, на јорговане, на мокру траву, на ливаде, у свитању са пјесмом славуја и тутњем, њиском и рзањем тисућа и тисућа црне, витке, младе ждребади по сремским ливадама, када је све одзвањало од сунчане грмљавине пастелномод рих дунавских пампа, са Дунавом, са рибама, са јагодама, са овнујским месом и колијама млада лука на богатим београдским пијацама. Руски цар, Москва, Гранд-Хотел, Ди-Франко, таб лане ти, карте, домино, дупле љуте, слађе-горче, пекари, пиво, тазе-ђе вреци, бозаџије, фесови, амреле, граја по ашчиницама и ка фаницама на Дорћолу и Палилули, сутлијаши, бакалнице, ћевабџинице, топли буреци, јорганџијске радње, качаци, комите, Исо Бољетинац, контрабанда, оружја, завјереничка шапутања по ћошковима, маузерице, џебана, оружје, све у заносу једног сунчаног покољења видовданског мистерија, под магијом ве ликог чаробњака Мештра Ивана. Код Руског Цара, у Москви, у Гранд-Хотелу, код Ди-Франка све врви од кавалеријских официра, озбиљних мужева, са тешким коњаничким сабљетинама и гримизно оперваженим до ламама. Сви у тамномодрој гали, са галонима и еполетушкама и ројтама, сви подбочени о своје челичне балчаке на којима је савио гнијездо у хералдици византијског гвожђа Бијели Орао, са четири магична слова на старом краљевском грбу: СССС ( Само Слога Србина Спасава ). Сви сучу балканске, јуначке, епске брчине и љуште јаја тамнонаранчасте боје, па у сланик, па у уста, хоп, па дај још једну криглу, па још једно јаје, пак сучу Београдски књижевни часопис, бр. 27, лето

4 мокре од пива брчине са два прста, пак нешто шапућу у полугласу тајанствено, тек толико да се мичу усне. Фрчу брчине као да повијају длачице испод напете барт-бинде, 1 веома опрезно и систематски озбиљно, једну по једну и то ноктима од лијевог кажипрста и средњака са два прста као са кефицом, а онда десним кажипрстом с десне, а затим зглобом савинутог палца с лијеве као масажа пак опет савинутим палцем десне, а онда читавом подланицом лијевом пак десном, у реду пак да пресечемо дуплом љутом пету криглу, оца му мангупског, да видимо како стоје ствари у краљевској гарди? А све је то кавалерија, наша кавалерија, која ће протутњати сремским и славонским равницама, тамо оним ливадама гдје пасу стотине тисућа наших коња, та ће се кавалкада оборити јед ног дана силином стихије до Солуна, до Јегејског мора, до Јадрана, до Цариграда, до Истре, до оног нама толико драгог града Аграма који треба да буде прва међу нашим Атинама, којих има зна се петнаестак, јер ми смо раса од Сопоћана и Пореча, која треба да објави Gesta Deiper Jugoslavenos, 2 као што је то осам годи на касније дефинирао један од свећеника те фантастичне, езо теричне, ројалистичке секте. А вани на улици граја! Посебно, врло важно: генерал Степа Степановић у аудијенцији у двору! Милован Миловановић примио оставку Стојана Протића, врло важно, посебно, велик скандал у престоници, два дупедавца уапшена код Грчке Краљице, Стојан Протић у оставци, врло важно, маца омацила седамнаест мачића у Ужицу, посебно важно, крв у Пешти, барикаде у Пешти, Пешта гори, Paul Dechanel стиже у Београд. Данев у Београду, генерал Степа Степановић повукао оставку, Никола Пашић тражи хомогену радикалску владу... Кафанице са роштиљима, бела смедеревка као пучко вино, удаваче и невјесте и младенци у испегланим реденготима са ружмарином у запучку по фотографским витринама, младо жење са халбцилиндром (све сами полицијски и срески писари), ку мовске свеће, славски колачи, полугодишњи помен и лелек ожалошћених породица, гдје Ната, Ђока, Мима, Толе, Тошо, Додо, Бодо, Жика, Мица и Мачор плачу у осмртницама но винским за врлим покојницима који су испустили своју родољубиву, благородну, многонапаћену душу, тај талас, свакодневног, филистарског живота гдје хучу чудне, јединствене ријечи као: 1 бркорез (њем.) 2 дјела божја спомоћу Југославена (лат.) 138 Београдски књижевни часопис, бр. 27, лето 2012.

5 Из стрипа Мирослављево јеванђеље апокрифна верзија, цртеж Wostok, текст Бора Ћосић, Културни центар Београда, Београдски књижевни часопис, бр. 27, лето

6 варење, следовање (фасовање), уверење (легитимација), класа (чиновнички разред), унапређење (промакнуће), гдје се по каурскијем хинђелама сликовито рекламира удобност грађанске смрти другога разреда као романтично путовање у фантастичне предјеле, оцртане глоријетама, скалинатама, свечаним lambrequinima, 3 каскадама, фонтанама, водоскоцима, дорским стубови ма, елегантним аркадама са мраморним попрсјима, са меланко личним анђелима (помало mollette 4 госпођицама у спа ва ћици), сломљене врбе, златни аморети, барокне каруце са златним, богато разгранатим акантима над антикним точковима, и тако се његује мртвачка помпа, судбоносно лирски слична једна другој по свима градовима ове умируће цивилизације... Нијесам се осјетио Колумбом на калдрми Теразијској. Чита ва се Хрватска већ нашла ту прије мене и то већ поодавно. Од Шулека и Гаја, Кукуљевића и Брлића, од Рачкога до Фијана и Ружичке до Мандровића, Борштника, Звонарјеве, до Матоша, Гјал ског, Ладе, од Даничића, Буковца, Рендића, Панчића и Штрос мајера до Мештровића, Кризмана, Томе Росандића, Кљако вића, Јеролима Мише, Косте Страјнића, Трумбића, Хинко вића, Супила, Милана Прибићевића, Андрије Милчиновића, Милана Марјановића, Ива и Лује Војновића, Мурата, Емануела Видовића, Срђана Туцића, а скорих дана стиже и мој друг из дјетињства Владимир Черина са Павлом Бастајићем, Мустафом Го лубићем, Симом Миљушем, и читавом булументом дјечака безимених, пјеснички расположених, све до једног спремних да оду на стратиште, у тамнице, у комите, да легну као трупла на рас климане арнаутске таљиге и да их одтандркају попрскане кре чом до ломаче, да их полију нафтом и запале, да би се још дуго, масно и мрачно димили као посмртна магла што се повија са старословјенских могила, на којима се пуши жртва паљеница фантастичним кумирима. Ситуација је драматска: на босанско-аустријску границу и на херцеговачко-далматинску стижу возови пуни аустријске вој ске. Пешта пламти сва у пламену, у Пешти су барикаде, тамо се пуца, пуцат ће се и у Загребу (у Загребу се сат примиче ка тастрофи сваке секунде, тамо су темпиране бомбе), пуцат ће се и у Сарајеву, ту смо дома, на овој калдрми, на овом мршавом, кошћатом, оштром камилином гребену између Саве и Дунава, што 3 камена или дрвена резбарија (франц.) 4 пуначна (франц.) 140 Београдски књижевни часопис, бр. 27, лето 2012.

7 са кошавом пркоси аустријским караулама пријеко на другој сав ској обали! Ту нам је кров, оџаклије смо, нијесмо голаћи ни бескућници, имамо своје властито огњиште, дими нам се димњак, слава је у нашој кући, ми имамо своје властите барјаке, Евро па нас признаје, ми смо нетко, ми смо ми, ми имамо наш парламент, нашу владу, наше посланике на страни, нашу власт, наше сабље, револвере, топове, оружје у једну ријеч, а то је све наше! Не треба телефонирати у Пешту, нема двојезичних грбова, нема биљегованих молбеница, нема превишњих декрета, ми смо слободни, нема Калаја, Tisze, Koste Hörmanna, Rakodczaya, грофа Пејачевића, великих жупана, Friedjunga, Томашића и велеиздаје. Има, додуше, неких неприлика. Пише се о модерним и веома уносним ћошковима и престоничким плацевима једног великог и угледног србијанског државника, пише се уопће о идолима као да су судопере и халапаче, језиком судопера и халапача, да је Ми лован Миловановић, министар предсједник, аустријски шпи јун, да није можда свијестан велеиздајник, али да је фаталан за Србију, пише се о дванаест јастука ордена једног другог уг ледног државника (као једине му страсти), а оставка Стојана Протића, која грми читаве дане по улицама као врло важно посебно, раскинула је сваку могућност коалиције старих и самосталних радикала. У овом славном, хисторијском тренутку, када се слави седамстогодишњица краљевине Србије под Немањом, у оквиру ове дуготрајне кризе, када се мандат налази у рукама тајанствене круне, када је судбина ове земље опет једампут у руци господина Николе Пашића који тражи хомогену радикалску владу, када се говори да слободе у овој земљи заиста као да и нема, када слободе говора и мисли и увјерења у овој земљи нема, јер се на широке ма се бирача врши притисак путем шумарских власти, полиције, сре за, жандармерије, пореза, кулука и терора, када по цијелој зем љи влада беспримјеран терор и насиље, када се бирачи придобијају пићем и новцем, митом и корупцијом, када се за паре у овој земљи може купити све, од било које министарке до указа и ино странствовања, када се пише да су и Момчило и Лаза и Мило ван Миловановић све сами аустријски или руски шпијуни, ево, код посљедњих избора, Београд, Пожаревац, Смедерево и чи таво Подриње све је било пијано, клековача текла је кра гујевачким друмом и на све се стране роктало од печене прасетине, врући мандати скидају се с ражња у овој земљи као одерано јагњеће, у овој земљи људска ријеч не вриједи ни паре, само еполетушке и везе, бато, везе и тако стојим са тим страшним, Београдски књижевни часопис, бр. 27, лето

8 гласним чаршијским новинама у џепу у сумраку, у Бајрак-џамији, у Јевремовој, на Тевхиду 5 Рахметли 6 Осману Ђикићу и слушам иман 7 хоџе београдске Бајрак-џамије Мехмед Ефендије Рем зи-делића, гдје оплакује Рахметли Османа. Лежи овдје пред на ма упокојени, блаженопочивши Осман, а образ му је пред Госпо дином освијетљен са седамдесет и седам милијуна звјезданих кан диља, и тако лежи у вјечној кући Алаховој, обасјан љубављу нашег народног љубимца Мухамеда, а Алах му је надахнуо племениту мисао о јединству двију наших вјера, правовјерне Мухаме дове и ришћанске православне и још и треће латинске, ре ћемо, шокачке. Џамија у мраку, криза у парламенту, узбудљиви разговори по крчмама са нервозним, хистеричним младићима, буна у Маџарској, Балкан, Хрватска, Србија, три града, та збрка од Аграма до Будима и овог овдје џумбуса у Дар-ул-Џихаду илити Nándor- Fehérváru, коалиција са самосталцима или избори, влада осамде сет и четворице угрожена по парламентарној табели: осамдесет и четири мање један 84 1: = 83:62. Tisza, Károlyi, Jászi, Lovászi, Justh Gyula, Andrássy, Apponyi, Allons enfants Иве Војновића, слике овог генијалног пјесника по излозима тера зијских књижара, све то, ах, све то као слатка наркоза успављује на ше младеначко срце до болне несвјестице, од које се главиња мје сечарски, лутајући по крововима као у сну. Ништа нијесам обавио у својој властитој ствари. Било је про сто немогуће. Говорио сам по редакцијама, био сам са Ми ланом Прибићевићем у Народној Одбрани, на Министарству војном; без идентитета, без пунолетства и без тисућу разних бирократских формалности није се дало учинити савршено ништа. Тако сам се вратио под стреху Лудовицејску као покисао врабац, да пишем стихове о орловима, о Дунаву, о свитању, о коњима, о величанственим коњаничким биткама, негдје под виноградима вилањским, да читам Војислава. У једном антикваријату у Кнез Михајловој улици открио сам Војислава. Понио ме као орахову љуску. Био је то доживљај доиста вриједан да се доживи: силином Вардара, ријеке српске, под сурим вјечитим стијењем што гордо се у небо диже, понијела ме бујица пјесничке ријечи, а на тој сам грдној поплави био до жи вио и свој први велики, како да кажем, књижевно-компаративни шок: 5 задушнице (тур.) 6 покојном (тур.) 7 вјеровање (тур.) 142 Београдски књижевни часопис, бр. 27, лето 2012.

9 та ми је стихија пред очима однијела мог великог, једин ственог, генијалног Силвија Страхимира! Спознао сам, у себи нег дје дубоко и горко озлијеђен, да ни Анђела бола, ни Голготских мотива, ни Еденске Визије, ни Христа дјетету у цркви ни толиких других, нама толико драгих Силвијевих пјесама, ни рјечника, ни стиха, ни ритма не би било да га није инспирирао овај србијански пјесник, који је надахнуо читаву плејаду епигона, и Шан тића, и Дучића и Ракића, у многим њиховим најбољим стварима. Војислављеву Србију, ту драгу, меланколичну, несретну, сељачку земљу, са магленим њеним каљавим друмом, којим мршаво кљусе вуче таљиге, а киша досадно сипи над овим блатом и над жалосним свијетом убогих наших опанака и гавранова, ту сам Србију сакрио међу листовима својих књига, чувајући је усидјелички помно као што се чувају драги, изблиједјели ликови, у баршуном повезаним споменарима. ( ) (Из: Излет у Маџарску 1947, из књиге Излет у Маџарску Република, Загреб, 9, 1953, књ. 2, бр. 12, стр Наслов одломка који објављујемо у Београдском књижевном часопису је редакцијски.) Београдски књижевни часопис, бр. 27, лето